Светозар Данчуо
| Светозар Данчуо | |
|---|---|
 Светозар Данчуо, 2005. године | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 7. фебруар 1963. |
| Место рођења | Сјеничак, СР Хрватска, СФРЈ |
| Породица | |
| Деца | 1 |
| Новинарски рад | |
| Новине | |
| Радио | |
Светозар Данчуо (Сјеничак, 7. фебруар 1963) југословенски и српски је новинар.
Биографија
[уреди | уреди извор]У Сјеничаку на Кордуну је завршио Основну школу „Сава Мркаљ”. Средњу медицинску школу завршио је у Карловцу, а магистрирао је на Факултету политичких наука у Загребу гдје је студирао и новинарство. У Вјеснику је завршио новинарску школу ЦИНК, данашња Вечерњакова новинарска академија. Новинар и фоторепортер био је у Вечерњем листу, Карловачком тједнику, Српском гласу, Експрес Политици, Франкфуртским Вестима, Одговору и Правом одговору, главни и одговорни уредник у Српском радију Петрова гора и уредник интерних комуникација у Нафтној компанији Беопетрол, потом Лукоил у Београду од 1996. до 2014. године где је обављао и функцију секретара синдикалне организације. Обављао је и послове портпарола Кошаркашког клуба Беопетрол. Био је и професор у средњим школама у Војнићу и Топуском.
Одборник у Скупштини општине Карловац био је у два мандата од 1986. до 1991. године, а члан Скупштине Свеучилишта у Загребу 1987. и 1988. године. До 1991. године живио је у Карловцу у којем су хрватске власти 1998. срушиле породичну кућу, а са Кордуна је заједно са српским народом у хрватској војној операцији „Олуја” протјеран у аугусту 1995. године и настањује се у Београду.
У Градској општини Земун 2007. године учествовао је у раду комисије која је утврђивале називе улица у насељу Бусије по знаменитим Србима из Крајине.[1][2][3]
Од 2015. године је у Сједињеним Америчким Државама откуда за српске медије извештава о активностима српске дијаспоре. У Америци је покретач акција за прикупљање средстава за обнову српских храмова на Кордуну и Банији[4], а активан је у акцијама помоћи инвалидима, болеснима и сиромашним породицама, а помаже и активности српских удружења у Србији, Републици Српској, на Кордуну и Банији.[5]
Покретач је више активности везаних за дело Саве Мркаља како би овај, како истиче, неправедно заборављени реформатор српске ћирилице и српског језика нашао своје заслужено место у српској науци и култури.[6]
Члан је управе Удружења крајишких Срба „Прело” у Чикагу и Завичајног клуба Кордунаша у Београду, а члан је Удружења новинара Србије и Међународне федерације новинара и секретар Црквеног грађевинског одбора за обнову храма Преподобне мати Параскеве у Сјеничаку на Кордуну.
Признања
[уреди | уреди извор]Орден Светих новомученика горњокрловачких доделио му је владика Горњокарловачки Герасим 31. јула 2022. године за "несебичну и свесрдну помоћ у обнови храма Преподобне мати Параскеве - Свете Петке у Сјеничаку".[7]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Око магазин: Од Книнског Косова до Бусија - историја крајишких Срба — 3. август 2020. — YouTube
- ^ РТС: Од Книнског Косова до Бусија - историја крајишких Срба — 3. август 2020.
- ^ Квадратура Круга: Крајина моја Судбина — 26. октобра 2019. — YouTube
- ^ Српска инфо: Прело помаже обнову српских храмова у Хрватској и БиХ
- ^ Банија онлајн: Крајишници из Чикага помажу завичај
- ^ Новости: Брaнкo Рaдичeвић или Сaвa Mркaљ?
- ^ Освећење храма Преподобне мати Параскеве у Сјеничаку
Литература
[уреди | уреди извор]- Зборник: Вргинмост - претакање судбине, Крајишки културни центар, Београд, 2020. ISBN 978-86-902392-0-7, стр. 833,834