Држава (Платон)

Држава

Насловна страница најстаријег рукописа, Париз, Библиотхèqуе Натионале, Гр. 1807 (крај 9.века)
Настанак и садржај
Ориг. наслов	'
Аутор	Платон
Земља	Грчка
Језик	грчки језик
Жанр / врста дела	политичка филозофија
Издавање
Издавач	Дерета
Датум издавања	375 п.н.е.
Превод
Датум издавања	2017.
Класификација
ISBN ?	978-86-6457-153-1

Држава (лат. De Republica) је један од најважнијих дијалога грчког филозофа Платона. У овом Платоновом делу приказана су најважнија Платонова размишљања о држави, али и о етици и уметности, као идеалистичког утописте. Платонов идеализам сликовито показује чувени мит о пећини у VII књизи "Државе".

Платонова држава је идеалистичка из разлога што она не постоји већ треба да буде да буде продукт свесне делатности људи. За разлику од свог дела Закони у "Држави" Платон трага за апсолутно најбољом државом, и у овоме лежи утопистичка категорија "Државе". За Платона друштвени поредак идеалне државе чине три класе: филозофи, војници и произвођачи (занатлије и земљорадници). Филозофи су уједно и управљачи државе, војници су чувари, а робови су произвођачи. Платон је уочио да приватна својина квари човека, па је одлучио да прве две класе не могу поседовати приватно власништво. Веома важна чињеница за функционисање овакве државе лежи у Платоновом концепту правде, односно праведности која тражи да:" Свако ради свој посао". По Платону етички идеал је постићи врлину, а она се заснива на знању. То је тежња ка идеји добра као врхунској вредности. Идеја добра се не може остварити само у појединцу него истовремено у заједници, односно у држави. Ради тога филозофи треба да имају врлину која се заснива на знању, а војници да поседују врлину храбрости.

Критика концепта Платонове државе

За Платонову државу се може рећи да је темељни регулатор свих делатности у њој, и да је она интерсубјективна категорија. Њено функционисање није зависно од субјективне жеље појединца. Управо ради тога Карл Попер за концепт Платонове државе каже да није само тоталан него и тоталитаран, јер не постоји ни аутономија друштва ни аутономија појединца у односу на саму државу.

Разлика између Платонове и Аристотелове државе

Платон је у својој "Држави" покушао да формулише апсолутно најбољу државу, док је Аристотел тврдио да не постоји апсолутно најбоља држава већ само релативно најбоља држава у односу на постојеће стање. Платонова идеална држава има три сталежа (филозофи, војници, робови), док Аристотелова има два сталежа и то: управљачки сталеж и сталеж робова. Аристотел је погрешно формулисао почетну премису о робовима, а то је да су они такви по својој природи, док су у стварности они такви зато што их таквим чини друштво. У самој тој тврдњи Аристотел је формулисао и расну теорију друштва.

Аристотел је био реалнији од Платона из разлога што се залагао за државу по узору на Атину. Он је проучавао постојеће уставе грчких држава и из њих извлачио закључке. Аристотел је, такође, државу приказивао у органицистичком облику.

Детаљнија анализа дела

Платоново дело је састављено од 10 делова, односно књига. Бертранд Расел препознаје три дела Државе:

• У I-V књигама, Сократ води расправу о правичности. Представљена је утопија идеалног друштва и начин образовања чувара државе (војска).
• У VI-VIII књигама, Платон дефинише филозофе зато што они представљају идеалне владаре такве заједнице. Филозофи морају постати краљеви или краљеви морају постати филозофи. Алегорија о пећини представља централни део читаве књиге у коме се расправља о природи нашег образовања и потреби за њим.
• У VIII-X се расправља о модалитетима најбољег (и најгорег) државног уређења: тимократији, олигархији, демократији и тиранији. Савремени читаоци и теоретичари перципирају ово Платоново дело пре као теоретско, неголи практично упутство за добро управљање државом.

Прва књига

"Сократова смрт", Жак-Луј Давид, уље на платну, детаљ, 1787.

На почетку књиге I, Сократ се враћа са верског фестивала са својим пријатељем Глауконом. Ускоро наилазе на Полемарха, Адеиманта, када их Полемарх убеди да оду до његове куће, где група наилази на Полемарховог старог оца, Кефала. Сократ и старији човек почињу расправу о врлинама старости. Ова дискусија се брзо окреће ка теми правде.

