Predacija
Predacija u ekologiji opisuje jedan od oblika interakcije između dva bića u datom ekosistemu. Predator (grabljivac / grabežljivac) napada i jede svoj plen.
Predatori mogu, ali ne moraju ubiti svoj plen pre nego što ga pojedu. Ali čin predatora uvek, u krajnjoj liniji, izaziva smrt žrtve, a uzimajući plen i u delovima tela, on se unosi u telo predatora. Pravim predatorom se može smatrati ona životinja koja ubija i jede i druge životinje, ali mnoge životinje se ponašaju i kao predatori i kao lešinari.[1][2]
Prema tome, predator je životinja koja lovi plen i jede druge životinje. Na primer, pauk jede muvu koju je uhvatio u svoju mrežu, ili grupa lavova jede bivola. Životinje koje predator lovi se nazivaju plen, a apeks predator (alfa predator) je ona koja nije žrtva drugih predatora.[3][4][5][6]
Predatori su obično mesojedi ili svaštojedi (jedu biljke i druge životinje), loveći druge životinje za hranu. Primeri predatora su mačke, krokodili, zmije, vukovi, kitovi ubice, jastozi, ajkule, buba mare.[7][8]
Definicija
[uredi | uredi izvor]
Na najosnovnijem nivou, predatori ubijaju i jedu druge organizme. Međutim, koncept predacije je širok, različito definisan u različitim kontekstima, i obuhvata širok spektar metoda ishrane; a neki odnosi koji dovode do smrti plena obično se ne nazivaju predacijom. Parazitoid, kao što je Ichneumonoidea, polaže jaja u ili na svog domaćina; iz jaja se izlegu larve, koje jedu domaćina, i on neumitno umire. Zoolozi generalno nazivaju ovo formom parazitizma, iako se konvencionalno smatra da paraziti ne ubijaju svoje domaćine. Može se definisati da se predator razlikuje od parazitoida na dva načina: on ubija svoj plen odmah; i tokom svog životnog veka ulovi mnogo plena (ima veliki broj žrtava), dok parazitoidna larva ima samo jedan, ili bar ima svoj izvor hrane obezbeđen samo jednom.[9][10][11]
Postoje i drugi teški i granični slučajevi. Mikropredatori su male životinje koje se poput predatora hrane u potpunosti na drugim organizmima; ovim su obuhvaćene buve i komarci koji konzumiraju krv iz žive životinje, i lisne vaši koje konzumiraju biljni sok iz žive biljke. Međutim, pošto oni tipično ne ubijaju svoje domaćine, oni se obično smatraju parazitima.[12][13] Životinje koje se hrane fitoplanktonom ili podlogom mikroba su predatori, jer oni konzumiraju i ubijaju te organizme kao hranu. Biljojedi koji se hrane lišćem nisu predatori, jer biljke kojima se hrane obično prežive.[14][15][16] Međutim, kad životinje jedu seme (predacija semena ili granivorija) ili jaja (predacija jaja), one konzumiraju celokupne žive organizme, što ih po definiciji čini predatorima,[17][18] iako nekonvencionalnog tipa: na primer, miš koji jede seme trave nema adaptaciju za praćenje, hvatanje i zatvaranje plena i njegovi zubi nisu prilagođeni za rezanje mesa.[19][17]
Lešinari, organizmi koji jedino jedu organizme koji su već mrtvi, nisu predatori, mada mnogi predatori kao što su šakali i hijene lešinare kad se ukaže prilika.[20][21][14] Među beskičmenjacima, društvene ose (Hymenoptera) su lovci i lešinari drugih insekata.[22]
Taksonomski opseg
[uredi | uredi izvor]Dok su primeri predatora među sisarima i pticama dobro poznati,[23] predatori se mogu naći u širokom rasponu taksona. Česti su među insektima, uključujući bogomoljke, viline konjice, mrežokrilce i muve-škorpije. Kod nekih vrsta kao što su vislokrilke, samo su larve predatorne. Pauci su predatorni, kao i drugi kopneni beskičmenjaci kao što su skorpije; stonoge; pojedine grinje, puževi i puževi golaći; nematodi; i planarski crvi.[24] U morskim okruženjima, većina žarnjaka (e.g., meduza, hidroida), rebnoša (Ctenophora), bodljokošaca (e.g., morskih zvezda, morskih ježeva, Clypeasteroida, i morskih krastavaca) i pljosnatih crva je predatorno.[25] Među rakovima, jastozi, krabe, škampi i Cirripedia su predatorni,[26] a zauzvrat rakovi su plen skoro svih glavonožaca (uključujući hobotnice, lignje i sipe).[27]
Predatori iz zasede
[uredi | uredi izvor]Predatori iz zasede su životinje mesojedi ili drugi organizmi, kao što su neke biljke mesožderke. Oni potajno postavljaju zasedu ili u lovu imaju (instinktivnu) strategiju, a uspješnost u lovu ne zavisi samo od brzine ili snage.
