Корисник:Ига бива/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Слободан Машић великан графичког дизајна, архитекта, независни издавач, рођен је 3. септембра 1939. а преминуо 25. маја 2016. у Београду.
Дипломирао је на архитектонском факултету Београдског универзитета 1964. године. Заједно са супругом Саветом Машић, Маријом Чудином, Леонидом Шејком, Бором Ћосићем и Драгошем Калајићем, оснива Независна издања 1966. године, а затим, исте године ствара и свој први плакат, поводом изложбе Радомира Дамјановића Дамјана у Дому омладине Београда, а 1968. године оснивају Студио Струцтуре.

Већ од студентских дана, Слободан Машић био активни члан београдске културне сцене. Најпре као новинар ликовне рубрике у студентском часопису Видици, затим као уредник истог часописа. Ни политика није страна Машићу, па се већ у студентским данима проналази у улози представника техничких факултета, да би касније учествовао и на јавним панелима у београдском Дому омладине. У улози графичког дизајнера, крајем шездесетих година, сарађивао је са Бором Ћосићем на неоавангардном часопису Рок – часопис за естетичко испитивање стварности. Графички ће обликовати и часопис Уметност, као и први број загребачке публикације Енцицлопедиа модерна.

Лукијан. аутор Лукијан

Творац визуелног идентитета Битефа[уреди | уреди извор]

Слободан Машић је заједно са супругом Саветом је креирао чувени лого београдског позоришног фестивала Битеф, који је годинама добијао нову визуелну интерпретацију. Игра звезда на лоптастој основи је био основни мотив, духовито понављан годинама, али увек на нови начин.

Плакати за позориште и филм[уреди | уреди извор]

Његова плакатска продукција, обухвата плакате из периода 1966. – 1996 није била велика. Тек неких осамдесетак радова насталих у педесет година рада. Они су међутим, рађени за неке од кључних културних манифестација тадашње српске културне индустрије – попут фестивала Битеф и Фест, затим за позориште Атеље 212, Дом омладине, Музеј афричке уметности, Музеј савремене уметности и београдски Студентски културни центар.

Графички ће обликовати и филмове црног таласа попут Раних радова Желимира Жилника и Невиности без заштите Душана Макавејева.

Као дизајнер Слободан Машић био је веома јаког карактера и увек је инсистирао на ауторству. Није извршавао задатке, већ обртао улоге наручиоц – дизајнер и није допуштао никакво условљавање.

Издаваштво[уреди | уреди извор]

Године 1966. покренуо је едицију Независна издања са Леонидом Шејком и Маријом Чудином. Издавачка кућа Независна издања Слободана Машића остаће забележена као упоран вид борбе слободног уметника и независног интелектуалца на књижевном и уметничком тржишту. У оквиру издавачке куће Независна издања, објавио је око 500 наслова. Независна издања су заправо представљала прву приватну иницијативу – приватну издавачку кућу - у бившој Југославији.

Неке од објављених књига су имале велике тираже. Мука са речима (Милован Данојлић) је имала пет издања и укупан тираж од око 10 000 примерака, што је за једну есејистичку књигу код нас незапамћен тираж. Велики број издања је такође имао и Лек од бресквиног лишћа, Зорице Кубуровић – чак пет издања; свако издање по 3000 примерака. Независна издања су имала фантастичну подршку књижарске мреже. Најзначајније књижаре у земљи су држале књиге и давале посебан кутак у књижари. Дешавало се да најзначајнија и највећа књижара Младост у Илици (Загреб), повади све књиге из излога и недељу дана држи само књиге Независних издања у излогу.

ЛЕК ОД БРЕСКВИНОГ ЛИСЦА, Зорица Кубуровић

Осим Независних издања, као први независни издавач у бившој Југославији, покренуо је едиције “Нова” (1984), “Огледало” (2003), “Црвене свеске” (2003). Током четири деценије рада у области слободног издаваштва, искусивши да неке од његових књига буду и судски гоњене, објавио је неколико стотина издања у више стотина хиљада примерака.

Дизајн[уреди | уреди извор]

На оригиналним плакатима за Битеф, Фест и остале манифестације и институције, могу се видети фотографије многих познатих уметника. Уста Јована Ћирилова, ухо Љубе Стојића, глумци који су заправо у тим позоришним представама... На Битефовом плакату са осицама, у виду разних знакова на лицу, позирао је Лукијан, сликар. Ту је и Пеђа Нешковић, који стоји на два плаката.

