Корисник:Зоки28/Жене у викторијанско доба

  

Статус жена у многи су сматрали сликом и приликом упадљивог несклада између националне моћи и богатства Уједињеног Краљевства што су многи у то време, као и данас, сматрали његовим ужасним друштвеним условима. Током епохе коју је симболизовала владавина женског монарха, краљице Викторије жене нису имале право да гласају, туже или поседују имовину. Истовремено, жене су након индустријске револуције у све већем броју плаћене радне снаге. Феминистичке идеје су се шириле међу образованом средњом класом, укидали су се дискриминаторни закони, а покрет за право гласа узео је маха у последњим годинама викторијанског доба.

жене су, барем , доживљаване као припаднице домаће сфере, а овај стереотип је од њих захтевао да својим мужевима обезбеђују чист дом, да и да подижу децу. Женска права била су изузетно ограничена у овој епохи, оне су губиле власништво над својим платама, свом физичком имовином, осим земље, и свим осталим новцем који су стицале током брака. Када суступали у брак, права жене су по закону преношена на њеног мужа. Према закону, брачни пар је постајао један ентитет којег представља муж. Муж је добијао потпуну контролу над свом имовином, зарадом и новцем. Поред губитка новца и материјалних добара у корист мужа, викторијанска жена постајала је власништво свога мужа, дајући му право на оно што њено тело може да омогући: децу, секс и рад у кући. Брак је поништавао право жене да пристане на сексуални однос са својим мужем, дајући му "власништво" над њеним телом. Стога је њихов обострани пристанак на брак, према гледишту данашњих феминисткиња, представљао уговор којим се жена предаје неограниченој вољи свога мужа .

Права и привилегије викторијанских жена били су ограничени, а и неудате и удате жене морале су да живе у тешким и неравноправним условима. Викторијанске жене биле су у неповољном положају и финансијски и сексуално, трпећи неједнакости у својим браковима и друштву. Постојале су оштре разлике између мушких и женских права током ове епохе. Мушкарци су уживали већи степен стабилности, бољи финансијски статус и власт над својим домовима и женама. , бракови су се претварали у уговоре Групе за женска права су се бориле за равноправност и временом су напредовале у остваривању права и привилегија. Међутим, многе жене викторијанске епохе трпеле су мужевљеву контролу, па чак и окрутност, укључујући сексуално насиље, вербално злостављање и економску депривацију, из чега се није назирао излаз. Док су мужеви учествовали у аферама са другим женама, жене су трпеле неверство, јер нису имале право на развод по овим основама, а сам развод сматрао се друштвеним табуом.

"Анђео у кући"

До викторијанске епохе, појам pater familias, што значи муж као глава домаћинства и морални вођа породице, чврсто се укоренио у британској култури. улога жене била је да воли, поштује и слуша свог мужа, како су гласили њени брачни завети. Женино место у породичној хијерархији било је секундарно у односу на њеног мужа, али далеко од тога да се сматрало неважним. Викторијанци су сматрали да су женине дужности да се брине о мужу и правилно васпитава децу камен темељац друштвене стабилности.

Представе о идеалним женама биле су нашироко заступљене у викторијанској култури, пружајући женама њихове узоре. Викторијански идеал бескрајно стрпљиве, пожртвоване жене приказан је у популарној песми Ковентрија Патмора "Анђео у кући", објављеној 1854. године:

Мушкарцу се угодити мора; али му угодити

За жену је драж; у морe

Његових насушних потреба

Она се баца без остатка...

Она воли љубављу која не зна за умор;

А када, авај, воли у самоћи,

Кроз страсну дужност љубав ниче већа,

Као око камена што већа је трава.

Вирџинија Вулф је описала анђела као:

неизмерно симпатичног и шармантног, крајње несебичног. Била је врстан зналац породичног живота. Жртвовала се свакодневно... Укратко, била је таквог склопа да никада није имала своје мишљење, већ је радије увек саосећала са мишљењима и жељама других. Изнад свега... била је чиста. Сматрало се да је њена чистота њена главна лепота.

Постоје многе публикације из викторијанске епохе које дају експлицитне смернице за улогу мушкарца у кући и браку. Савети попут „Терет или, боље речено, привилегија да се дом учини срећним не припада само женама. Постоји нешто што се тражи од господара и ако он не успе у свом делу, кућа ће неминовно бити несрећна“ (објављено 1883. године у Нашим манирама и друштвеним обичајима ауторке Дафне Дејл)

Књижевни критичари тог времена сугерисали су да су врхунске женске особине попут деликатности, осетљивости, и оштрог запажања пружиле женама романописцима супериоран увид у приче о дому, породици и љубави. То је њихов рад учинило веома привлачним за жене из средње класе које су куповале романе и њихове серијализоване верзије које су се појављивале у многим часописима. Међутим, неколико раних феминисткиња залагало се за окретање темама ван кућног домена. „Нова жена“ је возила бицикл, носила хеланке, потписивала петиције, подржавала активности светских мисија и причала о гласању. Феминисткиње 20. века непријатељски су реаговале на тему „Кућни анђео“ јер су сматрале да норма још увек кочи њихове тежње. Вирџинија Вулф била је непоколебљива. На предавању у Женској услужној лиги 1941. рекла је да је „убијање анђела у кући део занимања жене писца“.