О врлини старости, Кефал говори следеће:

„ А био сам једном и код песника Софокла кад га је неко питао: „О Софокле, како се ти односиш према љубави? Јеси ли још способан да општиш са женом?"

Он му је одговорио: „Ћути, човече, радостан сам што сам умакао бесном и свирепом деспоту." I тада ми се чинило, а ни сада ми не изгледа мање лепо оно што је казао. Јер у старости наступа потпуни мир и ослобођење од таквих ствари. Кад страсти престану да нас гоне и муче, онда Софоклова реч постаје потпуно истинита; значи: ослободили смо се многих и бесних господара. Али кривица за све то и за увреде од стране укућана и рођака није до старости, ο Сократе, већ само у нарави човековој.

”

Кефал, богати и угледни старешина града и домаћин, први је понудио дефиницију правде. Кефал делује као заступник грчке традиције. Његова дефиниција правде је покушај да се артикулише основна хезиодијска концепција: да правда значи поштовати своје законске обавезе и бити поштен. Сократ побеђује ову формулацију супротним примером, говорећи да враћање оружја лудаку не доноси ништа добро, јер иако му то оружје законски припада, ипак би то био неправедан чин, јер ће тиме угрозити животе других људи. Дакле, не може бити случај да правда није ништа друго до поштовање законских обавеза и искреност.

Кефалов син Полемарх наставља дискусију. Он поставља нову дефиницију правде: правда значи да се пријатељима дугује помоћ, а непријатељима зло. Иако се ова дефиниција може чинити другачија него она коју предлаже Кефал, оне су блиско повезане. Они деле основни императив да сваком дају оно што заслужује и шта му одговара. Овај императив ће постати темељ Сократовог начела правде у каснијим књигама.

Сократ открива многе недоследности у овом гледишту. Он истиче да се човек може заварати у перцепцији и нанети штету пријатељу, а помоћ непријатељу. Такође, нису увек најбољи пријатељи и најбољи људи, а непријатељи лоши. Сократ истиче да постоји одређена недоследност у идеји да се људима нанесе правда.

Све ово служи као увод за Трасимаха, софисту. Кроз Сократово испитивање Полемарха и Кефала, може се приметити да је популарно мишљење о правди незадовољавајуће. Трасимах показује лош резултат ове забуне: софистичку кампању да у потпуности уклони правду и моралне стандарде. Трасимах, љутито упадајући у дискусију, изјављује да има бољу дефиницију правде. Он говори да је правда предност јачих и како правда није исплатива, јер иде у корист другим људима, а не особи која је чини. Трасимах овде претпоставља да је правда неприродно ограничење људске природне жеље да стекну више. Правда је за њега конвенција која је наметнута и од ње нема користи, као и да је потпуно рационално занемарити правду.

Терет расправе је порастао. У почетку је једини изазов било дефинисање правде, а сада се мора дефинисати и доказати да је вредно чинити је. Сократ има три аргумента против Трасимахове тврдње. Први аргумент тера Трасимаха да призна да гледиште које заступа промовише неправду као врлину. Према овом гледишту, живот се посматра као непрестано такмичење да се добије више (више новца, више моћи итд), а онај ко је најуспешнији у томе има највећу врлину. Сократ тада наставља дугачак и сложен ланац закључивања који га наводи на закључак да неправда не може бити врлина, јер је супротна мудрости, која је врлина. Неправда је супротна мудрости јер мудар човек који је вешт у некој уметности никада не покушава да победи оне који поседују исту уметност. Математичар, на пример, никада није конкуренција другим математичарима.

Сократ затим прелази на нови аргумент. Схватајући правду сада као придржавање одређених правила која омогућавају заједничком деловању групе, Сократ истиче да је за постизање било ког од циљева које је Трасимах раније хвалио као пожељне, потребно је бити бар умерен само у смислу придржавања тих правила. Коначно, он тврди пошто је договорено да је правда врлина душе, а врлина душе значи здравље душе, правда је пожељна.

Друга књига

Рукопис из 3. века нове ере, који садржи фрагменте Платонове Државе.