Аутор је великог броја позоришних плаката, за представе Троил и Кресида, Лажни цар Шћепан Мали, Буре барута…

Излагао је на Бијеналу у Венецији и на изложбама у Европи, САД и Јапану.

Историјски посматран, Слободан Машић, као представник ауторског дизајна и свих издавачких подухвата којима се бавио, апсолутно је прва, специфична и јединствена личност. I поред бројних доприноса које је дао у својој дугој делатности, Слободан Машић је, у основи, био човек дубоке посвећености и духовне преданости, пасиониран истраживач и следбеник једне идеје која је учинила принципе живота и рада смисленим и трајним у текућој меморији времена.

Са супругом Саветом Машић био је творац визуелног идентитета Битефа, а радио је, између осталог, и графичка решена Феста од 1971. до 1975. године, дизајн филмова “Рани радови” Желимира Жилника (1968) и Невиности без заштите Душана Макавејева (1968), сценографију позоришне представе “Карамазови” (Предраг Бајчетић) у Атељеу 212 у Београду (1968), серију плаката у радионици сериграфије Студентског центра у Загребу, серију плаката “Слика света”, Манифест за уједињење Европе (с Драгошем Калајићем, 1972), поставку Музеја афричке уметности (1975)…

Изложбе[уреди | уреди извор]

Излагао је на самосталним изложбама у Београду (Музеј примењене уметности и Салон Музеја савремене уметности, 1973), Бијеналу у Венецији (1972) и на групним изложбама у Варшави, Тојами (Јапан), Колорадо Спрингсу, Килу, Брну, Штутгарту, Паризу, Љубљани (БИО), Загребу (ЗГРАФ) и др.

Признања[уреди | уреди извор]

Добитник је награде Бијенала у Брну (1975), награде Октобарског салона (1971), две Златне медаље БИО у Љубљани, награде Стеријиног позорја, две Велике награде Мајског салона у Београду, посебне награде првог Бијенала сценског дизајна (1997).

Од 1966. године био је у статусу самосталног уметника при УЛУПУДС-у.

Оснивач је Контакта, смотре графичког дизајна у Галерији Графичког колектива у Београду. Био је председник београдског Арт Дирецтор Цлуб-а. Био је потпредседник Академије архитектуре Србије, те члан њеног Савета од оснивања 1995. године.

Остварења[уреди | уреди извор]

  • Графички дизајн листа нове левице “Сусрет” (1968)
  • Пројекат куће будућности (са M. Перовићем, Љ. Перовић и С. Машић, 1969)
  • Графичка решења БИТЕФ-а (од 1970)
  • Графичка решења [[ФЕСТ]]-а од 1971. до 1975.
  • Дизајн филма “Рани радови” Желимира Жилника (1968)
  • Дизајн филма “Невиност без заштите” D. Макавејева (1968)
  • Сценографија позоришне представе “Карамазови” (П. Бајчетића) у Атељеу 212 у Београду (1968)
  • Серија плаката у радионици сериграфије Студентског центра у Загребу
  • Серија плаката “Слика света”
  • Манифест за уједињење Европе (са D. Калајићем, 1972)
  • Поставка Музеја афричке уметности (1975)
  • Дигитални албум 2003УРБ (са D. Милетићем, 2003)
  • Дигитални албум “Црвене свеске” (са Г. Бабићем, 2003) и др.

Тирнанић о Слободану Машићу[уреди | уреди извор]

Машићев дизајн, како је још почетком 70-их истакао Богдан Тирнанић, јесте активност чије вредности надалеко превазилазе оквире само једне ликовне дисциплине.

“Машић је данас један од наших ретких дизајнера које је немогуће ‘најмити’ за одређени посао уколико они у њему, осим уобичајених професионалних задатака, не проналазе и неке друге разлоге. У случају Машића ти други разлози су прилично бројни. Целокупна његова делатност, почевши од студентских дана и ревије ‘Видици’ до ‘независних ауторских издања’, јесте акција у којој је професионалца заменио читав човек. Човек који у свему што ради не види могућност реализације само својих креативних способности, већ шансу да се потврди као комплетна личност, и то у животу који је слободно изабрао за свој”, навео је Тирнанић.

Референце[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Iga_biva/песак&oldid=12199160”