Милован Данојлић

С Википедије, слободне енциклопедије
Милован Данојлић
Milovan Danojlić in the Museum of Serbian Literature.jpg
Милован Данојлић, 2018. године
Датум рођења(1937-07-03)3. јул 1937.
Место рођењаИвановци, код Љига,
Краљевина Југославија
Датум смрти23. новембар 2022.(2022-11-23) (85 год.)
Место смртиПариз, Француска
ШколаФилолошки факултет Универзитета у Београду
Утицаји одВојислав Илић, Јован Јовановић Змај
Најважнија дела
Нека врста циркуса,
Како спавају трамваји,
Драги мој Петровићу,
Балада о сиромаштву
НаградеЦрквени орден Светог Саве
Жичка хрисовуља
Октобарска награда
Змајева награда

Потпис

Милован Данојлић (Ивановци, код Љига, 3. јул 1937Париз , 23. новембар 2022)[1] био је српски књижевник, песник, преводилац и академик. Данојлић је био члан САНУ,[2] председник Српске књижевне задруге од 2013. године[3] и члан оснивач, као и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду,[4] у коме се налази његов легат. Био је један од интелектуалаца који су учествовали у обнови Демократске странке.

Биографија[уреди | уреди извор]

Основну школу завршио је у родном селу, а ниже разреде гимназије похађао је у малом месту, седам километара удаљеном од његове куће, до кога је свакодневно долазио пешице.[5][6] Године 1953. сам одлази од куће у Београд и тамо, упоредо са похађањем гимназије, ради разне послове, попут продавања леда и новина, да би себи обезбедио живот.[5] Након завршене гимназије уписао је Филолошки факултет, где је дипломирао на Одсеку за романистику (француски језик и књижевност).

Данојлић је почео да пише врло рано, а већ у средњошколским данима писао је кратке дописе за лист Република.[5] Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима. Прву збирку песама објавио је 1959. године под називом „Како спавају трамваји”. Своје песме углавном је намењивао деци, али и њиховим родитељима, а посебно се истиче поема „Дечји законик” у којој Милован истиче обавезу родитеља да деци обезбеде срећан и безбрижан живот.[6] Осим поезије, пише и прозу, есејистику и књижевну критику.

Милован Данојлић са Харолдом Пинтером (крајње десно) и Сашом Миленићем (други слева), у Лондону 2009.

Од 1984. године живи и ради у Француској, где је у два наврата радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу (франц. Université de Poitiers), а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија.[6]

Био је члан Српске академије наука и уметности од 2000. године, прво као члан ван радног састава, потом дописни члан, те редовни члан од 8. новембра 2018. године. Члан је оснивач, али и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” и један од првих људи који су подржали оснивање ове институције. Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. године. У родним Ивановцима подигао је цркву.[7]

Данојлић је објавио више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу, а преводио је и дела познатих писаца[8] попут В. Шекспира (комплетни сонети), Ш. Бодлера, Ј. Бродског, Е. Сиорана, Л. Арагона, Е. Паунда, В. Б. Јејтса, Е. Јонеског, П. Клодела, писана на француском и енглеском језику.

Неке од најпознатијих Данојлићевих књига су „Нека врста циркуса“, „Драги мој Петровићу”, „Личне ствари - огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“.

За положај песника је говорио: Песник се може уморити, може запасти у очајање и безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у коме су поробљивачи и силници. Он је непобедиви борац и кад голорук излази у арену.[9]

О поезији је писао: Поезија је со земље, и песници су осетљиве антене народних заједница. Они примају и региструју дрхтаје и трептаје, узлете и тежње, наде и клонућа свог племена. Песници нису предводитељи ни пресудитељи, а ипак, добро је ослушнути оно што говоре. И онда, кад се чине чудни и настрани, можда су тада једини на добром, исправном путу. Њихова се лудост, тако често, потврдила као највиши облик памети".[9]

