Б²ФХ

Чланак Б²ФХ, назван по иницијалима аутора чланка – Маргарет Бурбиџ, Џефри Бурбиџ, Вилијам Фаулер и Фред Хојл, је чланак од изузетног значаја везан за физику звезда, први пут објављен у научном журналу Ревиеwс оф Модерн Пхyсицс 1957. године. Званичан наслов чланка гласи Синтеза елемената у звездама, али је најпознатији под скраћеницом Б²ФХ.

У чланку је свеобухватно наведено и анализирано неколико кључних процеса који би могли бити одговорни за синтезу елемената у природи и њихову релативну расподелу, и сматра се да је овај чланак зачетак онога што је данас познато као теорија звездане нуклеосинтезе.

Схватање физике 1957. године

У време када је чланак Б²ФХ објављен, Георгиј Гамов је промовисао теорију о универзуму према којој су готово сви елементи, или атомска језгра, синтетизовани током великог праска. По Гамовој теорији о нуклеосинтези (коју не треба мешати са данашњом теоријом нуклеосинтзе) количина хемијских елемената у универзуму је већином статична. Заједничким снагама, Ханс Бете и Чарлс Кричфилд извели су низ протон–протон (скраћено пп–низ) 1938. године, док су Карл Фридрих фон Вајцекер и Ханс Бете, независно један од другог, извели ЦНО циклус (низ угљеник–азот–кисеоник), 1938. и 1939. године респективно, и тиме показали да се конверзијом водоника у хелијум нуклеарном фузијом може достићи количина енергије коју производи наша звезда. Стога, Гамов и други научници који су заговарали његову теорију, су 1957. године имали доказе да количина водоника и хелијума у свемиру није статична. Међутим, у то време, теорије звездане фузије нису могле да покажу како направити елементе теже од хелијума, док је Гамов заговарао теорију да су сви елементи остаци од великог праска, па је тако могло да дође до мањих промена у односу водоника и хелијума у свемиру.

За разлику од својих претходника, четири сарадника који су аутори чланка Б²ФХ дали су другачије виђење порекла тежих елемената, сугеришући да су сва атомска језгра тежа од литијума, па све до уранијума, морала бити синтетизована у звездама, а не током великог праска. Обе теорије се слажу да нека лакша језгра (водоник, и одређена количина хелијума и литијума) нису настала унутар звезда, и тиме се дошло до данас прихваћене теорије нуклеосинтезе великог праска.

Додатна литература

• Бурбидге, Е. Маргарет; Бурбидге, Г. Р.; Фоwлер, Wиллиам А.; Хоyле, Ф. (1957). „Сyнтхесис оф тхе Елементс ин Старс”. Ревиеwс оф Модерн Пхyсицс. 29 (4): 547—650. Бибцоде:1957РвМП...29..547Б. дои:10.1103/РевМодПхyс.29.547 .