"Генерал домаћинства"

"Генерал домаћинства" је термин који је 1861. сковала Изабела Битон у свом утицајном приручнику Књига госпође Битон о управљању домаћинством. Овде је објаснила да се газдарица домаћинства може упоредити са командантом војске или шефом предузећа. Да би водила једно угледно домаћинство и обезбедила срећу, удобност и благостање своје породице, она мора да обавља своје дужности интелигентно и темељно. На пример, мора да организује, делегира и упути своје слуге, што није лак задатак јер многи од њих нису поуздани. Читатељке Изабеле Битон из више средње класе су такође имале велики број „послуге“, особља које захтева да их газдарицa кућe надгледа. Битон саветује своје читатељке да воде „књигу кућних рачуна“ како би пратиле потрошњу. Она препоручује да се ставке уносе свакодневно, а да се биланс проверава на месечном нивоу. Поред праћења плата послуге, газдарица куће одговорна је за праћење плаћања занатлијама као што су месари и пекари. Ако домаћинство поседује средства да унајми домаћицу, чије дужности обухватају вођење кућних рачуна, Битон саветује читатељке да редовно проверавају рачуне домаћица како би се увериле да је све у реду.

Битон даје табелу са улогама кућних слугу и одговарајућом годишњом тарифом („пронађен у “ да послодавац обезбеђује оброке и радну униформу). Сам број викторијанских слугу и њихових дужности јасно показује зашто би стручност у логистичким питањима била од користи газдарици куће. Битон указује да би се пуна листа послуге у овој табели очекивала у домаћинству „богатог племића“. Oна саветује своје читатељке да прилагоде број особља и плате расположивом буџету домаћинства и другим факторима, попут искуства конкретног слуге:

Радно место (слуге)	Без ливреје	Уз ливреју
Кућни управник	£10–£80	–
Собар	£25–£50	£20–£30
Главни собар	£25–£50	–
Кувар	£20–£50	–
Баштован	£10–£30	–
Лакеј	£20–£60	£15–£25
Помоћник главног собара	£15–£30	£15–£25
Кочијаш	–	£20–£35
Коњушар	£15–£30	£12–£25
Помоћник лакеја	–	£2–£20
Паж или млађи лакеј	£8–£18	£6–£14
Млађи коњушар	£6–£12	–
Радно место (слушкиње)	Без доплате за чај, шећер и пиво	Уз доплату за чај, шећер и пиво
Кућна помоћница	£20–£45	£18–£40
Лична собарица	£12–£25	£10–£20
Главна сестра	£15–£30	£13–£26
Куварица	£11–£30	£12–£26
Старија кућна помоћница	£12–£20	£10–£17
Старија праља	£12–£18	£10–£15
Девојка за све	£9–£14	£7 10с.–£11
Млађа кућна помоћница	£8–£12	£6 10с.–£10
Собарица	£9–£14	£8–£13
Медицинска сестра	£8–£12	£5–£10
Млађа праља	£9–£11	£8–£12
Помоћница куварице	£9–£14	£8–£12
Перачица судова	£5–£9	£4–£8

Од „Генерала куће“ очекивало се да организује забаве и вечере како би донела престиж своме мужу, што им је такође омогућавало да се повезују са другим људима. Битон даје детаљна упутства о томе како надгледати слуге у припреми за организовање вечера и балова. Дат је бонтон којег се треба придржавати при слању и примању свечаних позива, као и бонтон којег се треба придржавати на самим догађајима. Газдарица куће је такође играла важну улогу у контроли процеса Битон јасно ставља до знања да је жени место у кући и да су њене кућне обавезе на првом месту. Друштвене активности жене као појединца биле су мање важне од вођења домаћинства и друштвене интеракције у улози пратиоца свога мужа. Морале су се строго ограничити:

После доручка, могу се обављати и примати јутарњи позиви и посете... Церемонијалне посете или посете из учтивости... обавезне су после вечере у кући пријатеља или после бала, пикника или било које друге забаве. Ове посете треба да буду кратке, сасвим је довољан боравак од петнаест до двадесет минута. Дама која долази у посету може да скине свој или мараму за око врата, али никако шал или шешир...

Књигa са саветима о одржавању домаћинства и дужностима идеалне жене било је у изобиљу током викторијанске епохе и добро су се продавале међу средњом класом. Поред Књиге госпође Битон о управљању домаћинством, постојале су Нега одојчади и управљање малом децом (1866) и Практично одржавање домаћинства; или Дужности домаћице (1867) од г-ђе Педли и Од кухиње до поткровља Џејн Елен Пантон, која је доживела 11 издања за деценију. Ширли Форстер Марфи, лекар и медицински писац, написао је утицајну књигу Наши домови и како их учинити здравим (1883), пре него што је 1890-их служио као главни лекар у Лондону.

Кућна свакодневица радничке класе

Кућна свакодневица за радничку породицу била је далеко мање . Правни стандарди за минималне услове становања били су нови појам за време викторијанске епохе, а супруга из радничке класе била је одговорна да своју породицу одржава што је могуће чистијом, топлијом и сувљом у животном простору који је често буквално трунуо око њих ( ). У Лондону је пренасељеност била уобичајенаа у сиротињским квартовима у којима је живела радничка класа (). Породице које живе у једној соби нису биле реткост. Најгоре области имале су случајеве као што је 90 људи нагураних у кућу од 10 соба или 12 људи који живе у једној соби (2,2 x 4,2 m). Кирије су биле превисоке: 85 одсто радничких домаћинстава у Лондону трошило је најмање једну петину свог прихода на кирију, а 50 одсто њих трошило је од једне четвртине до једне половине свог прихода у исте сврхе. Што је реон био сиромашнији, то су кирије биле веће. Закупнине у реону Олд Никол у близини Хакнија, по кубној стопи, биле су од пет до једанаест пута веће од кирија и трговима Вест Енда у Лондону. Власници сиротињских кућа били су перови, црквењаци и инвестициони фондови за управљање имовином давно преминулих припадника виших слојева.