Ovi organizmi se obično sakrivaju i mirno čekaju plen da se pojavi na uočljivoj udaljenosti. Često su zaštitno obojeni, a mogu biti i samotnjaci. To može biti sigurnije za predatora, jer dok vreba manje se izlaže svojim predatorima.
Kada se predator ne može kretati brže od svojih žrtava, preferira sporiji plen i/ili čeka u „zasedi“, što mu daje veću šansu da bude efikasniji nego da je u potrazi. U suprotnom, aktivni lov obično je efikasniji. Međutim, postoje mnoge srednje strategije, kao što je na primer slučaj kada je teži predator od mogućeg plijena na maloj udaljenosti, ali ne u dugoj poteri, onda su u sklopu strategije potrebna uhođenja ili zasjede.
-
Mladi crvenorepi jastreb jede voluharicu -
Lavica sa plenom -
Indijski piton guta odraslog jelena u Nacionalnom parku Mudumalai. -
Ženka zlatnog paukolikog raka (Misumena vatia) lovi ženku mušice pri parenju. -
Zlatni paukoliki rak (Misumena vatia)
_spider._Misumena_vatia.jpg)
Vidi još
[uredi | uredi izvor]Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Mučibabić S. (1960): Osnovi ekologije. Univerzitetu Sarajevu, Sarajevo.
- ^ Škrijelj R., Đug S. (2009): Uvod u ekologiju životinja.Prirodno-matematički fakultet Sarajevo, Sarajevo. ISBN 978-9958-592-03-4.
- ^ Hadžiselimović R., Maslić E. : Osnovi etologije – Biologija ponašanja životinja i ljudi. Sarajevo Publishing, Sarajevo. 1999. ISBN 978-9958-21-091-4.
- ^ Mayr E. : Populatiomns, species, and evolution – An abridgment of Animal species and evolution. The Belknap Press of Harvard University Press. Cambridge, Massachussets and London, England. 1970. ISBN 978-0-674-69013-4.
- ^ Mayr E. : The growth of biological thought – Diversity, evolution, and inheritance, 11th printing, first: Copyright © 1982. The Belknap Press of Harvard University Press Cambridge (Mass.), London (England) . ISBN 978-0-674-36445-5. . 2000. ISBN 978-0-674-36446-2.
- ^ Sofradžija A., Šoljan D., Hadžiselimović R. : Biologija 1, Svjetlost, Sarajevo. 1996. ISBN 978-9958-10-686-6.
- ^ Begon M., Townsend C., Harper J. : Ecology: Individuals, populations and communities. 3rd ed. Blackwell Science, London. 1996. ISBN 978-0-86542-845-4.. ISBN 978-0-632-03801-5.. ISBN 978-0-632-04393-4.
- ^ http://www.britannica.com/search?query=predation Encyclopedia Britannica: "predation"
- ^ Gurr, Geoff M.; Wratten, Stephen D.; Snyder, William E. (2012). Biodiversity and Insect Pests: Key Issues for Sustainable Management. John Wiley & Sons. стр. 105. ISBN 978-1-118-23185-2.
- ^ Lafferty, K. D.; Kuris, A. M. (2002). „Trophic strategies, animal diversity and body size”. Trends Ecol. Evol. 17 (11): 507—513. doi:10.1016/s0169-5347(02)02615-0.
- ^ Getz, W. M. (2011). „Biomass transformation webs provide a unified approach to consumer-resource modelling”. Ecology Letters. 14 (2): 113—24. PMC 3032891
. PMID 21199247. doi:10.1111/j.1461-0248.2010.01566.x.
- ^ Poulin, Robert; Randhawa, Haseeb S. (februar 2015). „Evolution of parasitism along convergent lines: from ecology to genomics”. Parasitology. 142 (Suppl 1): S6—S15. PMC 4413784 . PMID 24229807. doi:10.1017/S0031182013001674.
- ^ Poulin, Robert (2011). Rollinson, D.; Hay, S. I., ур. The Many Roads to Parasitism: A Tale of Convergence. Advances in Parasitology. Academic Press. стр. 27—28. ISBN 978-0-12-385897-9.
- ^ а б Bengtson, S. (2002). „Origins and early evolution of predation”. Ур.: Kowalewski, M.; Kelley, P. H. The fossil record of predation. The Paleontological Society Papers 8 (PDF). The Paleontological Society. стр. 289—317. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 09. 2008. г. Приступљено 20. 03. 2019.