Критика[уреди | уреди извор]

  • „Данојлић иде међу оне ретке савремене српске песнике који разумеју и знају шта је светост језика.” - Михајло Пантић[10]
  • „Призивање основности, првобитности, посредно или сасвим изричито, често је место у Данојлићевим песмама, посебно у оним смештеним у природу, у окружење које редовно потакне на темељне запитаности и сагледања.” - Драган Хамовић[10]
  • „Обликујући слику природе и друштва, Данојлићева поезија представља човека у своме окружењу, међу изазовима и ограничењима. Однос између природе и друштва у овој поезији није увек једноставан.” - Гојко Божовић[10]
  • „У поезији Милована Данојлића сви бегови и лутања завршавају се у тачки из које се и пошло, географски и биографски из срца Шумадије, а поетички путем неосимболизма, надреализма, сопственог пантеистичког тока до религијског.” - Светлана Шеатовић-Димитријевић[10]
  • Матија Бећковић наводи да је Данојлић био језички зналац и чистунац, а од његове лирске прозе у „Години која пролази кроз авлију” тешко да имамо чистије лирике.[11]

Легат Милована Данојлића[уреди | уреди извор]

Легат Милована Данојлића (десна страна просторије) у Музеју српске књижевности.

Милован Данојлић један је од првих људи који је формирао свој легат у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, односно Библиотеци Лазић, недуго након њеног поновног отварања за јавност 2009. године. Након оснивања Удружења и Музеја српске књижевности (2012), његов легат смештен је у просторије Музеја и званично отворен 2018. године.[12]

Награде[уреди | уреди извор]

Дела[уреди | уреди извор]