Кућни послови за жене без послуге подразумевали су много прања и чишћења. Угљена прашина из пећи (и фабрика) представљала је проклетство кућног живота викторијанске жене. Ношена ветром и маглом, прекривала је прозоре, одећу, намештај и простирке. Прање одеће и постељине обично би се обављало једном недељно, ручним рибањем у великој кади од цинка или бакра. Мало воде би се загрејало и додало у каду за прање, а можда и шака соде да омекша воду. Завесе су скидане и пране сваке две недеље. Често су биле толико поцрнеле од дима да су се пре прања морале потапати у слану воду. Чишћење предњег дрвеног прага куће сваког јутра такође је било важан задатак за одржавање угледа .

Развод брака и правна дискриминација

Насиље и злостављање у породици

Закон је мушкарце сматрао личностима, а процес законског признавања права жена као независних особа био је спор и није био у потпуности завршен све до дубоко у 20. век (у Канади су жене постигле правно признање кроз „, Едвардс против Канаде (генерални тужилац) 1929. године). Жене су губиле право на имовину коју су унеле у брак, чак и након развода. Муж је имао потпуну законску контролу над свим приходима које је зарадила његова жена. Женама није било дозвољено да отварају банковне рачуне, а удате жене нису могле да закључе уговор без законског одобрења свог мужа. имовинска ограничења отежавала су или онемогућавала жени да напусти неуспели брак или да врши било какву контролу над својим финансијама ако њен муж није био способан или вољан да то чини у њено име.

Како је 19. век одмицао, друштвени и правни реформатори посвећивали су све већу пажњу насиљу над женама у породици. , међутим, законска заштита од насиља над женама у породици није била пружена све до Закона о кривичном поступку из 1853. године. Међутим, чак ни овај закон није потпуно забранио насиље мушкарца над женом и децом, већ је само успоставио законска ограничења у погледу количине силе која је била дозвољена.

Још један изазов био је убедити жене које мужеви туку да искористе ограничена правна средства која им стоје на располагању. Године 1843. активисти за права животиња и умереност основали су организацију чији је циљ био да помогне решавању овог друштвеног проблема. Организација која је постала позната као Сараднички институт за унапређење и спровођење закона за заштиту жена и деце ангажовала је инспекторе који су покретали кривичне поступке у најгорим случајевима. Усмерила је своје напоре на жене из радничке класе, пошто се у викторијанско доба обично порицало да су породицама средње класе или аристократским породицама потребне такве интервенције. Године 1860, Џон Волтер, посланик из Беркшира, изјавио је у Доњем дому Парламента да ако би чланови Парламента „обратили пажњу на чињенице које се откривају на Суду за разводе, појавио би се оправдан страх да, када би се сазнале тајне сваке куће, ови брутални напади на жене. Значајан фактор одвраћања за жене средње класе или аристократкиње којима је требао правни лек или развод била је друштвена стигма и избегавање који би уследили након таквих открића на јавном суђењу.

Развод и раздвајање

Велика промена у положају жена догодила се у 19. веку, посебно у вези са законима о браку и законским правима жена да се разведу или добију старатељство над децом. Ситуација у којој су очеви увек добијали старатељство над децом, остављајући мајку без икаквих права, полако је почела да се мења. Закон о старатељству над децом из 1839. године дао је мајкама неокаљаног карактера приступ својој деци у случају раздвајања или развода, а Закон о брачним случајевима из 1857. године дао је женама ограничен приступ разводу. Али док је муж само морао да докаже прељубу своје жене, жена је морала да докаже да њен муж није починио само прељубу, већ и инцест, бигамију, акт окрутности или запостављања. Закон о старатељству над децом из 1873. године проширио је приступ деци на све жене у случају раздвајања или развода. Године 1878, након амандмана на Закон о брачним случајевима, жене су могле да добију дозволу за раздвајање на основу окрутности и да траже старатељство над својом децом. Судије су чак одобравале налоге за заштиту супруга чији су мужеви осуђени за тежи напад. Важну промену изазвала је измена Закона о имовини удатих жена из 1884. године. Ово признавало је да жене нису покретне ствари или имовина која припада мужу, већ независна и одвојена особа. Према Закону о старатељству одојчади из 1886. године, жене су могле постати једини старатељи своје деце ако им муж умре. Женама су полако мењана права да би на крају могле да напусте своје мужеве заувек. Неки значајни датуми укључују:

• 1857: насиље признато као основ за развод
• 1870: жене су могле задржати новац који су зарадиле
• 1878: признато право на издржавање супружника и детета

Сексуалност

Културни табуи везани за женско тело

Камиле су увезене у Аустралију током викторијанске епохе. Чак и тада, од жена се очекивало да јашу бочним седлом ( Квинсленд, 1880).

Идеална викторијанска жена била је чиста, чедна, префињена и скромна. Бонтон и манири подржавали су овај идеал. Бонтон се проширио на потребу да се никада не признаје коришћење доњег веша (у ствари, он се понекад генерално називао „“). Страховало се да би дискусија о таквој теми гравитирала ка нездравој пажњи на Као што је рекла једна викторијанска дама: „[То] нису ствари, драга моја, о којима говоримо. Заиста, трудимо се чак и да не мислимо о њима“. Захтев да се избегава признавање анатомске реалности повремено је наилазио на сраман неуспех. Године 1859. уважена Еленор Стенли писала је о инциденту у којем се војвоткиња од Манчестера пребрзо кретала док је преко стуба, спотакнувши се о своју велику кринолону:

[Војвоткиња] га је закачила обручем мреже , саплитавши се о мрежу и све подсукње су јој биле горе, изнад главе. Кажу да тако нешто никада није виђено – а остале даме једва да су знале да ли да буду захвалне или не што се део њеног доњег веша састојао од пар гримизних тартан гаћица (налик онима у којима Чарли иде на пуцање), које су заблистале пред очима целог света, а посебно пред очима војводе де Малакова”

Међутим, упркос чињеници да су сматрали да је помињање женског доњег веша у мешовитом друштву неприхватљиво, у области забаве за мушкарце тема женских представљала је одличан комични материјал, укључујући мушке часописе и варијете-скечеве.

