Предација
Предација у екологији описује један од облика интеракције између два бића у датом екосистему. Предатор (грабљивац / грабежљивац) напада и једе свој плен.
Предатори могу, али не морају убити свој плен пре него што га поједу. Али чин предатора увек, у крајњој линији, изазива смрт жртве, а узимајући плен и у деловима тела, он се уноси у тело предатора. Правим предатором се може сматрати она животиња која убија и једе и друге животиње, али многе животиње се понашају и као предатори и као лешинари.[1][2]
Према томе, предатор је животиња која лови плен и једе друге животиње. На пример, паук једе муву коју је ухватио у своју мрежу, или група лавова једе бивола. Животиње које предатор лови се називају плен, а апекс предатор (алфа предатор) је она која није жртва других предатора.[3][4][5][6]
Предатори су обично месоједи или сваштоједи (једу биљке и друге животиње), ловећи друге животиње за храну. Примери предатора су мачке, крокодили, змије, вукови, китови убице, јастози, ајкуле, буба маре.[7][8]
Дефиниција
[уреди | уреди извор]
На најосновнијем нивоу, предатори убијају и једу друге организме. Међутим, концепт предације је широк, различито дефинисан у различитим контекстима, и обухвата широк спектар метода исхране; а неки односи који доводе до смрти плена обично се не називају предацијом. Паразитоид, као што је Ichneumonoidea, полаже јаја у или на свог домаћина; из јаја се излегу ларве, које једу домаћина, и он неумитно умире. Зоолози генерално називају ово формом паразитизма, иако се конвенционално сматра да паразити не убијају своје домаћине. Може се дефинисати да се предатор разликује од паразитоида на два начина: он убија свој плен одмах; и током свог животног века улови много плена (има велики број жртава), док паразитоидна ларва има само један, или бар има свој извор хране обезбеђен само једном.[9][10][11]
Постоје и други тешки и гранични случајеви. Микропредатори су мале животиње које се попут предатора хране у потпуности на другим организмима; овим су обухваћене буве и комарци који конзумирају крв из живе животиње, и лисне ваши које конзумирају биљни сок из живе биљке. Међутим, пошто они типично не убијају своје домаћине, они се обично сматрају паразитима.[12][13] Животиње које се хране фитопланктоном или подлогом микроба су предатори, јер они конзумирају и убијају те организме као храну. Биљоједи који се хране лишћем нису предатори, јер биљке којима се хране обично преживе.[14][15][16] Међутим, кад животиње једу семе (предација семена или граниворија) или јаја (предација јаја), оне конзумирају целокупне живе организме, што их по дефиницији чини предаторима,[17][18] иако неконвенционалног типа: на пример, миш који једе семе траве нема адаптацију за праћење, хватање и затварање плена и његови зуби нису прилагођени за резање меса.[19][17]
Лешинари, организми који једино једу организме који су већ мртви, нису предатори, мада многи предатори као што су шакали и хијене лешинаре кад се укаже прилика.[20][21][14] Међу бескичмењацима, друштвене осе (Hymenoptera) су ловци и лешинари других инсеката.[22]
Таксономски опсег
[уреди | уреди извор]Док су примери предатора међу сисарима и птицама добро познати,[23] предатори се могу наћи у широком распону таксона. Чести су међу инсектима, укључујући богомољке, вилине коњице, мрежокрилце и муве-шкорпије. Код неких врста као што су вислокрилке, само су ларве предаторне. Пауци су предаторни, као и други копнени бескичмењаци као што су скорпије; стоноге; поједине гриње, пужеви и пужеви голаћи; нематоди; и планарски црви.[24] У морским окружењима, већина жарњака (нпр., медуза, хидроида), ребноша (Ctenophora), бодљокошаца (нпр., морских звезда, морских јежева, Clypeasteroida, и морских краставаца) и пљоснатих црва је предаторно.[25] Међу раковима, јастози, крабе, шкампи и Cirripedia су предаторни,[26] а заузврат ракови су плен скоро свих главоножаца (укључујући хоботнице, лигње и сипе).[27]
Предатори из заседе
[уреди | уреди извор]Предатори из заседе су животиње месоједи или други организми, као што су неке биљке месождерке. Они потајно постављају заседу или у лову имају (инстинктивну) стратегију, а успјешност у лову не зависи само од брзине или снаге.
Ови организми се обично сакривају и мирно чекају плен да се појави на уочљивој удаљености. Често су заштитно обојени, а могу бити и самотњаци. То може бити сигурније за предатора, јер док вреба мање се излаже својим предаторима.
