Bora Ćosić

Из Википедије, слободне енциклопедије
Bora Ćosić
Датум рођења 5.april 1932.
Место рођења Zagreb
Најважнија дела
Priče o zanatima, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji
Награде Ninova nagrada

Bora Ćosić (Zagreb, 5. april 1932) je srpski i hrvatski romanopisac esejista i prevodilac. Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin. Napisao je oko 50 knjiga, kao i nekoliko pozorišnih drama, koje su sa velikim uspehom igrane u beogradskom Ateljeu 212. Za roman "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji" dobio je 1970. NIN-ovu nagradu za roman godine.

Biografija[уреди]

Bora Ćosić, rođen 1932. u Zagrebu, 1937. sa porodicom preseljen u Beograd. Tu je završio srednju školu u Prvoj muškoj gimnaziji, studirao na odseku filozofije Beogradskog univerziteta. U mladosti je prevodio ruske futurističke pesnike, uređivao je list "Mlada kultura" 1952, reviju "Danas" 1961-1963, časopis "Rok" 1969-1970. Radio je kao dramaturg i umetnički savetnik u filmskim preduzećima "Slavija", 1958-1959, i "Avala", 1962-1963. Sarađivao je na dokumentarnim filmovima, pisao dijalog za igrane filmove. Tokom boravka po Evropi, pored celovitih knjiga objavio je više stotina tekstova po novinama i časopisima Nemačke, Austrije, Švajcarske, Italije, Holandije, Mađarske, Rumunije, Rusije, Poljske, Albanije. Učestvovao je na više od dve stotine čitanja u nekoliko evropskih zemalja. Dao više od stotinu intervjua za različita glasila, štampu, radio i televiziju. Učestvovao na književnim konferencijama, festivalima, simpozijumima, međunarodnim sastancima i kongresima.[1]

Književno stvaralaštvo[уреди]

Karijeru pisca započinje romanom Kuća lopova iz 1956. godine te zatim objavljuje knjige eseja Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962, Sodoma i Gomora, 1963. godine. Autor je kultnog romana novije srpske proze, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969, smestenom u ratnom i posleratnom Beogradu. Ćosić je istovremeno naslednik srednjeevropske prozne tradicije intelektualnog esejizma, kao i jedan od poslednjih intelektualaca koji se emocionalno iskreno identifikovao sa jugoslovenskom himerom, s mešavinom elegičnosti i mučnog preispitivanja nakon njenog raspada. Po tom romanu je snimljen i istoimeni film.

Raspad Jugoslavije odveo je pisca u dobrovoljno izgnanstvo (najčešće boravi u Rovinju i Berlinu, dok objavljuje u Hrvatskoj).[2] Taj deo njegovog stvaralaštva je obeležen uglavnom esejističkim delima, među kojima se ističu Dnevnik apatrida, 1993, (opet jedno poigravanje s fiktivnim identitetom preko kojeg Ćosić iznosi stavove o savremenoj drustvenopolitičkoj stvarnosti), Dobra vladavina, 1995, te Carinska deklaracija, 2000, poluautobiografski tekst natopljen promišljanjima o propalim južnobalkanskim ogledima i autorovim pomešanim osećanjima prema toj tvorevini. Napisao je oko 50 knjiga, izdatih u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj.[3]

Nagrade[уреди]

  • 1969: NIN-ova nagrada, za roman Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji.
  • 2002: Nagrada za Evropsko razumevanje, za autobiografski esej Carinska deklaracija.
  • 2008: Nagrada Albatros Zadužbine Gintera Grasa.[4]
  • 2001: Nagrada Stefana Heyma.[5]

Dela[уреди]

Nepotpun popis dela:

  • Kuća lopova, 1956.
  • Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962.
  • Sodoma i Gomora, 1963.
  • Priče o zanatima, 1966.
  • Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969.
  • Tutori, 1978.
  • Poslovi/sumnje/snovi Miroslava Krleže, 1983.
  • Doktor Krleža, 1988.
  • Dnevnik apatrida, 1993.
  • Dobra vladavina (i psihopatalogija njenog svakodnevlja), 1995.
  • Carinska deklaracija, 2000.
  • Pogled maloumnog, 2001.
  • Tkanje, 2001.
  • Nulta zemlja, 2002.
  • Irenina soba, (poezija), 2002.
  • Izgnanici, 2005.
  • Consul u Beogradu, 2007.
  • Put na Aljasku, 2008.
  • Zapadno od raja, 2009.
  • Kratko detinjstvo u Agramu, 2011.
  • Doručak kod Majestica, 2011.

Reference[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]