Јахање је било напорна забава која је постајала популарна као слободна активност међу растућом средњом класом. За ово ново тржиште објављивани су многи приручници за бонтон приликом јахања. За жене је очување скромности током јахања било пресудно. Уведене су панталоне и хеланке за јахање за жене, из практичних разлога - ради спречавања трења, али су се носиле испод хаљине. Женска одећа за јахање шивена је код истих кројача који су правили мушку одећу за јахање, а не код кројачица, па су биле ангажоване помоћнице да помажу приликом испробавања гардеробе.

Појава колонијализма и путовања по свету представили су нове препреке за жене. Путовање на коњу (или на магарцима, или чак на камилама) често је било немогуће остварити седећи на боку, јер животиње нису биле "сломљене" (обучене) за јахање на боку. Уведена су женска одела за јахање, која су у неким земљама укључивала панталоне за јахање или шалваре испод дугих капута, док су чакшире које су у Индији носили мушкарци такође почеле да носе и жене. Ови уступци су направљени како би жене по потреби могле да јашу на коњу пребацивши ноге на обе стране, али то су и даље били јахања на бочном седлу све до краја Првог светског рата. Путописац Изабела Бирд (1831–1904) одиграла је кључну улогу у оспоравању овог табуа. Са 42 године отпутовала је у иностранство по препоруци лекара. На Хавајима је утврдила да је разгледање острва јашући на бочном седлу непрактично и прешла је на класичан начин јахања. Била је амбициозан путник. Ишла је на амерички Запад, Стеновите планине, у Јапан, Кину, Багдад, Техеран и на Црно море. Њени писани извештаји су се брзо продавали.

Физичка активност жена била је узрок забринутости на највишим нивоима академских истраживања током викторијанске епохе. У Канади су лекари расправљали о томе да ли је прикладно да женe користе бицикл:

Низ писама објављених у часописима Доминион Медикал Мантли и Онтарио Медикал 1896. године изражава забринутост да би жене које седе на седиштима бицикала могле да доживе оргазам. [43] У страху од ослобађања и стварања нације 'претерано сексуалних' жена, неки лекари су позвали колеге да подстакну жене да избегавају 'савремене опасности' и наставе да се баве традиционалним активностима у слободно време. Међутим, нису све колеге биле убеђене у везу између вожње бицикла и оргазма, а ова дебата о женским активностима у слободно време наставила се све до 20. века.

Викторијански морал и сексуалност

Од жена се очекивало да имају секс само са једним мушкарцем, својим мужем. Међутим, за мушкарце је било прихватљиво да имају више партнерки у животу. Неки мужеви су имали дуге афере са другим женама док су њихове жене остајале са мужевима јер развод није био опција. Ако је жена имала сексуални контакт са другим мушкарцем, сматрана је „уништеном“ или „палом“. Викторијанска књижевност и уметност биле су пуне примера жена које су скупо платиле за одступање од моралних очекивања. Прељубнице су имале трагичне крајеве у романима, укључујући и романе великих писаца попут Толстоја, Флобера или Томаса Хардија. Док су неки писци и уметници показивали симпатије према потчињавању жена овом двоструком стандарду, нека дела су била дидактичка и јачала културну норму.

У викторијанско доба о сексу се није разговарало отворено и искрено. Јавна расправа о сексуалним питањима наилазила је на незнање, стид и страх. Једно од јавних мишљења о женским сексуалним жељама било је да их сексуални нагони и не муче нарочито. Чак и ако су женске жеље долазиле до изражаја, сексуална искуства су имала последице по жене и њихове породице. Ограничавање величине породице довело је до одупирања сексуалним жељама, осим када је муж имао жеље које је супруга као жена била „дужна“ да испуни. Многи људи у викторијанско доба били су „чињенично неинформисани и емоционално фригидни у вези са сексуалним питањима“. Како би обесхрабрио предбрачне сексуалне односе, Нови закон о сиромашнима предвиђао је да „жене сносе финансијску одговорност за ванбрачну трудноћу“. Године 1834. жене су обавезане да правно и материјално подржавају своју ванбрачну децу. Сексуални односи за жене нису могли бити само ствар жеље и осећања: ово је био луксуз резервисан за мушкарце. Последице сексуалних интеракција за жене су телесне жеље које су жене могле имати.

• 
  Изопштеник Ричарда Редгрејва (1851). Патријарх тера своју ћерку и њену ванбрачну бебу из породичног дома. Викторијанске жене су имале мало законских права која су их штитила, укључујући издржавање деце или сигурно запослење.
• 
  Буђење савести Вилијама Холмана Ханта (1853) приказује тренутак када „пала“ жена, која живи са ванбрачним мушкарцем, изненада увиди грешку на свом путу и реши да искупи свој грех.
• 
  Прошлост и садашњост, број 1 Аугустуса Ега (1858) садржи симболе који сведоче о прељуби жене и открићу њеног мужа о њеној издаји.
• 
  Бродоградилиште Портсмит Џејмса Тисоа, 1877. Ово дело је Тисоова ревизија његовог ранијег дела, Темза. Према галерији Тејт, „дело је шокирало публику када је приказано на Краљевској академији 1876. због сумњивог сексуалног морала ликова. Ова слика је била изложена с циљем да преваспита јавност“.[24]
• 
  Нађена удављена Џорџa Фредерикa Вотсa, око 1850, приказује тело жене испливало испод лука моста Ватерло, удављено након што се бацила у реку како би избегла срамоту што је „пала жена“.