- ^ Awramik, S. M. (19. 11. 1971). „Precambrian columnar stromatolite diversity: Reflection of metazoan appearance”. Science. 174 (4011): 825—827. PMID 17759393. doi:10.1126/science.174.4011.825.
- ^ Stanley, Steven M. (2008). „Predation defeats competition on the seafloor”. Paleobiology. 34 (1): 1—21. doi:10.1666/07026.1.
- ^ а б Janzen, D. H. (1971). „Seed Predation by Animals”. Annual Review of Ecology and Systematics. 2: 465. doi:10.1146/annurev.es.02.110171.002341.
- ^ Nilsson, Sven G.; Björkman, Christer; Forslund, Pär; Höglund, Jacob (1985). „Egg predation in forest bird communities on islands and mainland”. Oecologia. 66 (4): 511—515. Bibcode:1985Oecol..66..511N. PMID 28310791. doi:10.1007/BF00379342.
- ^ Hulme, P. E.; Benkman, C. W. (2002). C. M. Herrera and O. Pellmyr, ур. Granivory. Plant animal Interactions: An Evolutionary Approach. Blackwell. стр. 132-154. ISBN 978-0-632-05267-7.
- ^ Kane, Adam; Healy, Kevin; Guillerme, Thomas; Ruxton, Graeme D.; Jackson, Andrew L. (2017). „A recipe for scavenging in vertebrates – the natural history of a behaviour”. Ecography. 40 (2): 324—334. doi:10.1111/ecog.02817. hdl:10468/3213.
- ^ Kruuk, Hans (1972). The Spotted Hyena: A Study of Predation and Social Behaviour. University of California Press. стр. 107—108. ISBN 978-0226455082.
- ^ Schmidt, Justin O. (2009). Wasps. Encyclopedia of Insects (Second изд.). стр. 1049—1052. ISBN 9780123741448. doi:10.1016/B978-0-12-374144-8.00275-7.
- ^ Stevens, Alison N. P. (2010). „Predation, Herbivory, and Parasitism”. Nature Education Knowledge. 3 (10): 36.
- ^ „Predators, parasites and parasitoids”. Australian Museum (на језику: енглески). Приступљено 19. 9. 2018.
- ^ Watanabe, James M. (2007). „Invertebrates, overview”. Ур.: Denny, Mark W.; Gaines, Steven Dean. Encyclopedia of tidepools and rocky shores. University of California Press. ISBN 9780520251182.
- ^ Phelan, Jay (2009). What Is life? : a guide to biology (Student изд.). W.H. Freeman & Co. стр. 432. ISBN 9781429223188.
- ^ Villanueva, Roger; Perricone, Valentina; Fiorito, Graziano (17. 8. 2017). „Cephalopods as Predators: A Short Journey among Behavioral Flexibilities, Adaptions, and Feeding Habits”. Frontiers in Physiology. 8: 598. PMC 5563153 . PMID 28861006. doi:10.3389/fphys.2017.00598.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Gurr, Geoff M.; Wratten, Stephen D.; Snyder, William E. (2012). Biodiversity and Insect Pests: Key Issues for Sustainable Management. John Wiley & Sons. стр. 105. ISBN 978-1-118-23185-2.
- Curio, E. (1976). The ethology of predation. Berlin; New York: Springer-Verlag. ISBN 978-0-387-07720-8.
- Beauchamp, Guy (2012). Social predation : how group living benefits predators and prey. Elsevier. ISBN 9780124076549.
- Bell, W. J. (2012). Searching Behaviour : the behavioural ecology of finding resources. Springer Netherlands. ISBN 9789401130981.
- Barbosa, P.; Castellanos, I., ур. (2004). Ecology of predator-prey interactions. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-517120-4.
- Caro, Tim (2005). Antipredator Defenses in Birds and Mammals. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-09436-6.
- Cott, Hugh B. (1940). Adaptive Coloration in Animals. Methuen.
- Curio, E. (1976). The ethology of predation. Springer-Verlag. ISBN 978-0-387-07720-8.
- Jacobs, David Steve; Bastian, Anna (2017). Predator-prey interactions : co-evolution between bats and their prey. Springer. ISBN 9783319324920.
- Rockwood, Larry L. (2009). Introduction to population ecology. John Wiley & Sons. стр. 281. ISBN 9781444309102.
- Ruxton, Graeme D.; Sherratt, Tom N.; Speed, Michael P. (2004). Avoiding attack : the evolutionary ecology of crypsis, warning signals, and mimicry. Oxford University Press. ISBN 9780198528593.
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]
- Efficiency Evaluation of Two Competing Foraging Modes under Different Conditions
- Wolfram Demonstrations Project: Predator-Prey Equations by Eric W. Weisstein
- Predators, three articles by Olivia Judson, NY Times, Sept. & Oct., 2009
| Normativna kontrola: Državne |
|---|
