Банија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили нешто друго, погледајте чланак Банија (вишезначна одредница).
Банија
Пошаљи фотографију
Највећи градови Петриња, Глина, Костајница, Двор
Држава Хрватска Хрватска
Административна јединица Сисачко-мославачка жупанија

Банија је регија у Хрватској. Углавном обухвата предјеле између Уне и Купе, и од Петрове горе на југозапад према Двору. Већи градови у овој регији су Петриња, Глина, Костајница и Двор. Прије рата у бившој Југославији, становништво регије су чинили Срби и Хрвати.

Име[уреди]

Име регије настало је у вријеме Војне крајине, почетком 18. вијека. У то доба оформљена је Банска Крајина, која је обухватила највећи дио предјела између Купе, Саве, Уне и Петрове горе. Банска Крајина је била под врховним заповједништвом хрватског бана као војног команданта. Појам банија, као територијална јединица под командом бана, семантички има слично значење као појмови капетанија или пуковнија, као територијалне јединице под војном командом капетана, односно пуковника. На територији некадашње Банске Крајине има више мјеста која у свом имену имају придјев бански, као што су Бански Дреновац код Глине, Бански Грабовац код Петриње, или Бански Ковачевац, источно од Карловца. Хрвати ову област називају и Бановина, сматрајући име Банија претежно српским, али овакав обилик имена више асоцира на цивилну, а не војну банску управу (као: краљевина, кнежевина) и слично.

Историја[уреди]

Насељавање Баније[уреди]

Дио јужне Баније између Зрињске горе и Уне насељен је Србима још за вријеме турске управе, када је насељен и предио око Козаре у Босни. Банија као војна област била је подијељена на двије крајишке регименте: глинску и петрињску. Ове двије регименте налазиле су се под врховним заповједништвом хрватског бана све од године 1704. Отуд и назив Банија.

Предио око Сјеничака према Купи био је ненасељен још почетком 17. вијека. Иако никада није био коначно освојен од Турака, близина границе уљевала је страх, па се није нико могао рјешити да се ту настани. У то вријеме у Перни постоје само три куће. Чим су Турци потиснути од Петрове горе, породица грофа Драшковића предузима кораке да насели своје имање око Сјеничака. Године 1718. грофица Магдалена Драшковић моли кнеза Милослава Карапанџу да насели у Требињи, око 15 km од Карловца, колико највише може српских породица. Грофица је од досељеника тражила кметску послушност. Ово је био изузетак, јер Срби никако нису хтјели да заснивају кметске односе. Требиња је и раније имала нешто српских досељеника, али је грофица жељела да свој посјед гушће насели.

Топуско и Перна под Петровом гором, затим данашње парохије Кирин, Стипан и Бовић били су посједи загребачког бискупа. Из једног документа од године 1687. види се да је Кирин тада био насељен. Управници бискупских посједа тражили су од насељеника кметски однос, па је због тога дошло до побуне сељака 1701. године. Из једног извјештаја управника бискупског посједа из године 1699, види се да су и тада вршена насељавања у Чемерници, Топуском и Перни.

У доњој Банији своје посједе имала је породица хрватских великаша Кеглевића. Због својих посједа око Блиње они су се стално сукобљавали с Турцима. Петар Кеглевић је насељавао српске породице око Петриње.

Од појединих докумената о досељавању Срба на Банију, сведочи један из године 1687. Хрватски бан Никола Ердељи је позвао загребачког бискупа Мартина Борковића да дозволи насељавање Срба по Бовићу и Кирину, гдје су се налазили бискупови посједи. Нешто касније петрињски гроф Фрањо Ердељи, године 1693. поставља кнеза Петра Драшковића за главара Србима у Слабињи и другим околним мјестима. Године 1697. хрватски племић Петар Кеглевић доводи Србе у Кривају. Исте године Срби се насељавају и око Суње. Двије године касније насељена је Живаја.

За вријеме сеобе под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем доселило се на Банију око 11.000 нових досељеника. Ово досељавање је значајно повећало број Срба на Банији. Раније је на подручју горње Баније било око 4.000 досељеника. Прије сеобе, доња Банија слабо је била насељена због близине турске границе. За вријеме Велике сеобе у доњој Банији је насељено преко 40 села. У то време, у Банији је основан и српски православни манастир Комоговина. На темељу српских повластица и раније припадности тог подручја краљевини Славонији, владика Атанасије Љубојевић је 1696. године од бана Адама Баћањија добио потврду верског старешинства над православним народом и свештенством на подручју нових крајина између река Купе и Уне.[1]

Према попису од 1768. године на подручју Епархије горњокарловачке било је 411 српских села 12.079 домаћинстава и 124.762 душе. Овај број се учетворосручио до почетка Другог свјетског рата.

Модерна историја[уреди]

Географске регије РСК

Укидањем Војне крајине 1882. године, Банија постаје део Загребачке жупаније Краљевине Хрватске и Славоније у оквиру Краљевине Угарске и Аустроугарске. Распадом Аустроугарске монархије 1918. године, Банија улази у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије). Загребачка жупанија се укида 1922. године и Банија постаје део Приморско-крајишке области, да би потом, 1929. године ушла у састав Врбаске (срез Двор) и Савске бановине (остали срезови). Године 1939. Савска бановина је ушла у састав Бановине Хрватске. Током Другог светског рата, регион је био под окупацијом Независне Државе Хрватске, да би након рата постао део нове социјалистичке Југославије у оквиру које је административно припадао СР Хрватској. Након издвајања Хрватске из Југославије 1991. године, Банија улази у састав Републике Српске Крајине, да би после војног пораза РСК ушла у састав Хрватске.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Грбић (1891a). стр. 234-245.

Литература[уреди]