Закони о превенцији заразних болести

Ситуација жена које су доживљаване као нечисте погоршана је о заразним болестима, од којих је први ступио на снагу 1864. Жене за које се сумњало да су нечисте биле су подвргнуте присилном прегледу гениталија. Одбијање се кажњавало затвором; дијагноза болести била је кажњива принудним затварањем у болницу док се не прогласи излеченом.

Закон о превенцији болести примењиван је само на жене, што је постало главна тачка окупљања активиста који су тврдили да је закон и неефикасан и суштински неправедан према женама.[30] Жене су могле бити покупљене са улица, осумњичене за проституцију на основу мало или нимало доказа и подвргнуте испитивању. То су нестручно изводили мушкарци полицајци, испитујући их на болан и понижавајући начин. Након два проширења закона 1866. и 1869. године, су коначно укинути 1896. Џозефин Батлер је била борац за права жена која се борила за укидање закона.

Образовање

Од жена се генерално очекивало да се удају и обављају кућне и мајчинске послове пре него да формално образовање. Чак се и од жена које нису успеле да пронађу мужа генерално очекивало да остану необразоване и да брину о деци (као гувернанта или као подршка другим члановима своје породице). Изгледи за жене које траже образовање побољшале су се када је 1848. основан Краљичин колеџ у улици Харли у Лондону – циљ овог колеџа био је да гувернантама пружи тржишно образовање. Касније су основани Женски колеџ Келтенхам и друге државне школе за девојчице, што је повећало образовне могућности жена и довело до развоја Националне уније друштава за право гласа 1897. године.[26]

Запослење у радничкој класи

Споменик радницама челика у Билстону у Енглеској.

Жене из радничке класе су се често бавиле занимањима којима би једва успевале да саставе крај с крајем и да обезбеде породични приход у случају да се муж разболи, повреди или умре. Све до касног викторијанског доба није било накнаде за раднике, а муж који је био превише болестан или повређен да би радио често је због тога остајао без могућности плаћања кирије и боравка у страшној викторијанској фабрици.

Током викторијанске ере, неке жене су биле запослене у тешкој индустрији као што су рудници угља и индустрија челика. Иако су биле запослене у мањем броју како су се закони о запошљавању мењали кроз викторијанско доба, и даље су се могле наћи у одређеним улогама. Пре Закона о рудницима и коповима из 1842. године, жене (и деца) су радиле у подземљу као „пожурнице“ које су носиле каце угља кроз уска окна рудника. У Вулверхемптону закон није имао много утицаја на запошљавање жена у рударству, јер су оне углавном радиле изнад земље у рудницима угља, сортирајући угаљ, утоварујући чамце за канале и друге послове на површини.[27] Жене су такође традиционално обављале „све главне послове у пољопривреди“ у свим окрузима Енглеске, као што је владина истрага открила 1843. До касних 1860-их, пољопривредни рад није био добро плаћен, а жене су се окренуле индустријском запошљавању.[28]

У областима са индустријским фабрикама, жене су могле да нађу посао на производним линијама за артикле у распону од брава до конзервиране хране. Индустријске перионице веша запошљавале су многе жене (укључујући и затворенице Магдалениних азила којe нису прималe плату за свој рад). Жене су такође биле често запослене у текстилним фабрикама које су настале током индустријске револуције у градовима као што су Манчестер, Лидс и Бирмингем. Рад за плату се често обављао од куће у Лондону, иако су многе жене радиле као „хокери“ или улични продавци, продавајући биљке попут поточарке, лаванде, цвећа или зачинског биља које би сакупљале на пијаци воћа и поврћа у Спиталфилдсу. Многе жене из радничке класе радиле су као праље, узимајући веш као накнаду.[29] У сиротињским четвртима био је уобичајен узгој животиња као што су пси, гуске, зечеви и птице, које су се продавале на пијацама животиња и птица. Стамбени инспектори су често налазили стоку у подрумима сиротињске четврти, укључујући краве и магарце.[13] Предење и намотавање вуне, свиле и других врста рада плаћеног на акорд били су уобичајени начини стицања прихода радом од куће, али плате су биле веома ниске, а сати дуги; често је било потребно 14 сати дневно како би се прехранило.[30] Састављање и дорада намештаја били су такође уобичајени радови плаћени на акорд у радничким домаћинствима у Лондону који су се релативно добро плаћали. Нарочито су жене биле познате као веште „француске полирачице“ које су које су се бавиле завршном обрадом намештаја. Најслабије плаћени послови који су били доступни женама из радничке класе у Лондону били су прављење кутија шибица и сортирање крпа у фабрици крпа, где су крпе од бува и вашки биле сортиране да би се прерађивале за производњу папира.[31] Шивење је било појединачно најплаћеније занимање за жене које раде од куће, али и тај посао се мало плаћао, а жене су често морале да изнајмљују шиваће машине које нису могле да приуште. Ове индустрије кућне производње постале су познате као „знојна индустрија“. Изабрани комитет Доњег дома дефинисао је знојну индустрију 1890. као „рад који се обавља за неадекватне плате и прекомерне сате у нехигијенским условима“. До 1906. такви радници су зарађивали око пени на сат.[32]