Када се предатор не може кретати брже од својих жртава, преферира спорији плен и/или чека у „заседи“, што му даје већу шансу да буде ефикаснији него да је у потрази. У супротном, активни лов обично је ефикаснији. Међутим, постоје многе средње стратегије, као што је на пример случај када је тежи предатор од могућег плијена на малој удаљености, али не у дугој потери, онда су у склопу стратегије потребна ухођења или засједе.
-
Млади црвенорепи јастреб једе волухарицу -
Лавица са пленом -
Индијски питон гута одраслог јелена у Националном парку Мудумалаи. -
Женка златног пауколиког рака (Misumena vatia) лови женку мушице при парењу. -
Златни пауколики рак (Misumena vatia)
_spider._Misumena_vatia.jpg)
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Мучибабић С. (1960): Основи екологије. Универзитету Сарајеву, Сарајево.
- ^ Шкријељ Р., Ђуг С. Uvod u ekologiju životinja. 2009. ISBN 978-9958-592-03-4..Природно-математички факултет Сарајево, Сарајево.
- ^ Хаџиселимовић, Рифат, Маслић Е. : Основи етологије – Биологија понашања животиња и људи. Сарајево Публисхинг, Сарајево. 1999. ISBN 978-9958-21-091-4.
- ^ Маyр Е. : Популатиомнс, специес, анд еволутион – Ан абридгмент оф Анимал специес анд еволутион. Тхе Белкнап Пресс оф Харвард Университy Пресс. Цамбридге, Массацхуссетс анд Лондон, Енгланд. 1970. ISBN 978-0-674-69013-4.
- ^ Маyр Е. : Тхе гроwтх оф биологицал тхоугхт – Диверситy, еволутион, анд инхеританце, 11тх принтинг, фирст: Цопyригхт © 1982. Тхе Белкнап Пресс оф Харвард Университy Пресс Цамбридге (Масс.), Лондон (Енгланд) . ISBN 978-0-674-36445-5. . 2000. ISBN 978-0-674-36446-2.
- ^ Софраџија А., Шољан D., Хаџиселимовић, Рифат : Биологија 1, Свјетлост, Сарајево. 1996. ISBN 978-9958-10-686-6.
- ^ Begon, Michael; Harper, John L.; Townsend, Colin R. (1996). Ecology: Individuals, populations and communities (3рд изд.). London: Blackwell Science. ISBN 978-0-632-04393-4. Непознати параметар
|DUPLICATE_isbn=игнорисан (помоћ) - ^ http://www.britannica.com/search?query=predation Енцyцлопедиа Британница: "предатион"
- ^ Gurr, Geoff M.; Wratten, Stephen D.; Snyder, William E. (2012). Biodiversity and Insect Pests: Key Issues for Sustainable Management. John Wiley & Sons. стр. 105. ISBN 978-1-118-23185-2.
- ^ Lafferty, K. D.; Kuris, A. M. (2002). . „Trophic strategies, animal diversity and body size”. Trends Ecol. Evol.. 17 (11): 507—513. doi:10.1016/s0169-5347(02)02615-0.
- ^ Getz, W. M. (2011). . „Biomass transformation webs provide a unified approach to consumer-resource modelling”. Ecology Letters. 14 (2): 113—24. Bibcode:2011EcolL..14..113G. PMC 3032891
. PMID 21199247. doi:10.1111/j.1461-0248.2010.01566.x.
- ^ Poulin, Robert; Randhawa, Haseeb S. (фебруар 2015). . „Evolution of parasitism along convergent lines: from ecology to genomics”. Parasitology. 142 (Суппл 1): С6—С15. PMC 4413784 . PMID 24229807. doi:10.1017/S0031182013001674.
- ^ Poulin, Robert (2011). Rollinson, D.; Hay, S. I., ур. The Many Roads to Parasitism: A Tale of Convergence. Advances in Parasitology. Academic Press. стр. 27—28. ISBN 978-0-12-385897-9.
- ^ а б Bengtson, S. (2002). „Оригинс анд еарлy еволутион оф предатион”. Ур.: Kowalewski, M.; Kelley, P. H.. The fossil record of predation. The Paleontological Society Papers 8 (PDF). The Paleontological Society. стр. 289—317. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 09. 2008. г. Приступљено 20. 03. 2019.
- ^ Awramik, S. M. (19. 11. 1971). . „Precambrian columnar stromatolite diversity: Reflection of metazoan appearance”. Science. 174 (4011): 825—827. Bibcode:1971Sci...174..825A. PMID 17759393. doi:10.1126/science.174.4011.825.
- ^ Stanley, Steven M. (2008). . „Predation defeats competition on the seafloor”. Paleobiology. 34 (1): 1—21. Bibcode:2008Pbio...34....1S. doi:10.1666/07026.1.
