Срби у Русији

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Срби у Русији
Civil Flag of Serbia.svg
Sava Vladislavic Raguzinski.jpeg
Zmajevic.jpg
BildTekeli.jpg
Theodor Jankowitsch de Miriewo.jpg
Depreradovich Nikolay Ivanovich.jpg
Miloradovich.jpg
Atanasije Stojkovic.jpg
Kniazhevitsch Alexandr (1792-1872).jpg
Ognjeslav Kostovic.jpg
Anasztaszija Nyikolajevna of Montenegro.jpg
Andrei Bakic.jpg
Elena2.jpg
Иеромонах Иоанн (Максимович) в Белграде. 11 мая 1934.jpg
Danilo Srdić.jpg
Silver 2-ruble coin commemorating the 100th anniversary of the birth of Yevgeny Vuchetich.png
Krunic WMQ16 (13) (28107248632).jpg
Укупна популација
60.000
Региони са значајном популацијом
Москва
Језици
руски и српски
Религија
православље
Сродне етничке групе
Српска дијаспора

Срби у Русији су грађани Русије који се изјашњавају да су српског порекла.

Срби имају дугу историју на територији данашње Русије, имали су велику улогу у стварању савремен Русије. Углавном су то били војсковође, дипломате, поморци и научници српског порекла, у периоду од 18. до 20. века.[1]

Историја[уреди]

Срби из различитих делова српских земаља насељавали су се у Русију. Прва досељавања била су индивидуална, па тако налазимо пример српског монаха Лазара Хиландарца који је 1404. године осмислио, израдио и поставио први часовник у Русији. Српска племкиња из породице Јакишић, Ана Глинска била је мајка Јелене Глинске, и бака и васпитачица првог руског цара Ивана Грозног који је владао у шеснаестом веку.

Прва већа досељаваља Срба у Руско царство десила су се за време Петра Великог. Године 1723. од Срба граничара из Војне крајине основан је Српски хусарски пук на челу са Јованом Албанезом из Подгорице. Нова досељавања десила су се за време царице Катарине када су основане војно-административне јединице Нова Сербија и Славеносербија на територији данашње Украјине. Аустријски пуковник Јован Хорват је октобра 1851. године отишао у Русију, и сам се договорио са руским Сенатом о насељавању Срба граничара. Дана 22. јанура 1752. потписана о одлука о томе. Нова Србија где је Србе предводио Јован Хорват "от Куртић"(по месту у Чанадској жупанији)[2] основана је 1752, а Славеносербија са предводницима Јованом Шевићем и Рајком Прерадовићем 1753. Нова Србија и Славеносрбија укинуте су 1764, а Српски хусарски пук 1783. године. Српски ратници истакли су се у ратовима у којима су учествовали о чему сведоче одликоваља, али и племићке титуле које су добиле српске породице које су служиле у Русији (Божићи, Владиславићи, Војновићи, Вујићи, де Прерадовићи, Змајевићи, Зорићи, Ивелићи, Књажевићи, Милорадовићи, Мирковићи, Подгоричани, Текелије, Хорвати, Шевићи, Штерићи) и дале заначај број војсковођа и генерала и других знаменитих људи. Петар Текелија стигао је до чина генерал-аншеф, а генерал-потпуковник Симеон Зорић познат је и као љубавник царице Катарине друге. У морнарици истакли су се адмирали Матија Змајевић и Марко Војновић, оснивач црноморске флоте.

Важно је истаћи да је у Бородинској бици, у оквиру руске армије је учествовало 37 генерала, од чега су њих десет били српског порекла. Учествовало је и мноштво војника нижег ранга. Неки су били досељеници у Русију, као генерал Ђорђе Арсенијевић Емануел, (рођен у Вршцу) и генерал-мајор гроф Петар Иванов Ивелић (рођен у Рисну, Црна Гора), док су већина били потомци друге или треће генерације српских исељеника у Русију из 18. века. Међу генералима, највише се прочуо Михаил Андрејевић Милорадовић, пореклом из Херцеговине, генерал пешадије, херој Отаџбинског рата 1812, који је командовао централним позицијама Бородинске битке. Успео је да заустави напредовање француске претходнице, коју је водио маршал Мира. Истакнутих Срба ратника било је и у другим ратовима као што су Руско-јапански рат, Октобарска ревлоуција, Руски грађански рат...