Жене нису могле очекивати да ће за исти посао бити плаћене исто као и мушкарци, упркос чињеници да су жене подједнако као и мушкарци биле удате и издржавале децу. Године 1906. влада је утврдила да се просечна недељна плата у фабрици за жену кретала од 11 до 18 шилинга, док је просечна недељна плата мушкарца била око 25 шилинга.[33] Многи власници фабрика су радије запошљавали жене јер су их могли ,,лакше навести на тежак телесни рад него мушкарце''. [34] Чување деце је био још један неопходан трошак за многе жене које раде у фабрикама. Труднице су радиле до дана порођаја и враћале се на посао чим су биле физички способне. Године 1891. донесен је закон који је налагао женама да одвоје четири недеље од рада у фабрици након порођаја, али многе жене нису могле да приуште ово неплаћено одсуство, а закон се није спроводио.[35]

Запослење средње класе

Како је образовање за девојке ширило писменост радничкој класи током средњег и касног викторијанског доба, неке амбициозне младе жене успеле су да нађу плаћене послове у новим областима, као што су продавачице, благајнице, дактилографкиње и секретарице.[36] Рад у домаћинству, попут собарице или кувара, био је уобичајен, али је постојала велика конкуренција за запошљавање у угледнијим и боље плаћеним домаћинствима. Установљени су приватни регистри да би се контролисало запошљавање квалификованијих кућних службеника.

Током викторијанске ере, уважено запослење за жене из солидних породица средње класе било је углавном ограничено на рад у својству учитељице или гувернанте. Када је употреба телефона постала широко распрострањена, посао телефонског оператера постао је угледан за жене средње класе којима је био потребан посао.

Три медицинске професије су отворене за жене у 19. веку: медицинска сестра, бабица и лекарка. Међутим, тек у сестринству, које је највише подложно надзору и ауторитету мушких лекара, жене су постале широко прихваћене. Викторијанци су сматрали да лекарска професија карактеристично припада само мушком полу и да жена не треба да задире у ово подручје већ да се придржава конвенција које јој је Божја воља доделила. У закључку, Енглези не би имали жене хирурге или лекаре; ограничиле су их на њихову улогу медицинских сестара. Флоренс Најтингејл (1820–1910) била је важна фигура у обнављању традиционалног имиџа медицинске сестре као самопожртвованог анђела који служи – „Даме са лампом“, која је ширила утеху док је пролазила међу рањенима. Успела је да модернизује професију медицинске сестре, промовише обуку за жене и научи их храбрости, самопоуздању и самопотврђивању.

Слободне активности

Приказ мушкараца и жена који путују омнибусом Џорџа Вилијама Џоја у касном викторијанском добу (1895)

Забавне активности жена средње класе укључивале су у великој мери традиционалне забаве као што су читање, вез, музика и традиционалне рукотворине. Жене вишег сталежа донирале су рукотворине добротворним базарима, што је омогућило овим женама да јавно излажу и продају своја дела.[37][38]

Модерније активности уведене су у живот жена током 19. века. Могућности за слободне активности драматично су се повећале како су реалне плате наставиле да расту, а сати рада и даље опадали. У урбаним срединама, деветочасовни радни дан постајао је све више норма; Закон о фабрикама из 1874. ограничио је радну недељу на 56,5 сати, подстичући кретање ка коначном осмочасовном радном дану. Уз помоћ Закона о банковним празницима из 1871. године који је створио низ фиксних празника, систем рутинских годишњих одмора ступио је на снагу, почевши од административних радника до преласка у радничку класу.[39][40] Око 200 приморских одмаралишта настало је захваљујући приступачним хотелима и јефтиним ценама железничких карата, распрострањеним банкарским празницима и постепеном укидању верских забрана секуларних активности недељом. Викторијанци средње класе користили су услуге воза да посете приморје. Велики број оних који путују у мирна рибарска села као што су Вортинг, Моркамб и Скарборо допринео је њиховом развоју у велике туристичке центре, а предузетници на челу са Томасом Куком су туризам и путовања у иностранство видели као одрживе пословне моделе.[41]

До касне викторијанске ере, практиковање слободног времена се проширило међу многим женама у свим градовима. Оваква пракса подразумевала је већ заказане забаве одговарајуће дужине на погодним локацијама по јефтиним ценама, што је укључивало спортске догађаје, музичке сале и популарно позориште. Женама је сада било дозвољено да се баве неким спортовима, као што су стрељаштво, тенис, бадминтон и гимнастика.[42]

Физичка активност

Почетком деветнаестог века веровало се да је физичка активност опасна и неприкладна за жене. Девојчице су учене да чувају своје деликатно здравље за експресну сврху рађања здраве деце. Штавише, физиолошка разлика између полова потпомогла је друштвену неједнакост. Једна анонимна списатељица тврдила је да жене нису биле намењене да испуњавају мушке улоге, јер су „жене по правилу физички мање и слабије од мушкараца; њихов мозак је много лакши; и у сваком погледу су неспособне за исту количину телесног или менталног рада који су мушкарци у стању да предузму.“[48] Ипак, до краја века, медицинско разумевање предности вежбања створило је значајну експанзију у физичкој култури за девојчице. Тако је до 1902. часопис Девојачко царство објавио серију чланака на тему „Како бити јак“. „Старомодне заблуде у вези са здрављем, исхраном, вежбањем, одевањем итд, скоро су све разбијене, а данас жене одбацују старе идеје и методе, и улазе у нови режим са жаром и снагом који слути добро за будућност.“[44]

