Пређи на садржај

Херпес

С Википедије, слободне енциклопедије
Херпес
СинонимиГрозница на усни, грознични пликови
Herpes labialis доње усне. Уочљиви су пликови у групи означеној стрелицом.
СпецијалностиИнфективна болест
СимптомиПликови који се отварају и формирају мале чиреве, грозницу, отечене лимфне чворове[1]
Трајање2–4 недеље[1]
УзроциВирус Herpes simplex који се преноси директним контактом[1]
Фактори ризикаУмањена имунска функција, стрес, сунчева светлост[2][3]
Дијагностички методНа бази симптома, PCR, вирусне културе[1][2]
ЛековиАцикловир, валацикловир, парацетамол (ацетаминофен), топикални лидокаин[1][2]
Фреквенција60–95% (одрасли)[4]
Цитопатија херпес симплекса.

Herpes simplex је вирусна инфекција узрокована вирусом херпес симплекса.[1] Инфекције су категорисане на основу зараженог дела тела. Орални херпес захвата лице или уста. То може довести до стварања малих пликова у групама које се често називају чиреви или грознице или може само изазвати упалу грла.[2][5] Генитални херпес, често познат и као само херпес, може имати минималне симптоме или формирати пликове који се отварају и резултирају малим чиревима.[1] Они се обично залече након две до четири недеље.[1] Пецкање или болови при пуцању могу се јавити пре него што се појаве чиреви.[1] Херпесови циклуси између периода активне болести праћени периодима без симптома.[1] Прва епизода је често тежа и може бити повезана са грозницом, боловима у мишићима, отеченим лимфним чворовима и главобољом.[1] Временом се учесталост и озбиљност епизода активне болести смањују.[1] Остали поремећаји узроковани херпес симплексом укључују: херпетични пришт када захвата прсте,[6] херпес ока,[7] херпесну инфекцију мозга,[8] и неонатални херпес када погађа новорођенче, између осталих.[9]

Постоје две врсте вируса херпес симплекса, тип 1 (HSV-1) и тип 2 (HSV-2).[1] HSV-1 чешће изазива инфекције око уста, док HSV-2 чешће изазива гениталне инфекције.[2] Они се преносе директним контактом са телесним течностима или лезијама заражене особе.[1] Пренос се може догодити и ако симптоми нису присутни.[1] Генитални херпес је класификован као полно преносива инфекција.[1] Може се проширити на одојче током порођаја.[1] Након инфекције, вируси се транспортују дуж сензорних живаца до тела нервних ћелија, где остају доживотно.[2] Узроци поновне појаве могу укључивати: смањену имунолошку функцију, стрес и излагање сунчевој светлости.[2][3] Орални и генитални херпес се обично дијагнозира на основу присутних симптома.[2] Дијагноза се може потврдити вирусном културом или детекцијом ДНК херпеса у течности из чирева.[1] Тестирање крви на антитела против вируса може потврдити претходну инфекцију, али је бити негативно код нових инфекција.[1]

Најефикаснији начин избегавања гениталних инфекција је избегавање вагиналног, оралног и аналног секса.[1] Употреба кондома смањује ризик.[1] Свакодневни антивирусни лекови које узима неко ко има инфекцију такође могу смањити ширење.[1] Вакцина није доступна[1] и након заражавања, нема лека.[1] Парацетамол (ацетаминофен) и локални лидокаин могу се користити за ублажавање симптома.[2] Третмани антивирусним лековима, као што су ацикловир или валацикловир, могу смањити озбиљност симптоматских епизода.[1][2]

Светске стопе HSV-1 или HSV-2 код одраслих су између 60% и 95%.[4] HSV-1 се обично стиче у детињству.[1] Стопе оба се повећавају са старењем људи.[4] Стопе HSV-1 су између 70% и 80% у популацијама ниског социоекономског статуса и 40% до 60% у популацијама побољшаног социоекономског статуса.[4] Процењује се да је 536 милиона људи широм света (16% популације) инфицирано HSV-2 од 2003. године са већом стопом међу женама и људима у земљама у развоју.[10] Већина људи са HSV-2 није свесна да је заражена.[1] Назив потиче од Грчки: ἕρπης herpēs, што је повезано са значењем „пузати”, а односи се на ширење чирева.[11] Назив се не односи на латенцију.[12]

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Назив је од Грчки: ἕρπης herpēs, што је у вези са значењем „пузати“, а односи се на ширење пликова.[11] Назив се не односи на кашњење.[12]