Сократ верује да је адекватно одговорио на Трасимахов аргумент и да је завршио са расправом о правди, али други нису задовољни закључком до ког су дошли. Глаукон, Платонов брат и један од Сократових младих сапутника објашњава шта би желео да уради. Глаукон наводи да се сва добра могу поделити у три класе: ствари, које су пожељне само због њихових последица, као што су физичка обука и лечење, ствари које су пожељне ради њих самих, попут радости и највишу класу, ствари које су пожељне и због њихових последица и саме по себи, попут знања, вида и здравља. Оно што би Глаукон и остали хтели да Сократ докаже да је правда није само пожељна, већ припада највишој класи пожељних ствари: оне које су пожељне саме по себи и због њихових последица.

Глаукон истиче да већина људи сврстава правду у прву групу. На правду гледају као на нужно зло, које себи допуштамо да трпимо како бисмо избегли веће зло које би нас задесило да га уклонимо. Правда произлази из људске слабости и рањивости. Пошто сви можемо од неправди, склапамо друштвени уговор пристајући да будемо праведни једни према другима. Ми само патимо под теретом правде, јер знамо да бисмо без тога патили још горе. Правда није нешто што се спроводи само због себе, већ нешто у шта се улази из страха и слабости.

Да би нагласио своју поенту, Глаукон се позива на мисаони експеримент.

„ Овој слободи и могућности ο којој говорим најбоље би било кад д бисмо имали ону моћ коју је имао стари Лиђанин Гиг. Тај Гиг је био пастир у служби тадашњег лидијског краља. Једном је падала јака киша и био је земљотрес. Тада је пукао један део земље и отворила се пећина баш на оном месту где је он напасао стоку. Он то примети, задиви се и сиђе у пукотину. Тамо је, каже прича, видео чудновате ствари и једног шупљег бронзаног коња. На том коњу били су отвори и кад се пастир сагнуо, видео је унутра мртваца већег него што су обични људи — тако му се бар чинило.

Леш није имао на себи ништа друго сем златног прстена на руци. Он га узе и изиђе. Тада су се пастири по обичају скупљали како би краљу јавили шта се преко месеца десило код стада, па је дошао и он и понео прстен собом. Док је седео у друштву са другима, случајно окрену камен прстена према себи и према унутрашњој страни руке, и сместа постаде невидљив за оне који су око њега седели, тако да су они ο њему разговарали као да је отишао. I сам Гиг се задиви, узе прстен и поново га окрену тако да камен буде споља: чим га је окренуо, постао је видљив.

Пошто је извршио тај опит, покушавао је да види има ли прстен заиста и увек такву моћ; кад год би камен окренуо изнутра, према длану, постајао би невидљив, а кад би га окренуо споља био би видљив. Кад је то видео, успе брзо да постане посланик код краља. Приближи се краљици као љубавник, склопи са њом заверу против краља, уби га и преузе краљевску власт. — Кад би, сад, постојала два оваква прстена, па један од њих имао правичан човек, а други неправичан, мислим да не би било тако чврстог и прекаљеног човека који би остао правичан и хтео да остави туђе на миру да га не дира...

”

Нико не може порећи, тврди Глаукон, да би се чак и најправеднији човек понашао неправедно да је имао овај прстен. Удовољио би свим својим материјалистичким, моћним и еротски пожудним жељама. Ова прича доказује да су људи само зато што се плаше казне за неправду. Нико није само зато што је правда сама по себи пожељна.

Глаукон завршава свој говор покушајем да покаже да људи не само да више воле да буду неправедни него праведни, већ да је то за њих рационално. Он тврди да је савршено неправедан живот пријатнији од савршено праведног живота. Износећи ову тврдњу, он црта два детаљна портрета праведног и неправедног човека. Потпуно неправедан човек, који попушта свим својим поривима, почашћен је и награђен богатством. Потпуно праведан човек је, пак, презрен и јадан.

Његов брат, Адеимант, упада и појачава Глауконове аргументе тврдећи да нико не хвали правду због ње саме, већ само због награда које правда омогућава и у овом и у загробном животу. Он понавља Глауконов захтев да Сократ покаже да је правда пожељна у одсуству било каквих спољних награда: да је правда пожељна ради ње саме, попут радости, здравља и знања.

Трећа књига

Сократ наставља да расправља о садржају прича које се могу испричати чуварима, прелазећи на приче о херојима. Најважнија функција ове класе прича је имунизација младих чувара од страха од смрти. Хероји се никада не смеју представљати као да се плаше смрти или да више воле ропство него смрт. Хад - место мртвих душа - никада се не сме представљати као застрашујуће место. Хероје никада не треба представљати као да жале за славним људима и као да је њихова смрт лоша ствар. Хероје никада не треба приказивати насилним, јер насилне емоције у једном смеру обично доводе до насилних емоција у другом. Попут богова, они се увек морају приказивати као поштени.

