Милован Данојлић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Милован Данојлић
MilovanDanojlic.jpg
Датум рођења (1937-07-03)3. јул 1937.(81 год.)
Место рођења Ивановци
 Краљевина Југославија

Милован Данојлић (Ивановци, 3. јул 1937) је српски писац који живи и ради од 1984. године у Француској.

Подаци о животу и књижевном раду[уреди]

Велику матуру положио је 1957. у Београду, где је 1973. на Филолошком факултету дипломирао Одсек за романистику. Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима. У два наврата је радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу, а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија.

Члан је САНУ од 2000. године, прво као члан ван радног састава, потом дописни члан и од 8. новембра 2018. године као редовни члан. Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989.

Објавио је више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Пише поезију, прозу, есејистику и књижевну критику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу; превео је и препевао дела познатих писаца (В. Шекспир, Ш. Бодлер, Ј. Бродски, Е. Сиоран, Л. Арагон, Е. Паунд, В. Б. Јејтс, Е. Јонеско, П. Клодел), писана на француском и енглеском језику. Најпознатије Данојлићеве књиге су „Нека врста циркуса“, „Личне ствари - огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“.

Награде[уреди]

Добитник је више књижевних награда од којих су најпознатије:

Дела[уреди]

  • Урођенички псалми, Нолит, Београд, 1957.
  • Недеља, Lykos, Загреб, 1959.
  • Како спавају трамваји, Lykos, Загреб, 1959.
  • Ноћно пролеће, Прогрес, Нови Сад, 1960.
  • Баладе, Нолит, Београд, 1966.
  • Лирске расправе, Матица српска, Нови Сад, 1967.
  • Фуруница-јогуница, Културни центар, Нови Сад, 1969.
  • Гласови, независно издање, Београд, 1970.
  • Чудноват дан, Младо поколење, Београд, 1971.
  • О раном устајању, Матица српска, Нови Сад, 1972.
  • Родна година, БИГЗ, Београд, 1972.
  • Онде поток, онде цвет, Змајеве дечје игре/Раднички универзитет, Нови Сад, 1973.
  • Чистине, Матица српска, Нови Сад, 1973.
  • Грк у затвору, Аугуст Цесарец, Загреб, 1975.
  • Наивна песма, Нолит, Београд, 1976.
  • Пут и сјај, Матица српска, Нови Сад, 1976.
  • Како је Добрислав протрчао кроз Југославију, БИГЗ, Београд, 1977.
  • Мука с речима, Слободан Машић, Београд, 1977.
  • Песме, Нолит, Београд, 1978.
  • Тачка отпора, Либер, Загреб, 1978.
  • Зимовник, Збирка Бишкупић, Загреб, 1979.
  • Змијин свлак, Нолит, Београд, 1979.
  • Ране и нове песме, Просвета, Београд, 1979.
  • Како живи пољски миш, Народна књига, Београд, 1980.
  • Сенке око куће, Знање, Загреб, 1980.
  • То : вежбе из упорног посматрања, Просвета, Београд, 1980.
  • Срећан живот, Младост, Загреб, 1981.
  • Мишја рупа, М. Данојлић/М. Јосић, Београд, 1982.
  • Сунце је почело да се злати, Завод за издавање уџбеника, Нови Сад, 1982.
  • Чишћење алата, М. Данојлић/С. Машић, Београд, 1982.
  • Брисани простор, Српска књижевна задруга, Београд, 1984.
  • Подгузница, М.Јосић/М. Данојлић, Београд, 1984.
  • Шта сунце вечера, Рад, Београд, 1984.
  • Као дивља звер : тешкоће с људима и са стварима, Филип Вишњић, Београд, 1985.
  • Вечити наилазак : стихови, Југославика, Торонто, 1986.
  • Драги мој Петровићу, Знање, Загреб, 1986.
  • Чекајући да стане пљусак, [с.н.], Париз, 1986.
  • Писати под надзором, Нова Југославија, Врање, 1987.
  • Нека врста циркуса, Књижевна омладина Србије, Београд, 1989.
  • Тачка отпора : изабране песме, Српска књижевна задруга, Београд, 1990.
  • Зло и наопако, БИГЗ, Београд, 1991.
  • Година пролази кроз авлију, Српска књижевна задруга, Београд, 1992.
  • Песме за врло паметну децу, Просвета, Београд, 1994.
  • Да ми је знати : избор из поезије за децу, Змај, Нови Сад, 1995.
  • На обали, Градска библиотека, Чачак, 1995.
  • Мартовско сунце : избор из поезије за децу, ИНГ Комерц, Нови Сад, 1996.
  • Место рођења, Филип Вишњић, Београд, 1996.
  • Мука духу, Драганић, Београд, 1996.
  • Тешко буђење, Плато, Београд, 1996.
  • Шта човек да ради, Образовање, Нови Сад, 1996.
  • Јесен на пијаци, Школска књига, Нови Сад, 1997.
  • Недеља у нашој улици, Тодор, Нови Сад, 1997.
  • Ослободиоци и издајници, Филип Вишњић, Београд, 1997.
  • Балада о сиромаштву, Филип Вишњић, Београд, 1999.
  • Велики испит, Verzal Press, Београд, 1999.
  • Како спавају трамваји и друге песме, Јефимија, Крагујевац, 1999.
  • Како је краљ Коба Јаги напустио престо, Интелекта, Ваљево, 2000.
  • Певанија за децу, Дечје новине, Горњи Милановац, 2000.
  • Разгоревање ватре : изабране песме, Задужбина Десанке Максимовић, Београд, 2000.
  • Личне ствари : огледи о себи и другима, Плато, Београд, 2001.
  • Месец је пун као кљун : избор из поезије за децу, Агенција за откривање и развој талената "Никола Тесла", Нови Сад, 2001.
  • Ограда на крају Београда, Bookland, Београд, 2001.
  • Пустоловина или Исповест у два гласа, Филип Вишњић, Београд, 2002.
  • Зечји трагови, Филип Вишњић, Београд, 2004.
  • Србија на западу, НБ "Стефан Првовенчани", Краљево, 2005.
  • Човек човеку, Књижевна заједница "Борисав Станковић", Врање, 2006.
  • Пешачки монолог, Плато, Београд, 2007.
  • Учење језика, Српска књижевна задруга, Београд, 2008.
  • Прича о приповедачу, ИП Матица српска, Нови Сад, 2009.
  • Црно испод ноктију, Плато, Београд, 2010.
  • Добро јесте живети, Албатрос Плус, Београд, 2010.
  • Изнуђене исповести, Плато, Београд, 2010.
  • Писма без адресе, Службени гласник, Београд, 2012.
  • Храна за птице, Албатрос Плус, Београд, 2014.

