Пређи на садржај

Душан Анђелковић (књижевник)

С Википедије, слободне енциклопедије
Душан Анђелковић
Лични подаци
Датум рођења(1910-07-28)28. јул 1910.
Место рођењаБеоград, Краљевина Србија
Датум смрти6. мај 1997.(1997-05-06) (86 год.)
Место смртиБеоград, Србија, СР Југославија
Књижевни рад
Најважнија делаТаван, Деца и рибе, Победник, Аписова ружа
НаградеНаграда Телеграма, Загреб; Награда Радио Београда; Награда СКЗ „Душан Баранин“

Душан Анђелковић (Београд, 28. јул 1910. — Београд, 6. мај 1997) био је српски и југословенски књижевник.[1][2]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Душан Анђелковић је рођен у Београду, 28. јула 1910, од оца Димитрија и мајке Косаре. Одрастао је у Савамали (у "Три кључа", крај изнад некадашње Баре Венеције). У Београду је завршио гимназију, стручну школу Министарства финансија и Економски факултет. Радио је унутрашњости Србије, а после Ослобођења 1944. године у синдикату, Издавачком предузећу "Рад" и Савезном извршном већу.[1]

У Четвртој београдској гимназији у Београду историју му је предавао Милош Црњански, а српски језик и књижевност Момчило Настасијевић, што је, по његовим речима, утицало да већ у шеснаестој години објави своју прву песму и да се касније посвети писању.

Пре Другог светског рата објављивао је песме по многим листовима и часописима, поред осталих у Летопису Матице српске и у Српском књижевном гласнику. Само мањи део тих песама обухваћен је првом објављеном збирком.

У романима обухвата бурно време од 1900. године до краја 20. века и описује углавном Београд, нарочито део у којем је одрастао — крај око "Три кључа" у Савамали (сада Сарајевска улица), Бару Венецију и такозвану Лудничку башту, коју у својим романима сматра симболом живота.[2]

Био је ожењен Маријом (1910—2005), са којом има децу Миливоја (р. 1940, такође књижевник) и Владимира (1946).[2]

Радио драме

[уреди | уреди извор]
  • Велики играч, радио-драма, Радио Београд, емитована 14. 12. 1968 и 18. 8. 1969. године;
  • Победник, радио-драма, Радио Београд, 1974;
  • Божанство, радио драма (постхумно), Радио Београд, лето 2005. године.

Дела у рукопису

[уреди | уреди извор]

Оставио је завршене рукописе: романе Мач истрошених корица, Бело доба, Смешећи се као Јапанац и Ноћне птице лепо певају; збирку приповедака Невидљива лица (или Невидљива љубав); радио-драме 'Камион већи него кућа и Бунтовник.

  • На конкурсу Телеграма, Загреб, 1963. године за роман Таван;
  • На конкурсу Телеграма, Загреб, 1965. године за роман Деца и рибе;
  • На конкурсу Радио Београда 1974. године за радио-драму Победник;
  • Награда „Душан Баранин“ Српске књижевне задруге 1992. године за роман Аписова ружа.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 26. 
  2. ^ а б в „Душан Анђелковић (1910 - 1997)”. amika.rs. Приступљено 16. 1. 2022. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Милутин Срећковић: „Лудничка башта - библиотека Књижевне новине“, Књижевне новине, Београд, 1990.
  • Љиљана Шоп: „Аписова ружа“, Српска реч, 1995.
  • Марко Недић: „Аписова ружа“, Књижевне новине, бр. 892, 15. септембар 1994.
  • Марко Недић: „Ненаметљиви романсијер Београда“, Књижевне новине, бр. 954, 15. јун 1997.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]