Знаци и симптоми

[уреди | уреди извор]
Херпес инфекција

HSV инфекција узрокује неколико различитих медицинских поремећаја. Уобичајена инфекција коже или слузокоже може захватити лице и уста (орофацијални херпес), гениталије (генитални херпес) или руке (херпетични пришт). Озбиљнији поремећаји се јављају када вирус инфицира и оштети око (херпесни кератитис), или нападне централни нервни систем, оштећујући мозак (херпесни енцефалитис). Људи са незрелим или потиснутим имунолошким системом, попут новорођенчади, прималаца трансплантата или особа са сидом, склони су озбиљним компликацијама изазваним HSV инфекцијама. HSV инфекција је такође повезана са когнитивним дефицитом биполарног поремећаја[13] и Алцхајмерове болести, иако то често зависи од генетике заражене особе.

У свим случајевима, имунски систем никада не уклања HSV из тела. Након примарне инфекције, вирус улази у живце на месту примарне инфекције, мигрира у ћелијско тело неурона и постаје латентан у ганглијама.[14] Као резултат примарне инфекције, тело производи антитела на одређени тип HSV-а, спречавајући накнадну инфекцију тог типа на другом месту. Код појединаца инфицираних са HSV-1, сероконверзија након оралне инфекције спречава додатне инфекције са HSV-1 као што су пришт, генитални херпес и херпес ока. Постоје индикације да претходна сероконверзија са HSV-1 смањује симптоме касније инфекције HSV-2, иако још увек може доћи до HSV-2 заражавања.

Многи људи заражени са HSV-2 не показују физичке симптоме - појединци без симптома су описани као асимптоматски или са субклиничким херпесом.[15]

Настанак и развој инфекције

[уреди | уреди извор]

При примарном контакту са овим вирусом настаје иницијална инфекција коју карактеришу повишена температура, општа слабост, болови у мишићима, увећање лимфних чворова итд. што спада у категорију општих симптома. Међутим, има случајева када се не јави ни један од ових симптома и инфекција вирусом пролази незапажено - инапарентна инфекција. Што се тиче локалних симптома јављају се осећај напетости и свраба на месту где се након неког времена појављују пликови величине 1-2 mm који су испуњени бело-жутом течношћу. Они убрзо пуцају и праве красте које се суше и не остављају ожиљак. Код гениталног херпеса локализовани су на спољним гениталијама, грлићу материце, изводном мокраћном каналу, простата, тестиса и регији око аналног отвора, а понекад и на препонама. Симптоми херпеса могу бити веома различити од особе до особе. Након иницијалне инфекције симптоми почињу да слабе а вирус креће пут нервног система, где се смешта у нервне ћелије и прелази у стање мировања заштићен од имунског система. Управо је то разлог због којег је овај вирус способан да доживотно остане у организму.

Различити провоцирајући фактори као што су стрес, менструација, пад имунитета, механичка оштећења, операције, итд. доводе до реактивације вируса и његов прелазак из латентног у активно стање. Међутим, симптоматологија поновног активирања вируса је по правилу блажа, краће траје и нема општих (ако има, знатно су блажи) већ само локалних симптома. Поновне инфекције код организма који је у солидном стању се ретко јављају, једном годишње, а код особа са слабијим имунским системом могу се јавити и више пута годишње.

Превенција и лечење

[уреди | уреди извор]

Превенција се заснива на заштићеном сексуалном контакту (презерватив) као и јачању имунског система. Лечење се спроводи употребом антивирусног лека на бази ацикловира, који значајно ублажава симптоме. Међутим, овај лек не може потпуно да елиминише вирус из организма јер увек остаје један проценат вируса који се налазе ”успавани” у нервним ћелијама и који се могу активирати.

