Род (граматика)
Род се у граматици односи на подјелу неких ријечи по биолошком или социолошком роду. Аналогијом, исти се израз користи код других подјела, иако многи аутори преферирају термин именска класа. Битно је да се ријечи другачије граматички понашају зависно од рода коме припадају.
По традиционалној граматици, у српском језику постоји мушки, женски и средњи род.
Увод[уреди | уреди извор]
Род је у основи начин подјеле именица на више група. Род се деклинацијом слазе с другим ријечима, које морају бити у истом роду. У српском језику се именице слажу с придјевима и заменицама:
- Видим црног коња. Он долази.
- Видим црну кобилу. Она долази.
Именице се дијеле у родове по различитим критеријима:
- по природном роду, све именице које описују живо припадају у "мушки" или "женски" род, а све за неживо у један "средњи" или више њих (то се може рећи за енглески језик )
- по граматичком роду, именице се дијеле по наставцима, карактеристичним гласовима, префиксима и сл. (нпр. романски језици)
- по лексичком роду, род се не може закључити из на основу облика ријечи нити тога што представља, него је "произвољан" (нпр. тако је углавном у њемачком)
Многи језици немају род (ни именске класе), нпр. мађарски (ő значи "он" или "она") и јапански. Неки језици (енглески) посједују само различите замјенице (he, she, ит )[1] па се род своди на слагање са замјеницама. Многи језици имају сличну конструкцију као српски.
У нигер-конгоанским језицима постоје велики системи именских класа који су организирани на основу почетка именице (ки- је ознака 7. класе једнине):
- kitabu kikubwa kinaanguka
- (кл.7 -к њига; кл.7 - велика; кл.7 -ПРЕЗЕНТ - пада)
- "Велика књига пада".
Неки аутори приказују три расподеле именица (објашњене у поглављу о роду у српском):
- подкласе слагања (најфинија подјела)
- родови
- макрородови (најгрубља подјела)
Постоји претпоставка да се језици могу оштро подијелити на оне које имају именске класе и оне које немају, и да су преласци између ове двије скупине врло ријетки. По томе би се могло закључивати о сродности језика.
У српском језику[уреди | уреди извор]
Српски се језик традиционално описује као језик с три рода, који се исказују на именицама, придјевима и заменицама. За именице је род фиксан, иако се може творбом ријечи често створити ријеч одговарајућег рода, када је потребна (нпр. учитељ - учитељица). Ово је традиционална и донекле поједностављена слика.
Подјела по родовима у српском језику је граматичко-лексичка:[2]
- ако именица завршава у Номинативу на -а тада је женског рода (вода), с неким изузецима (газда је мушког рода; доба је средњег рода);
- ако именица завршава у номинативу на -о или е, тада је средњег рода (село, море), с неким изузецима (пепео је именица мушког рода, а завршава се на о; именица доба је једина именица средњег рода која се завршава на а);
- иначе, може бити мушког (мост) или женског рода (маст).
У српском се све ријечи које имају род међусобно слажу по роду. Међутим, ако гледамо начине слагања по различитим промјенама придјева по падежима, тада различитих промјена има 7 (све за придјев сив; показано је и слагање са замјеницама):
- Видим сивог пса. Он је сив. (мушки род, једнина, живо)
- Видим сиви камен. Он је сив. (мушки род, једнина, неживо)
- Видим сиву мачку. Она је сива. (женски род, једнина)
- Видим сиво језеро. Оно је сиво. (средњи род, једнина)
- Видим сиве псе. Они су сиви. (мушки род, множина)
- Видим сиве мачке. Оне су сиве. (женски род, множина)
- Видим сива језера. Она су сива. (средњи род, множина)
Неки аутори овакве скупине називају подкласама слагања. У нигер-конгоанским језицима управо се ове скупине називају именским класама.
Ако групирамо облике једнине и множине заједно, добит ћемо четири скупине:
- мушки род, живо
- мушки род, неживо
- женски род
- средњи род
Овакве и сличне скупине (основане строго на слагању) се често називају родовима, нпр. у стандардном опису неких језика:
- пољски се описује као језик с пет родова (мушка имена, живи мушки, неживи мушки, женски и средњи) - види опис у пољској Википедији
- чеченски описује се као језик са 6 или 4 рода (зависи од извора).
У српском (и другим језицима) горње се скупине могу даље групирати у три, тако да се "живи мушки" и "неживи мушки" групирају заједно у "мушке" именице. Овакве скупине неки називају макрородовима. То су управо традиционални "родови" у српском језику. У оваквој се подјели проблем слагања с придјевима описује засебно, а све се приказује на темељу слагања с замјеницама.
У другим језицима[уреди | уреди извор]
Енглески језик[уреди | уреди извор]
Енглески показује само различите облике код замјеница (he, she, it), а слагање је засновано на природном роду, гдје су све неживе именице средњег рода, уз неке изузетке (ship = she).
Немачки језик[уреди | уреди извор]
У немачком језику неживо се класификује у три граматичка рода (мушки,женски и средњи) на основу разлике у члану (дер Лоффел-именица кашика је мушког рода, дие Габел- именица виљушка је женског рода, дас Мессер- именица нож је средњег рода).[1]
Латински и романски језици[уреди | уреди извор]
У латинском језику постоје три рода (мушки, женски, средњи) базирани на граматичко-лексичким критеријима (именице на -a углавном су женског рода, на -um средњег рода, а за остале нема неког правила).
У романским језицима број родова редуциран је на 2 (осим у румунском) и често заснован на граматичким критеријима (у шпанском и италијанском већина именица које завршавају на -a женског је рода, а све остале мушког).
Занимљиве подјеле у неким језицима[уреди | уреди извор]
Дјирбал, један он урођеничких језика Аустралије, има сљедећа четири рода:
- жива бића, мушкарци
- жене, вода, ватра, опасне ствари
- јестиво воће и поврће
- остало
Језици без категорије рода[уреди | уреди извор]
Многи неиндоевропски језици Европе и Азије немају род (турски, баскијски, фински, итд.)
Већина индијанских језика Северне Америке нема разликовање именица по роду.