Часописи за девојчице, као што су Женски часопис и Девојачко царство, често су објављивали чланке који су охрабривали девојке да се баве свакодневним вежбама или науче како да се баве спортом. Популарни спортови за девојчице су били хокеј, голф, бициклизам, тенис, мачевање и пливање. Наравно, многи од ових спортова били су ограничени на средњу и вишу класу који су могли да приуште неопходан материјал и слободно време потребно за игру. Ипак, укључивање девојчица у физичку културу створило је нови простор за девојчице да буду видљиве ван куће и да учествују у активностима које су раније биле отворене само за дечаке. Спорт је постао централни део живота многих девојака из средње класе, толико да су се друштвени коментатори бринули да ће засенити друге културне бриге. На пример, чланак из Женског часописа из 1902. на тему „Атлетика за девојчице“ се пожалио: „Кад бисте чули неке модерне ученице, па чак и модерне мајке, како причају, могло би се претпоставити да је хокеј био главни циљ сваког образовања! Значај школе, односно интелектуални тренинг, долазио је на друго место. Тенис, крикет, али пре свега хокеј!“[45]

Ипак, старије културолошке конвенције које везују девојке за мајчинство и породицу наставиле су да утичу на њихов развој. Дакле, иако су девојке имале више слободе него икада раније, велики део физичке културе за девојчице је истовремено био оправдан обавезом остваривања улоге мајке; здраве девојке спортске грађе рађале би здравију децу, те би биле способне да унапреде британску расу. На пример, један рани чланак који саветује девојчице да вежбају наглашава будућу улогу девојчица као мајки да би потврдио њен аргумент: „Ако је, дакле, важност правилног тренирања тела у вези са умом на тај начин препозната у циљу наших дечака, сигурно будуће супруге и мајке Енглеске — јер таква је судбина наших девојака — могу полагати право на ништа мање пажње у овом погледу.“[46]

• 
  Крикет Џејмса Тисоа. Крикет била је популарна игра на травњаку у Британији почевши од 1860-их.
• 
  Руковет Херберта Џејмса Драпера (1895). Традиционална забава која је подразумевала прављење руковети потапањем сушеног цвећа у мирисну воду.
• 
  Сајам стреличарства Вилијема Пауела Фрита (1872). Стреличарство, или токсофилија, постало је популарна слободна активност за жене више класе у Британији.
• 
  На обалама Богнора Региса Александра Росија (уметник). Пикници на обали у близини одмаралишта у Енглеској постали су доступни средњој класи касније у викторијанској ери.
• 
  Илустрација из књиге Вештина јахања за жене Теодора Хоа Мида (1887). Жене коњанице су јахале "бочно седло", успевајући у изазовним маневрима упркос овом спортском хендикепу.
• 
  Рели Сер Џона Лаверија. Бадминтон и тенис били су популарне прилике за журке, а жене су играле „мешовите парове” поред мушких играча.

Викторијанска женска мода

Викторијанска женска одећа пратила је трендове који су наглашавали вишеслојне хаљине, сукње широке запремине настале употребом слојевитог материјала као што су кринолине, оквири за сукње и тешке тканине. Због непрактичности и утицаја моде тог доба на здравље, међу женама је започела викторијанска модна реформа.

Идеална силуета тог времена захтевала је узак струк, што је постигнуто стезањем стомака корсетом на чипке. Док је силуета била упечатљива, а саме хаљине често су биле изузетно детаљне креације, мода је била гломазна. У најбољем случају, ограничавале су кретање жена, а у најгорем су штетно деловале на здравље жена. Лекари су скренули пажњу на употребу корсета и утврдили да они изазивају неколико здравствених проблема: компресију грудног коша, ограничено дисање, померање органа, лошу циркулацију и пролапс материце.[47]

Чланци који заговарају реформу женске одеће од стране Британског националног здравственог друштва, Удружења за женску одећу и Друштва за рационално одевање поново су штампани у медицинском часопису Канадска ланцета. Године 1884, др Ј. Алгернон Темпле из Торонта чак је изразио забринутост да мода има негативан утицај на здравље младих жена из радничке класе. Он је истакао да ће млада радничка жена вероватно потрошити велики део своје зараде на лепе шешире и шалове, док су „њена стопала непрописно заштићена, а не носи фланелску подсукњу или вунене чарапе“.[47]

Флоренс Померој, лејди Хабертона, била је председница покрета Друштво за рационално одевање у Британији. На изложби Националног здравственог друштва одржаној 1882. године, виконтеса Халибуртон представила је свој изум „подељене сукње“, дуге сукње која је чистила земљу, са одвојеним половинама на дну направљеним од материјала причвршћеног за дно сукње. Надала се да ће њен изум постати популаран подржавањем слободе кретања жена, али британска јавност није била импресионирана проналаском, можда због негативне „неженске“ повезаности стила са америчким Блумерс покретом.[48] Амелија Џенкс Блумер охрабривала је феминисткиње које су носиле видљиве блумерсе како би потврдиле своје право да носе удобну и практичну одећу, али то је била само пролазна мода међу радикалним феминисткињама. Покрет за реформу женског одевања ће, међутим, опстати и имати дугорочни успех. До 1920-их, Коко Шанел постаје већ изузетно успешна у продаји прогресивне, далеко мање рестриктивне одеће, одустајући од корсета и подижући рубове. Нови стил одевања је симболизовао модернизам за младе жене у тренду и постао стандард 20. века. Други париски дизајнери наставили су да инсистирају на панталонама за жене и овај тренд је постепено усвојен током следећег века.