У политици истакао се гроф Сава Владиславић Рагузински, као дипломата Петра Великог склопио је Кјахтински споразум, најважнији међународни споразум Русије и Кине до средине 19. века о и данас важећем разграничењу са Кином у Пекингу. Александар Књажевић био је министар финансија Руске империје и сенатор, а међу Србима било је и управитеља губернија.

Теодор Јанковић-Миријевски, филозоф и педагог, извршио је реформу школства у Руском царству, Атанасије Стојковић био је професор и ректор универзитета у Харкову, Огњеслав Костовић Степановић истакао се бројним изумима, а вајар Јевгениј Вучетић бројним споменицима у совјетско доба као што су Споменик војнику ослободиоцу, Мајка отаџбина зове!...

У Петрограду су октобра 1866. године тамошњи студенти и ђаци Срби основали своје "Друштво 'Србска општина'". Циљ његовог постојања је узајамно помагање и дружење далеко од родног краја. Оно је припадало широј организацији "Уједињена омладина српска".[3] За куповину деоница радикалског "Братства" у Новом Саду је стигао прилог 1897. године, од 60 ф. од тамошњег "Добротворителног општества". "Први руски глумац", трагичар, у петроградском дворском позоришту био је Србин Бокељ, Василије Лучић из Пераста.

Постојало је у Москви у 19. веку црквено "Српско подворје". Августа 1899. године прославило је 25 година свог трајања. Царске власти су српском митрополиту Михаилу на Сељанки уступили једну православну цркву и кућу да у њима делује подворје.[4] Његов настојатељ био је 1879. година архимандрит Сава.[5] Када је отваран срски генерални конзулат у Москви, чинодејствовао је на освећењу резиденције архимандрит Подворја, отац Ћирил.[6]

Отворен је у лето 1897. године српски генерални конзулат у Москви. За конзула је изабран Рус, А.С.Вишњаков. Његова резиденција је била управо у његовом московском стану, у Малој Јакиманској улици. На кућној уличној фасади постављени су српски грб и развијена српска државна застава. У Петрограду је већ био српски посланик, генерал Грујић.

У Омску је 1897. године живео Србин из Шајкашке, Атанасије Јечинац. Слао је одатле дописе у српске листове, нарочито новосадску "Заставу". Послао је тада свој прилог од 60 ф. у Нови Сад, за деонице радикалског "Братства".[7]

Новине су 1898. године писале о успешним Србима у руском царству. Тако је Србин Дубровчанин инжењер Александар Југовић за руску државу градио жељезничку пругу у Кини. Та пруга је требала да повеже Кину са Европом, излазећи на Сибирску руску пругу. Југовић је био кандидат за руског министра, а његов брат је у то време као индустријалац био власник неколико фабрика за прераду памука у Туркменистану. Сибирску пругу - једну велику деоницу је раније градио још један Србин Дубровчан, инжењер Јеромије Сабуркосић. Он је у то време шеф важне пруге Москва-Савељско на Волги. Истакли су се у руској жељезници још други Срби: Бокељ Јакшић помоћник начелника царске жељезнице, такође инжињер Чеповић итд.[8]

Познати Срби у Русије[уреди]

Принцезе[уреди]

Војска[уреди]

Политика[уреди]

Наука, образовање, књижевност и уметност[уреди]

Црква[уреди]

Остало[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ И Срби ударили темеље Русије („Вечерње новости“, 24. август 2013)
  2. ^ "Сербскиј народниј лист", Будим 1838. године
  3. ^ "Застава", Пешта 1866. године
  4. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1899. године
  5. ^ "Застава", Нови Сад 1879. године
  6. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1897. године
  7. ^ "Застава", Нови Сад 1897. године
  8. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1898. године
  9. ^ Аутобиографија Саве Текелије
  10. ^ Аутобиографија Саве Текелије
  11. ^ Аутобиографија Саве Текелије
  12. ^ Аутобиографија Саве Текелије
  13. ^ Аутобиографија Саве Текелије
  14. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1900. године
  15. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1906. године
  16. ^ "Србскиј народниј лист", Будим 1840. године
  17. ^ „Поклонска: Имам српску крв”. rs.sputniknews.com. 30. 1. 2018. Приступљено 1. 2. 2018. 
  18. ^ Александар Стојачковић: "Историја восточно-славенског богослуженија и кирилског книжества код Славена западне цркве...", Нови Сад 1847. године
  19. ^ Аутобиографија Саве Текелије

Спољашње везе[уреди]