Рукопис Милована Данојлића „Како спавају трамваји" у Удружењу „Адлигат"
  • Урођенички псалми, Нолит, Београд, 1957.
  • Недеља, Lykos, Загреб, 1959.
  • Како спавају трамваји[5], Lykos, Загреб, 1959.
  • Ноћно пролеће, Прогрес, Нови Сад, 1960.
  • Баладе, Нолит, Београд, 1966.
  • Лирске расправе, Матица српска, Нови Сад, 1967.
  • Фуруница-јогуница, Културни центар, Нови Сад, 1969.
  • Гласови, независно издање, Београд, 1970.
  • Чудноват дан, Младо поколење, Београд, 1971.
  • О раном устајању, Матица српска, Нови Сад, 1972.
  • Родна година, БИГЗ, Београд, 1972.
  • Онде поток, онде цвет, Змајеве дечје игре/Раднички универзитет, Нови Сад, 1973.
  • Чистине, Матица српска, Нови Сад, 1973.
  • Грк у затвору, Аугуст Цесарец, Загреб, 1975.
  • Наивна песма, Нолит, Београд, 1976.
  • Пут и сјај, Матица српска, Нови Сад, 1976.
  • Како је Добрислав протрчао кроз Југославију[16], БИГЗ, Београд, 1977.
  • Мука с речима, Слободан Машић, Београд, 1977.
  • Песме, Нолит, Београд, 1978.
  • Тачка отпора, Либер, Загреб, 1978.
  • Зимовник, Збирка Бишкупић, Загреб, 1979.
  • Змијин свлак[17], Нолит, Београд, 1979.
  • Ране и нове песме, Просвета, Београд, 1979.
  • Како живи пољски миш, Народна књига, Београд, 1980.
  • Сенке око куће, Знање, Загреб, 1980.
  • То : вежбе из упорног посматрања, Просвета, Београд, 1980.
  • Срећан живот, Младост, Загреб, 1981.
  • Мишја рупа, М. Данојлић/М. Јосић, Београд, 1982.
  • Сунце је почело да се злати[18], Завод за издавање уџбеника, Нови Сад, 1982.
  • Чишћење алата, М. Данојлић/С. Машић, Београд, 1982.
  • Брисани простор, Српска књижевна задруга, Београд, 1984.
  • Подгузница, М. Јосић/М. Данојлић, Београд, 1984.
  • Шта сунце вечера, Рад, Београд, 1984.
  • Као дивља звер : тешкоће с људима и са стварима, Филип Вишњић, Београд, 1985.
  • Вечити наилазак : стихови, Југославика, Торонто, 1986.
  • Драги мој Петровићу[19], Знање, Загреб, 1986.
  • Чекајући да стане пљусак, [с.н.], Париз, 1986.
  • Писати под надзором, Нова Југославија, Врање, 1987.
  • Нека врста циркуса, Књижевна омладина Србије, Београд, 1989.
  • Тачка отпора : изабране песме, Српска књижевна задруга, Београд, 1990.
  • Зло и наопако, БИГЗ, Београд, 1991.
  • Година пролази кроз авлију, Српска књижевна задруга, Београд, 1992.
  • Песме за врло паметну децу, Просвета, Београд, 1994.
  • Да ми је знати : избор из поезије за децу, Змај, Нови Сад, 1995.
  • На обали, Градска библиотека, Чачак, 1995.
  • Мартовско сунце : избор из поезије за децу, ИНГ Комерц, Нови Сад, 1996.
  • Место рођења, Филип Вишњић, Београд, 1996.
  • Мука духу, Драганић, Београд, 1996.
  • Тешко буђење, Плато, Београд, 1996.
  • Шта човек да ради, Образовање, Нови Сад, 1996.
  • Јесен на пијаци, Школска књига, Нови Сад, 1997.
  • Недеља у нашој улици, Тодор, Нови Сад, 1997.
  • Ослободиоци и издајници[20], Филип Вишњић, Београд, 1997.
  • Балада о сиромаштву, Филип Вишњић, Београд, 1999.
  • Велики испит, Verzal Press, Београд, 1999.
  • Како спавају трамваји и друге песме, Јефимија, Крагујевац, 1999.
  • Како је краљ Коба Јаги напустио престо, Интелекта, Ваљево, 2000.
  • Певанија за децу, Дечје новине, Горњи Милановац, 2000.
  • Разгоревање ватре : изабране песме, Задужбина Десанке Максимовић, Београд, 2000.
  • Личне ствари : огледи о себи и другима, Плато, Београд, 2001.
  • Месец је пун као кљун : избор из поезије за децу, Агенција за откривање и развој талената "Никола Тесла", Нови Сад, 2001.
  • Ограда на крају Београда, Bookland, Београд, 2001.
  • Пустоловина или Исповест у два гласа, Филип Вишњић, Београд, 2002.
  • Зечји трагови, Филип Вишњић, Београд, 2004.
  • Игре с речима, Филип Вишњић, Београд, 2005.[21]
  • Србија на западу[22], НБ "Стефан Првовенчани", Краљево, 2005.
  • Човек човеку, Књижевна заједница "Борисав Станковић", Врање, 2006.
  • Пешачки монолог, Плато, Београд, 2007.
  • Учење језика[23], Српска књижевна задруга, Београд, 2008.
  • Прича о приповедачу, ИП Матица српска, Нови Сад, 2009.
  • Црно испод ноктију, Плато, Београд, 2010.
  • Добро јесте живети[24], Албатрос Плус, Београд, 2010.
  • Изнуђене исповести, Плато, Београд, 2010.
  • Писма без адресе[25], Службени гласник, Београд, 2012.
  • Храна за птице, Албатрос Плус, Београд, 2014.
  • Исповест на тргу, СКЗ, Београд, 2022.[26]
Преводи
  • Сонети - Шекспир
  • Станица у пустињи - Јосиф Бродски
  • Кратак преглед распадања - Сиоран

