Предација

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Plen)
„Предатор” преусмерава овде. За друге употребе погледајте страницу Предатор (вишезначна одредница).
„Плен” преусмерава овде. За друге употребе погледајте страницу Плен (вишезначна одредница).
Лав и младунче једу остатке говечета
Јужнокинески тигар (Panthera tigris amoyensis) је предатор чији је плен овај папкар

Предација у екологији описује један од облика интеракције између два бића у датом екосистему. Предатор (грабљивац / грабежљивац) напада и једе свој плен.

Предатори могу, али не морају убити свој плен пре него што га поједу. Али чин предатора увек, у крајњој линији, изазива смрт жртве, а узимајући плен и у деловима тела, он се уноси у тело предатора. Правим предатором се може сматрати она животиња која убија и једе и друге животиње, али многе животиње се понашају и као предатори и као лешинари.[1][2]

Према томе, предатор је животиња која лови плен и једе друге животиње. На пример, паук једе муву коју је ухватио у своју мрежу, или група лавова једе бивола. Животиње које предатор лови се називају плен, а апекс предатор (алфа предатор) је она која није жртва других предатора.[3][4][5][6]

Предатори су обично месоједи или сваштоједи (једу биљке и друге животиње), ловећи друге животиње за храну. Примери предатора су мачке, крокодили, змије, вукови, китови убице, јастози, ајкуле, буба маре.[7][8]

Дефиниција[уреди | уреди извор]

Мрави месоједи се хране раком цикадом: неке врсте, посебно када су јединке удружене, могу уловити плен који је доста већи од њих самих
Паучне осе парализују и коначно убијају своје домаћине, али се сматрају паразитоидима, а не предаторима.

На најосновнијем нивоу, предатори убијају и једу друге организме. Међутим, концепт предације је широк, различито дефинисан у различитим контекстима, и обухвата широк спектар метода исхране; а неки односи који доводе до смрти плена обично се не називају предацијом. Паразитоид, као што је Ichneumonoidea, полаже јаја у или на свог домаћина; из јаја се излегу ларве, које једу домаћина, и он неумитно умире. Зоолози генерално називају ово формом паразитизма, иако се конвенционално сматра да паразити не убијају своје домаћине. Може се дефинисати да се предатор разликује од паразитоида на два начина: он убија свој плен одмах; и током свог животног века улови много плена (има велики број жртава), док паразитоидна ларва има само један, или бар има свој извор хране обезбеђен само једном.[9][10][11]

Релација предације са другим стратегијама исхране

Постоје и други тешки и гранични случајеви. Микропредатори су мале животиње које се попут предатора хране у потпуности на другим организмима; овим су обухваћене буве и комарци који конзумирају крв из живе животиње, и лисне ваши које конзумирају биљни сок из живе биљке. Међутим, пошто они типично не убијају своје домаћине, они се обично сматрају паразитима.[12][13] Животиње које се хране фитопланктоном или подлогом микроба су предатори, јер они конзумирају и убијају те организме као храну. Биљоједи који се хране лишћем нису предатори, јер биљке којима се хране обично преживе.[14][15][16] Међутим, кад животиње једу семе (предација семена или граниворија) или јаја (предација јаја), оне конзумирају целокупне живе организме, што их по дефиницији чини предаторима,[17][18] иако неконвенционалног типа: на пример, миш који једе семе траве нема адаптацију за праћење, хватање и затварање плена и његови зуби нису прилагођени за резање меса.[19][17]

Лешинари, организми који једино једу организме који су већ мртви, нису предатори, мада многи предатори као што су шакали и хијене лешинаре кад се укаже прилика.[20][21][14] Међу бескичмењацима, друштвене осе (Hymenoptera) су ловци и лешинари других инсеката.[22]

Таксономски опсег[уреди | уреди извор]

Док су примери предатора међу сисарима и птицама добро познати,[23] предатори се могу наћи у широком распону таксона. Чести су међу инсектима, укључујући богомољке, вилине коњице, мрежокрилце и муве-шкорпије. Код неких врста као што су вислокрилке, само су ларве предаторне. Пауци су предаторни, као и други копнени бескичмењаци као што су скорпије; стоноге; поједине гриње, пужеви и пужеви голаћи; нематоди; и планарски црви.[24] У морским окружењима, већина жарњака (е.г., медуза, хидроида), ребноша (Ctenophora), бодљокошаца (е.г., морских звезда, морских јежева, Clypeasteroida, и морских краставаца) и пљоснатих црва је предаторно.[25] Међу раковима, јастози, крабе, шкампи и Cirripedia су предаторни,[26] а заузврат ракови су плен скоро свих главоножаца (укључујући хоботнице, лигње и сипе).[27]

Предатори из заседе[уреди | уреди извор]

Ларва инсекта Lethocerus patruelis напада рибу амурски чебачок (Pseudorasbora parva).