Милован Данојлић: Положај песника[уреди]

"Песник се може уморити, може запасти у очајање и безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у коме су поробљивачи и силници. Он је непобедиви борац и кад голорук излази у арену.[1]

. . .

Поезија је со земље, и песници су осетљиве антене народних заједница. Они примају и региструју дрхтаје и трептаје, узлете и тежње, наде и клонућа свог племена. Песници нису предводитељи ни пресудитељи, а ипак, добро је ослушнути оно што говоре. И онда, кад се чине чудни и настрани, можда су тада једини на добром, исправном путу. Њихова се лудост, тако често, потврдила као највиши облик памети".[1]

Из књижевне критике о пишчевом делу[уреди]

  1. Данојлић иде међу оне ретке савремене српске песнике који разумеју и знају шта је светост језика. - Михајло Пантић[2]
  2. Призивање основности, првобитности, посредно или сасвим изричито, често је место у Данојлићевим песмама, посебно у оним смештеним у природу, у окружење које редовно потакне на темељне запитаности и сагледања. - Драган Хамовић[2]
  3. Обликујући слику природе и друштва, Данојлићева поезија представља човека у своме окружењу, међу изазовима и ограничењима. Однос између природе и друштва у овој поезији није увек једноставан. - Гојко Божовић[2]
  4. У поезији Милована Данојлића сви бегови и лутања завршавају се у тачки из које се и пошло, географски и биографски из срца Шумадије, а поетички путем неосимболизма, надреализма, сопственог пантеистичког тока до религијског. - Светлана Шеатовић-Димитријевић[2]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Милован Данојлић: Положај песника (беседа приликом уручења Жичке хрисовуље) у: Милован ДАНОЈЛИЋ песник - зборник, Народна библиотека "Стефан Првовенчани", Краљево, 2005.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Милован ДАНОЈЛИЋ песник - зборник, Народна библиотека "Стефан Првовенчани", Краљево, 2005.

Спољашње везе[уреди]