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Преминуо књижевник Милован Данојлић”. Politika Online. Приступљено 2022-11-23. 
  2. ^ „Danojlic Milovan”. www.sanu.ac.rs. Приступљено 2020-08-11. 
  3. ^ „Српска Књижевна Задруга”. Српска Књижевна Задруга. Приступљено 2020-08-11. [мртва веза]
  4. ^ „Управа и оснивачи” (на језику: енглески). Приступљено 2020-08-11. 
  5. ^ а б в г „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. 2014-12-08. Архивирано из оригинала на датум 08. 12. 2014. Приступљено 2020-08-11. 
  6. ^ а б в „Milovan Danojlić Biografija”. Biografija.org (на језику: српски). 2018-07-07. Приступљено 2020-08-11. 
  7. ^ „Извиискра Његошева - Izviiskra Njegoseva”. izviiskranjegoseva.com. Приступљено 2020-08-11. 
  8. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „На вест о смрти Милована Данојлића: Узао међ добром и злом”. www.rts.rs. Приступљено 2022-11-25. 
  9. ^ а б Милован Данојлић: Положај песника (беседа приликом уручења Жичке хрисовуље) у: Милован ДАНОЈЛИЋ песник - зборник, Народна библиотека "Стефан Првовенчани", Краљево, 2005.
  10. ^ а б в г Милован ДАНОЈЛИЋ песник - зборник, Народна библиотека "Стефан Првовенчани", Краљево, 2005.
  11. ^ Вулићевић, М. „Мића Данојлић је био најталентованији”. Politika Online. Приступљено 2022-12-23. 
  12. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Легати Данојлића и Марка С. Марковића у "Адлигату". www.rts.rs. Приступљено 2020-08-11. 
  13. ^ „Ukazi o odlikovanjima”. Predsednik Republike Srbije. Приступљено 2020-08-11. 
  14. ^ „MILOVANU DANOJLIĆU „VELIKA NAGRADA IVO ANDRIĆ“: Kusturica poručio - pred nama je najveći srpski živi pisac!”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2021-06-30. 
  15. ^ Делић, Јован (7. 12. 2022). „ПОЕЗИЈА КАО ДРУГО ИМЕ ЗА ИСТИНУ: Уз "Књижевни вијенац Козаре" за животно дјело Миловану Данојлићу”. Новости. Приступљено 11. 1. 2023. 
  16. ^ „Milovan Danojlić, Kako je Dobrislav protrčao kroz Jugoslaviju | Oceni”. web.archive.org. 2014-12-15. Архивирано из оригинала на датум 15. 12. 2014. Приступљено 2020-08-11. 
  17. ^ „Knjiga za svakoga: ZMIJIN SVLAK - Milovan Danojlić”. Knjiga za svakoga. Приступљено 2020-08-11. 
  18. ^ „SUNCE JE POČELO DA SE ZLATI”. www.knjizara.zavod.co.rs. Приступљено 2020-08-11. 
  19. ^ „Dragi moj Petrovicu Milovan Danojlic - Kupindo.com (12350933)”. www.kupindo.com. Приступљено 2020-08-11. 
  20. ^ „Magazin NIN - 2455, 15 JAN 1998”. www.nin.co.rs. Приступљено 2020-08-11. 
  21. ^ Вуковић, Јован (6. 12. 2022). „Игре речима Милована Данојлића”. Политика. Приступљено 6. 12. 2022. 
  22. ^ „Почетна”. НБ "Стефан Првовенчани" Краљево (на језику: српски). Приступљено 2020-08-11. 
  23. ^ „Младост креће испочетка”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2020-08-11. 
  24. ^ Radojević, S. „Stalno izmišljamo svoje živote”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 2020-08-11. 
  25. ^ „ПИСМА БЕЗ АДРЕСЕ | Службени гласник”. web.archive.org. 2015-04-18. Архивирано из оригинала на датум 18. 04. 2015. Приступљено 2020-08-11. 
  26. ^ „ИСПОВЕСТ НА ТРГУ”. Српска књижевна задруга (на језику: српски). Приступљено 2022-06-05. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]