Предатори из заседе су животиње месоједи или други организми, као што су неке биљке месождерке. Они потајно постављају заседу или у лову имају (инстинктивну) стратегију, а успјешност у лову не зависи само од брзине или снаге.

Ови организми се обично сакривају и мирно чекају плен да се појави на уочљивој удаљености. Често су заштитно обојени, а могу бити и самотњаци. То може бити сигурније за предатора, јер док вреба мање се излаже својим предаторима.

Када се предатор не може кретати брже од својих жртава, преферира спорији плен и/или чека у „заседи“, што му даје већу шансу да буде ефикаснији него да је у потрази. У супротном, активни лов обично је ефикаснији. Међутим, постоје многе средње стратегије, као што је на пример случај када је тежи предатор од могућег плијена на малој удаљености, али не у дугој потери, онда су у склопу стратегије потребна ухођења или засједе.

  • Млади црвенорепи јастреб једе волухарицу
    Млади црвенорепи јастреб једе волухарицу
  • Лавица са пленом
    Лавица са пленом
  • Индијски питон гута одраслог јелена у Националном парку Мудумалаи.
    Индијски питон гута одраслог јелена у Националном парку Мудумалаи.
  • Женка златног пауколиког рака (Misumena vatia) лови женку мушице при парењу.
    Женка златног пауколиког рака (Misumena vatia) лови женку мушице при парењу.
  • Златни пауколики рак (Misumena vatia)
    Златни пауколики рак (Misumena vatia)

