Мермерна палата
.jpg)
Мермерна палата (рус. Мраморниј дворец) је једна од првих неокласичних палата у Санкт Петербургу, Русија. Налази се између Марсовог поља и Дворског кеја.
Дизајн и власници пре 1917.[уреди | уреди извор]
Палата је подигнута као поклон царице Катарине Велике за грофа Григорија Орлова, њеног миљеника и најмоћнијег руског племића 1760-их. Изградња је почела 1768. године по нацрту Антонија Риналдија који је претходно помогао у украшавању велике палате у Казерти близу Напуља.[1] Изградња је трајала је 17 година.[2]
Комбинација раскошне орнаментике комбинвоана са строгом монументалношћу класицизма, какву је практиковао Риналди, може се приписати његовом ранијем раду под Луиђијем Ванвителијем у Италији.
Палата је добила име по својој раскошној декорацији у широком спектру полихромних мермера.[2]
Фински гранит грубог зрна употребљен је у приземљу и постављен је у суптилном контрасту са углачаним ружичастим карелијским мермером пиластара и белим уралским мермером капитела и фестона. Коришћен је и плавичасто сиви уралски мермера те талински доломит за украсне урне. Укупно 32 различите нијансе мермера коришћене су за украшавање палате.[1]
План здања је трапезоидног облика. Свака од његове четири фасаде, иако стриктно симетрична, има другачији дизајн. Једна од фасада крије увучено двориште, где је између 1937. и 1992. године био изложен Лењинов оклопни аутомобил током Октобарске револуције. Данас двором доминира коњичка статуа императора Александра III, најпознатије дело вајара Паола Трубецког.
Федот Шубин, Михаил Козловски, Стефано Торели и други руски и страни мајстори украшавали су унутрашњост палате шареним мермерима, штукоом и статуама. Након смрти првобитног власника царица Руске империје је купила палату за своје наследнике. У периоду 1797-1798 – објекат је дат у закуп Станиславу II Августу, последњем пољском краљу. Након тога, палата је припадала великом кнезу Константину Павловичу и његовим наследницима из огранка династије Романових.
Године 1843. велики кнез Константин Николајевич је одлучио да преуреди здање, преименовао је палату у Константинова палата и ангажовао је Александра Брулова за архитекту.[1] Суседна црква и друге помоћне зграде су потпуно обновљене, док је унутрашњост палате реновирана, у складу са еклектичним укусима новог власника. Само главно степениште и мермерна сала су преостали након реконструкције.
Употреба у совјетском периоду и данас[уреди | уреди извор]
Током совјетске ере, у палати су се сукцесивно налазили Министарство рада (од. 1917. до 1919) потом Академија материјалне културе (1919–36 ) и главни месни огранак московске Централе (тј. Националног) Лењиновог музеја (1937– 1991).
Тренутно, у палати су смештене сталне поставке Руског државног музеја[1], посебно „Страни уметници у Русији (18. и 19. век)“ и „Музеј Петра Лудвига у Руском музеју“, на којима се налазе платна Ендија Ворхола и друга дела поп уметности.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г „The Marble Palace in St. Petersburg, Russia”.
- ^ а б „Мраморный дворец” [The Marble Palace] (на језику: руски). Culture.ru. Приступљено 2020-01-29.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
Медији везани за чланак Мермерна палата на Викимедијиној остави
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
