Пређи на садржај

Никола Прерадовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Никола Прерадовић
Портрет Прерадовића
Пуно имеНиколај Иванович Депрерадович
Датум рођења(1767-10-23)23. октобар 1767.
Место рођењаНова Русиjа, Mykolaivka, Руска Империја
Датум смрти16. децембар 1843.(1843-12-16) (76 год.)
Место смртиСанкт Петербург, Руска Империја
РодитељиQ109920447

Никола Прерадовић или Николај Иванович Депрерадович (1767 – Санкт Петербург, 1843) био је генерал руске војске. Имао је важну улогу, заједно са Иларионом Васиљевичем Василчиковим (1776–1847), у великој стратегији Руског царства након што је Александар I ступио на престо.[1]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Српског је порекла,[2] из граничарске официрске породице досељене из Аустрије у Славено-Сербију, област у Русији од Бахмута до Лугања код Каспијског језера.

Са десет година, Прерадовић се пријавио као питомац у Волошки хусарски пук 12. децембра 1777. године. Унапређен је у чин потпоручника 1782, са 15 година.

Борио се у руско-турском рату (1787–1791) код Кушанија, Акермана и Бендера, а командовао је Семјоновским пуком, од 1799. до 1807.[3]

У руској војсци је учествовао у походу на Пољску и у Наполеоновим ратовима. Успешно је командовао ескадроном у Руско-турском рату (1787-1791), походу Катарине II на Пољску и бици код Аустерлица током Наполеонових ратова. Командујући гардистима, предводио је бриљантан напад код Аустерлица, дајући стражи прилику да се повуче. Пук је током напада изгубио 15 официра и 200 редова. 24. фебруара 1806. одликован је Орденом Светог Георгија 3. степена.[4]

Учествовао је у свим главним биткама Ејлауске кампање 1806–1807. Он је учествовао у Отаџбинском рату 1812. и кампањама ван Русије. Тридесетог августа 1813. унапређен је у чин генерал-потпуковника. Прерадовић се посебно истакао у биткама код Кулма и Фер-Шампеноаза, где су Прерадовићеве акције су одлучиле исходу битке.[5]

Његов брат Леонтиј био је близу да постигне исти каријерни успех али је због скандала отпуштен из војске.[6]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ LeDonne, John P. (11. 12. 2003). The Grand Strategy of the Russian Empire, 1650–1831. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-534769-2 — преко Google Books. 
  2. ^ Acović, Dragomir (2017). „Šest vekova odlikovanja među Srbima”. Politikin Zabavnik. 3438: 10—11. 
  3. ^ Pushchin, Pavel Sergeevich (2011). Diaries of the 1812–1814 Campaigns. ISBN 978-1-105-09818-5. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 25. 03. 2024. 
  4. ^ Mikaberidze, Alexander (19. 1. 2005). Russian Officer Corps of the Revolutionary and Napoleonic Wars. Savas Beatie. ISBN 978-1-61121-002-6. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 25. 03. 2024 — преко Google Books. 
  5. ^ „"Der" Kamerad Wien, 1862–1896: österreichisch-ungarische Wehr-Zeitung”. 1865. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 25. 03. 2024 — преко Google Books. 
  6. ^ Mikaberidze, Alexander (19. 1. 2005). Russian Officer Corps of the Revolutionary and Napoleonic Wars. Savas Beatie. ISBN 978-1-61121-002-6. Архивирано из оригинала 09. 06. 2024. г. Приступљено 25. 03. 2024 — преко Google Books. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Никола_Прерадовић&oldid=28710925”