Модни трендови су, с једне стране, обишли "пун круг" током викторијанског доба. Популарни женски стилови током грузијске ере, и на самом почетку Викторијине владавине, наглашавали су једноставан стил под утицајем лепршавих хаљина које су носиле жене у старој Грчкој и Риму. Силуету струка Емпајер заменио је тренд китњастих стилова и вештачке фигуре, при чему је рестриктивност женске одеће достигла најнижу тачку средином века током помаме за струкираним корсетима и сукњама са карикама. Иконични женски шешири са широким ободом из касније викторијанске ере такође су пратили тренд разметљивог приказа. Шешири су започели викторијанско доба скромног изгледа. До 1880-их, шеширџије су биле тестиране на такмичењима како би се одећа допунила најкреативнијим (и екстравагантнијим) шеширима, од скупих материјала као што су свилено цвеће и егзотичне перјанице ноја и пауна. Међутим, како се викторијанско доба ближило крају, мода је давала знаке популарне реакције на претеране стилове. Манекенка, глумица и социјалиста Лили Ленгтри задивила је Лондон 1870-их, привлачећи пажњу једноставним црним хаљинама на друштвеним догађајима. У комбинацији са њеном природном лепотом, стил је деловао драматично. Мода је следила њен пример (као и што је краљица Викторија носила црнину у жалости касније током своје владавине). Према Харолду Коди, бившем главном кустосу Института за костиме Метрополитен музеја уметности,[49] „Претежно палета црних нијанси туговања драматизује еволуцију силуета периода и све већу пријањање модних идеала у овај најкодификованији бонтон „Сакривена удовица могла је да изазове симпатије, као и предаторске мушке напретке. Као жена са сексуалним искуством без брачних ограничења, често је замишљана као потенцијална претња друштвеном поретку“, рекао је Кода.

Еволуција викторијанске женске моде

• 
  Женска децембарска мода (1844). Ручно обојена челична гравура из женског часописа.
• 
  Галерија ХМС Калкуте Џејмса Тисоа (1876). Овакве вреве биле су модерне 1870-их и 1880-их.
• 
  Госпођа Лили Ленгтри Џорџа Фредерика Вотса (1880).
• 
  Модне жене у Квинсленду, Аустралија, око 1900.

Жене поданице Британске империје

Краљица Викторија је владала као монарх британских колонија и као царица Индије. Утицај британског империјализма и британске културе био је моћан током викторијанске ере. Улоге жена у колонијалним земљама биле су одређене очекивањима везаним за лојалност Круни и културним стандардима које је она симболизовала.

Канада

Виши слојеви Канаде су скоро без изузетка били британског порекла током викторијанске ере. На почетку викторијанске ере, Британска Северна Америка је укључивала неколико одвојених колонија које су се удружиле као Конфедерација 1867. да би створиле Канаду. Војни и владини званичници и њихове породице долазили су у Британску Северну Америку из Енглеске или Шкотске, а ређе су били ирског протестантског порекла. Већина пословних интереса контролисали су Канађани који су били британски део. Мањине енглеског говорног подручја које су емигрирале у Канаду бориле су се за економски и владин утицај, укључујући велики број Ираца римокатолика и касније Украјинаца, Пољака и других европских имиграната. Франкофони Канађани су остали углавном културно изоловани од Канађана који говоре енглески (ситуација коју је касније описао у Две Самоће Хју Мек Ленан). Значајније мањинске групе, као што су аутохтони народи и кинески радници, биле су маргинализоване и трпећи дубоку дискриминацију. Статус жена је стога у великој мери зависио од њиховог етничког идентитета, као и од њиховог места у доминантној британској класној структури.

Канадски писци који говоре енглески постали су популарни, посебно Кетрин Пар Трејл и њена сестра Сузана Муди, енглеске досељенице средње класе које су објавиле мемоаре о својим захтевним животима као пионирима. Трејл је објавила Шуме Канаде (1836) и Канадски изгнаници (1852), а Муди је објавила Груба игра у жбуњу (1852) и Живот на чистинама (1853). Њихови мемоари причају о суровости живота жена насељеница, али су ипак били популарни.[50]

Канадске жене из више класе опонашале су британску културу и увозиле је што је више могуће преко Атлантика. Књиге, часописи, популарна музика и позоришне продукције су увезени да би се задовољила потражња жена.

Жене из више класе подржавале су филантропске циљеве сличне добротворним организацијама за образовање и негу које су заговарале жене из више класе у Енглеској. Викторијански ред медицинских сестара, који још увек постоји, основан је 1897. као поклон краљици Викторији у знак сећања на њен дијамантски јубилеј. Империјални орден кћери царства, основан 1900. године, подржава образовне стипендије и награде за књиге за промовисање канадског патриотизма, али и за подршку познавању Британске империје. Обе организације су имале краљицу Викторију за свог званичног покровитеља. Један од покровитеља Викторија школе за уметност и дизајн у Халифаксу (основане 1887. и касније назване Нова Шкотска колеџ за уметност и дизајн) била је Ана Леоновенс. Жене су почеле да напредују у својој борби за приступ високом образовању: 1875. године, прва жена која је дипломирала на универзитету у Канади била је Грејс Ени Локхарт (Универзитет Маунт Алисон). Емили Стоу је 1880. године постала прва жена са лиценцом да се бави медицином у Канади.

Законска права жена споро су напредовала током 19. века. Године 1859. Горња Канада је усвојила закон који дозвољава удатим женама да поседују имовину. Године 1885, Алберта је донела закон којим се неудатим женама које су поседовале имање дозвољава да гласају и буду на функцији у школским питањима.

Жене неће добити право гласа све до периода Првог светског рата. Активизам бирачког права почео је током каснијих деценија викторијанске ере. 1883. године, Клуб књижевног и друштвеног прогреса жена у Торонту састао се и основао Канадско удружење жена за право гласа. [[Категорија:Странице са непрегледаним преводима]]