Океански језици

С Википедије, слободне енциклопедије
Океански језици
Географска распрострањеностОкеанија
Језичка класификацијаАустронежански језици
ПрајезикПраокеански
Подподела
Глотологocea1241[1]
{{{mapalt}}}
Основне гране океанских језика:
  Адмиралски и јапски
  Светоматијски
  Западноокеански
  Темотујски
  Југоисточносоломонски
  Јужноокеански
  Микронежански
  Фиџијско-полинежански
Црне елипсе на северозападу Микронезије су палаучки и чаморски језик (нису део океанске гране језика, али географски припадају Океанији). Црни кругови унутар зелених су острвски папуански језици.

Океански језици су грана малајско-полинежанских језика, једне од основних грана аустронежанских језика. Ова грана је састављена је од око 450 језика и распрострањена је у великом делу Океаније (цела Полинезија, као и већи део Микронезије и мањи део Меланезије).

Иако су ови језици у употреби на огромној површини, њих говори око 2 милиона људи. Највећи океански језици су самоански језик са око 400.000 говорника и фиџијски са око 500.000 говорника. Процењује се да су ови језици, настали од праокеанског језика (који је реконструисан). Језици са више од 100.000 говорника су кирибатски (гилбертски), тонгански, тахићански, маорски, западнофиџијски и толајски (куанујски).

Класификација[уреди | уреди извор]

Први лингвиста који је доказао да океански језици чине једну грану малајскополинежанских језика био је Сидни Херберт Реј 1896. Поред малајско-полинежанских језика океански су једина велика грана аустронежанских језика чије је постојање доказано. Граматика океанских језика је под великим утицајем папуанских језика северне Нове Гвинеје (Папуе), али највећи део вокабулара је аустронежански.[2]

Класификација према Линчу, Росу и Кроулију[уреди | уреди извор]

Према Линчу, Росу и Кроулију (2002), велики број океанских језика се може груписати у неколико језичких комплекса. Језички комплекси настају када се нови језици развију из дијалеката дијалекатског континуума (дијалекти постају језици, а дијалекатски континуум постаје језички комплекс).

Према овим језичарима (лингвистима), постоје три главне гране океанских језика и две додатне гране које укључују остатке (оне језике који не спадају у 3 главне гране):

„Остаци“, како их називају ови лингвисти, су језици који не улазе ни у једну од претходне 3 групе:

Класификација према Росу, Полију и Осмонду[уреди | уреди извор]

Према предлогу Роса, Полија и Осмонда (2016) океански језици су подељени на 9 основних грана.[4]‍:10

Океански језици

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Oceanic”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History. 
  2. ^ Mark Donohue and Tim Denham, 2010. Farming and Language in Island Southeast Asia: Reframing Austronesian History. Current Anthropology, 51(2):223–256.
  3. ^ Ross, Malcolm; Næss, Åshild (2007). „An Oceanic Origin for Äiwoo, the Language of the Reef Islands?”. Oceanic Linguistics. 46 (2): 456—498. doi:10.1353/ol.2008.0003. hdl:1885/20053. 
  4. ^ Ross, Malcolm; Pawley, Andrew; Osmond, Meredith (eds). The lexicon of Proto Oceanic: The culture and environment of ancestral Oceanic society. Volume 5: People: body and mind. 2016. Asia-Pacific Linguistics (A-PL) 28.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Океански_језици&oldid=26958034”