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Мучибабић С. (1960): Основи екологије. Универзитету Сарајеву, Сарајево.
  2. ^ Шкријељ Р., Ђуг С. (2009): Увод у екологију животиња.Природно-математички факултет Сарајево, Сарајево. ISBN 978-9958-592-03-4.
  3. ^ Хаџиселимовић Р., Маслић Е. : Основи етологије – Биологија понашања животиња и људи. Сарајево Публисхинг, Сарајево. 1999. ISBN 978-9958-21-091-4.
  4. ^ Маyр Е. : Популатиомнс, специес, анд еволутион – Ан абридгмент оф Анимал специес анд еволутион. Тхе Белкнап Пресс оф Харвард Университy Пресс. Цамбридге, Массацхуссетс анд Лондон, Енгланд. 1970. ISBN 978-0-674-69013-4.
  5. ^ Маyр Е. : Тхе гроwтх оф биологицал тхоугхт – Диверситy, еволутион, анд инхеританце, 11тх принтинг, фирст: Цопyригхт © 1982. Тхе Белкнап Пресс оф Харвард Университy Пресс Цамбридге (Масс.), Лондон (Енгланд) . ISBN 978-0-674-36445-5. . 2000. ISBN 978-0-674-36446-2.
  6. ^ Софраџија А., Шољан D., Хаџиселимовић Р. : Биологија 1, Свјетлост, Сарајево. 1996. ISBN 978-9958-10-686-6.
  7. ^ Бегон M., Тоwнсенд C., Харпер Ј. : Ецологy: Индивидуалс, популатионс анд цоммунитиес. 3рд ед. Блацкwелл Сциенце, Лондон. 1996. ISBN 978-0-86542-845-4.. ISBN 978-0-632-03801-5.. ISBN 978-0-632-04393-4.
  8. ^ http://www.britannica.com/search?query=predation Енцyцлопедиа Британница: "предатион"
  9. ^ Гурр, Геофф M.; Wраттен, Степхен D.; Снyдер, Wиллиам Е. (2012). Биодиверситy анд Инсецт Пестс: Кеy Иссуес фор Сустаинабле Манагемент. Јохн Wилеy & Сонс. стр. 105. ИСБН 978-1-118-23185-2. 
  10. ^ Лаффертy, К. D.; Курис, А. M. (2002). „Тропхиц стратегиес, анимал диверситy анд бодy сизе”. Трендс Ецол. Евол. 17 (11): 507—513. дои:10.1016/с0169-5347(02)02615-0. 
  11. ^ Гетз, W. M. (2011). „Биомасс трансформатион wебс провиде а унифиед аппроацх то цонсумер-ресоурце моделлинг”. Ецологy Леттерс. 14 (2): 113—24. ПМЦ 3032891 Слободан приступ. ПМИД 21199247. дои:10.1111/ј.1461-0248.2010.01566.x. 
  12. ^ Поулин, Роберт; Рандхаwа, Хасееб С. (фебруар 2015). „Еволутион оф параситисм алонг цонвергент линес: фром ецологy то геномицс”. Параситологy. 142 (Суппл 1): С6—С15. ПМЦ 4413784 Слободан приступ. ПМИД 24229807. дои:10.1017/С0031182013001674. 
  13. ^ Поулин, Роберт (2011). Роллинсон, D.; Хаy, С. I., ур. Тхе Манy Роадс то Параситисм: А Тале оф Цонвергенце. Адванцес ин Параситологy. Ацадемиц Пресс. стр. 27—28. ИСБН 978-0-12-385897-9. 
  14. ^ а б Бенгтсон, С. (2002). „Оригинс анд еарлy еволутион оф предатион”. Ур.: Коwалеwски, M.; Келлеy, П. Х. Тхе фоссил рецорд оф предатион. Тхе Палеонтологицал Социетy Паперс 8 (ПДФ). Тхе Палеонтологицал Социетy. стр. 289—317. 
  15. ^ Аwрамик, С. M. (19. 11. 1971). „Прецамбриан цолумнар строматолите диверситy: Рефлецтион оф метазоан аппеаранце”. Сциенце. 174 (4011): 825—827. ПМИД 17759393. дои:10.1126/сциенце.174.4011.825. 
  16. ^ Станлеy, Стевен M. (2008). „Предатион дефеатс цомпетитион он тхе сеафлоор”. Палеобиологy. 34 (1): 1—21. дои:10.1666/07026.1. 
  17. ^ а б Јанзен, D. Х. (1971). „Сеед Предатион бy Анималс”. Аннуал Ревиеw оф Ецологy анд Сyстематицс. 2: 465. дои:10.1146/аннурев.ес.02.110171.002341. 
  18. ^ Нилссон, Свен Г.; Бјöркман, Цхристер; Форслунд, Пäр; Хöглунд, Јацоб (1985). „Егг предатион ин форест бирд цоммунитиес он исландс анд маинланд”. Оецологиа. 66 (4): 511—515. Бибцоде:1985Оецол..66..511Н. ПМИД 28310791. дои:10.1007/БФ00379342. 
  19. ^ Хулме, П. Е.; Бенкман, C. W. (2002). C. M. Херрера анд О. Пеллмyр, ур. Граниворy. Плант анимал Интерацтионс: Ан Еволутионарy Аппроацх. Блацкwелл. стр. 132-154. ИСБН 978-0-632-05267-7. 
  20. ^ Кане, Адам; Хеалy, Кевин; Гуиллерме, Тхомас; Руxтон, Граеме D.; Јацксон, Андреw L. (2017). „А реципе фор сцавенгинг ин вертебратес – тхе натурал хисторy оф а бехавиоур”. Ецограпхy. 40 (2): 324—334. дои:10.1111/ецог.02817. хдл:10468/3213. 
  21. ^ Круук, Ханс (1972). Тхе Споттед Хyена: А Студy оф Предатион анд Социал Бехавиоур. Университy оф Цалифорниа Пресс. стр. 107—108. ИСБН 978-0226455082. 
  22. ^ Сцхмидт, Јустин О. (2009). Wаспс. Енцyцлопедиа оф Инсецтс (Сецонд изд.). стр. 1049—1052. ИСБН 9780123741448. дои:10.1016/Б978-0-12-374144-8.00275-7. 
  23. ^ Стевенс, Алисон Н. П. (2010). „Предатион, Хербиворy, анд Параситисм”. Натуре Едуцатион Кноwледге. 3 (10): 36. 
  24. ^ „Предаторс, параситес анд параситоидс”. Аустралиан Мусеум (на језику: енглески). Приступљено 19. 9. 2018. 
  25. ^ Wатанабе, Јамес M. (2007). „Инвертебратес, овервиеw”. Ур.: Деннy, Марк W.; Гаинес, Стевен Деан. Енцyцлопедиа оф тидепоолс анд роцкy схорес. Университy оф Цалифорниа Пресс. ИСБН 9780520251182. 
  26. ^ Пхелан, Јаy (2009). Wхат Ис лифе? : а гуиде то биологy (Студент изд.). W.Х. Фрееман & Цо. стр. 432. ИСБН 9781429223188. 
  27. ^ Виллануева, Рогер; Перрицоне, Валентина; Фиорито, Гразиано (17. 8. 2017). „Цепхалоподс ас Предаторс: А Схорт Јоурнеy амонг Бехавиорал Флеxибилитиес, Адаптионс, анд Феединг Хабитс”. Фронтиерс ин Пхyсиологy. 8: 598. ПМЦ 5563153 Слободан приступ. ПМИД 28861006. дои:10.3389/фпхyс.2017.00598. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Предација на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Predacija&oldid=27673698”