Ниједна метода не искорењује вирус херпеса из тела, али антивирусни лекови могу смањити учесталост, трајање и тежину избијања. Аналгетици као што су ибупрофен и парацетамол (ацетаминофен) могу смањити бол и температуру. Локални анестетички третмани као што су прилокаин, лидокаин, бензокаин или тетракаин такође могу ублажити свраб и бол.[16][17][18]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц „Genital Herpes – CDC Fact Sheet”. cdc.gov. 8. 12. 2014. Архивирано из оригинала 31. 12. 2014. г. Приступљено 31. 12. 2014. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и Balasubramaniam, R; Kuperstein, AS; Stoopler, ET (април 2014). „Update on oral herpes virus infections.”. Dental Clinics of North America. 58 (2): 265—80. PMID 24655522. doi:10.1016/j.cden.2013.12.001. 
  3. ^ а б Elad S; Zadik Y; Hewson I; et al. (август 2010). „A systematic review of viral infections associated with oral involvement in cancer patients: a spotlight on Herpesviridea”. Support Care Cancer. 18 (8): 993—1006. PMID 20544224. S2CID 2969472. doi:10.1007/s00520-010-0900-3. 
  4. ^ а б в г Chayavichitsilp P, Buckwalter JV, Krakowski AC, Friedlander SF (април 2009). „Herpes simplex”. Pediatr Rev. 30 (4): 119—29; quiz 130. PMID 19339385. S2CID 34735917. doi:10.1542/pir.30-4-119. 
  5. ^ Mosby (2013). Mosby's Medical Dictionary (9 изд.). Elsevier Health Sciences. стр. 836—37. ISBN 9780323112581. Архивирано из оригинала 2017-09-06. г. 
  6. ^ Wu, IB; Schwartz, RA (март 2007). „Herpetic whitlow.”. Cutis. 79 (3): 193—06. PMID 17674583. 
  7. ^ Rowe, AM; St Leger, AJ; Jeon, S; Dhaliwal, DK; Knickelbein, JE; Hendricks, RL (јануар 2013). „Herpes keratitis.”. Progress in Retinal and Eye Research. 32: 88—101. PMC 3529813 Слободан приступ. PMID 22944008. doi:10.1016/j.preteyeres.2012.08.002. 
  8. ^ Steiner, I; Benninger, F (децембар 2013). „Update on herpes virus infections of the nervous system.”. Current Neurology and Neuroscience Reports. 13 (12): 414. PMID 24142852. S2CID 22139709. doi:10.1007/s11910-013-0414-8. 
  9. ^ Stephenson-Famy, A; Gardella, C (децембар 2014). „Herpes Simplex Virus Infection During Pregnancy.”. Obstetrics and Gynecology Clinics of North America. 41 (4): 601—14. PMID 25454993. doi:10.1016/j.ogc.2014.08.006. 
  10. ^ Looker, KJ; Garnett, GP; Schmid, GP (октобар 2008). „An estimate of the global prevalence and incidence of herpes simplex virus type 2 infection.”. Bulletin of the World Health Organization. 86 (10): 805—12, A. PMC 2649511 Слободан приступ. PMID 18949218. doi:10.2471/blt.07.046128. 
  11. ^ а б Beswick, TSL (1962). „The Origin and the Use of the Word Herpes”. Med Hist. 6 (3): 214—232. PMC 1034725 Слободан приступ. PMID 13868599. doi:10.1017/S002572730002737X. 
  12. ^ а б Reese, Vail. „Countering Creeping Confusion: A Proposal to Re-Name Herpes Virus TAXONOMY”. Online Journal of Community and Person-Centered Dermatology. Dr. David Elpern. Архивирано из оригинала 23. 09. 2018. г. Приступљено 22. 9. 2018. 
  13. ^ Dickerson, F. B.; JJ, Boronow; Stallings C; et al. (март 2004). „Infection with herpes simplex virus type 1 is associated with cognitive deficits in bipolar disorder”. Biol. Psychiatry. 55 (6): 588—93. PMID 15013827. S2CID 25338399. doi:10.1016/j.biopsych.2003.10.008. 
  14. ^ Gupta R, Warren T, Wald A (децембар 2007). „Genital herpes”. Lancet. 370 (9605): 2127—37. PMID 18156035. S2CID 40916450. doi:10.1016/S0140-6736(07)61908-4. 
  15. ^ Handsfield, H. H. (2000). „Public Health Strategies to Prevent Genital Herpes: Where Do We Stand?”. Curr Infect Dis Rep. 2 (1): 25—30. PMID 11095834. S2CID 41426466. doi:10.1007/s11908-000-0084-y. 
  16. ^ O'Mahony C, Timms MS, Ramsden RT (децембар 1988). „Local anesthetic creams”. BMJ. 297 (6661): 1468. PMC 1835116 Слободан приступ. PMID 3147021. doi:10.1136/bmj.297.6661.1468-a. 
  17. ^ Kaminester LH; Pariser RJ; Pariser DM; et al. (децембар 1999). „A double-blind, placebo-controlled study of topical tetracaine in the treatment of herpes labialis”. J. Am. Acad. Dermatol. 41 (6): 996—1001. PMID 10570387. doi:10.1016/S0190-9622(99)70260-4. 
  18. ^ Leung DT, Sacks SL (октобар 2003). „Current treatment options to prevent perinatal transmission of herpes simplex virus”. Expert Opin Pharmacother. 4 (10): 1809—19. PMID 14521490. S2CID 33261337. doi:10.1517/14656566.4.10.1809. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Класификација
Спољашњи ресурси
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Херпес&oldid=27905455”