- ^ а б Janzen, D. H. (1971). . „Seed Predation by Animals”. Annual Review of Ecology and Systematics. 2 (1): 465—492. Bibcode:1971AnRES...2..465J. doi:10.1146/annurev.es.02.110171.002341.
- ^ Nilsson, Sven G.; Björkman, Christer; Forslund, Pär; Höglund, Jacob (1985). . „Egg predation in forest bird communities on islands and mainland”. Oecologia. 66 (4): 511—515. Bibcode:1985Oecol..66..511N. PMID 28310791. doi:10.1007/BF00379342.
- ^ Hulme, P. E.; Benkman, C. W. (2002). C. M. Herrera and O. Pellmyr, ур. Granivory. Plant animal Interactions: An Evolutionary Approach. Blackwell. стр. 132-154. ISBN 978-0-632-05267-7.
- ^ Kane, Adam; Healy, Kevin; Guillerme, Thomas; Ruxton, Graeme D.; Jackson, Andrew L. (2017). . „A recipe for scavenging in vertebrates – the natural history of a behaviour”. Ecography. 40 (2): 324—334. Bibcode:2017Ecogr..40..324K. doi:10.1111/ecog.02817. hdl:10468/3213.
- ^ Kruuk, Hans (1972). The Spotted Hyena: A Study of Predation and Social Behaviour. University of California Press. стр. 107—108. ISBN 978-0226455082.
- ^ Schmidt, Justin O. (2009). „Wаспс”. Encyclopedia of Insects (Сецонд изд.). стр. 1049—1052. ISBN 9780123741448. doi:10.1016/B978-0-12-374144-8.00275-7. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ) - ^ Stevens, Alison N. P. (2010). . „Predation, Herbivory, and Parasitism”. Nature Education Knowledge. 3 (10): 36.
- ^ „Predators, parasites and parasitoids”. Australian Museum (на језику: енглески). Приступљено 19. 9. 2018.
- ^ Watanabe, James M. (2007). „Инвертебратес, овервиеw”. Ур.: Denny, Mark W.; Gaines, Steven Dean. Encyclopedia of tidepools and rocky shores. University of California Press. ISBN 9780520251182.
- ^ Phelan, Jay (2009). What Is life? : a guide to biology (Студент изд.). W.H. Freeman & Co. стр. 432. ISBN 9781429223188.
- ^ Villanueva, Roger; Perricone, Valentina; Fiorito, Graziano (17. 8. 2017). . „Cephalopods as Predators: A Short Journey among Behavioral Flexibilities, Adaptions, and Feeding Habits”. Frontiers in Physiology. 8. PMC 5563153 . PMID 28861006. doi:10.3389/fphys.2017.00598 . Непознати параметар
|article-number=игнорисан (помоћ)
Literatura
[уреди | уреди извор]- Gurr, Geoff M.; Wratten, Stephen D.; Snyder, William E. (2012). Biodiversity and Insect Pests: Key Issues for Sustainable Management. John Wiley & Sons. стр. 105. ISBN 978-1-118-23185-2.
- Curio, E. (1976). The ethology of predation. Berlin; New York: Springer-Verlag. ISBN 978-0-387-07720-8.
- Beauchamp, Guy (2012). Social predation : how group living benefits predators and prey. Elsevier. ISBN 9780124076549.
- Bell, W. J. (2012). Searching Behaviour : the behavioural ecology of finding resources. Springer Netherlands. ISBN 9789401130981.
- Barbosa, P.; Castellanos, I., ур. (2004). Ecology of predator-prey interactions. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-517120-4.
- Caro, Tim (2005). Antipredator Defenses in Birds and Mammals. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-09436-6.
- Cott, Hugh B. (1940). Adaptive Coloration in Animals. Methuen.
- Curio, E. (1976). The ethology of predation. Springer-Verlag. ISBN 978-0-387-07720-8.
- Jacobs, David Steve; Bastian, Anna (2017). Predator-prey interactions : co-evolution between bats and their prey. Springer. ISBN 9783319324920.
- Rockwood, Larry L. (2009). Introduction to population ecology. John Wiley & Sons. стр. 281. ISBN 9781444309102.
- Ruxton, Graeme D.; Sherratt, Tom N.; Speed, Michael P. (2004). Avoiding attack : the evolutionary ecology of crypsis, warning signals, and mimicry. Oxford University Press. ISBN 9780198528593.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Efficiency Evaluation of Two Competing Foraging Modes under Different Conditions
- Wolfram Demonstrations Project: Predator-Prey Equations by Eric W. Weisstein
- Predators, three articles by Olivia Judson, NY Times, Sept. & Oct., 2009
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