Глаукон поставља питање о нормалним смртним мушкарцима, али Сократ одлаже то питање. Оно што песници тренутно говоре о мушкарцима, истиче, јесте да неправедни често успевају, а да су праведни бедни. Они хвале прве као мудре и изјављују да је добро бити неправедан ако се неко може извући.

Сократ расправља о стилу прича које ће бити дозвољене. Он поставља најприкладнији метар и пита се да ли ове приче треба да буду у драмској или лирској форми. Одавде прелази на друге уметности, попут сликарства и архитектуре. У свему овоме - као и у поезији - забрањује уметницима да представљају ликове који су опаки, необуздани и без милости. Изузимају се све карактеристике осим оних на које би се чувари требали угледати.

Сократ прелази на оно што би могло изгледати као изненађујућа тема у дискусији о образовању: исправна љубав између дечака и мушкарца. Сократ је сматрао да су такви односи витални део дечаковог образовања. Његова главна поента овде је да упозори да се не дозволи да било који сексуални однос контаминира ове односе. Не би требало да укључују еротски елемент, објашњава он, само чисту врсту љубави.

Следећа тема је физичко обучавање чувара. Упозорава да би ова обука требало да личи на ону која је укључена у обуку за рат, а не на ону којом се баве спортисти. Он наглашава колико је важно правилно балансирати музику и поезију са физичким тренингом. Превише физичког тренинга учиниће чуваре дивљацима, док ће их превише музике и поезије учинити мекшим.

Сократ прописује медицинску обуку коју треба обезбедити у праведном граду. Лекаре треба обучити за лечење здравих, који пате од једне, излечиве болести. Не треба их обучавати да се носе са хроничним болесницима. Они који пате од неизлечиве физичке болести треба да умру природним путем. Они који пате од неизлечиве менталне болести требало би да буду убијени.

Четврта књига

Биста Сократа у музеју у Ватикану.

Адејмантус прекида Сократа да би истакао да бити владар звучи непријатно. Пошто владар нема приватно богатство, он никада не може да оде на путовање, да задржи љубавницу или да ради ствари за које људи мисле да их чине срећним. Сократ одговара подсећајући своје пријатеље да њихов циљ у изградњи овог града није да усреће било коју групу на рачун било које друге групе, већ да учине град као целину што срећнијим колико могу. Не могу чуварима пружити ону врсту среће која би их учинила нечим другим осим чуварима. Он упоређује овај случај са изградњом статуе. Најлепша боја на свету, каже он, је љубичаста. Дакле, ако би намера била да очи статуе учине што лепшим, обојиће их љубичастом бојом. Пошто ниједно људско биће заправо нема љубичасте очи, то би умањило лепоту статуе у целини, тако да се очи не боје у љубичасто. На статуи, као и у граду, морају да се позабаве сваким делом на одговарајући начин, да би ситуација била најбоља за целину.

Сократ наставља да се бави са неколико тема у вези са животним стилом чувара. Он каже Адејманту који воли новац да у граду неће бити ни богатства ни сиромаштва јер неће бити новца. Адејмант приговара да се град без новца не може одбранити од освајача, али Сократ подсећа Адејманта да ће њихов град имати најбоље ратнике и истиче да би им сваки суседни град радо притекао у помоћ ако би му обећали сав ратни плен. Сократ ограничава величину града, упозоравајући да он не постане толико велик да се њиме више не може добро управљати у оквиру садашњег система. Он предлаже да старатељи изнад свега чувају сопствено основно образовање и да деле све што им је заједничко, укључујући жене и децу. Он изјављује да праведни град нема користи од закона. Ако се образовање старатеља одвија како је планирано, онда ће старатељи бити у позицији да одлучују о свим питањима политике која се појаве. Све о чему размишљају као о закону могу препустити суду правилно образованих владара.

Сократ проглашава праведни град потпуним. Пошто је овај град створен да буде најбољи могући град, он треба да има све врлине. Да бисмо дефинисали ове врлине, све што треба да урадимо је да погледамо у наш град и да их идентификујемо. Зато ћемо сада тражити сваку од четири врлине: мудрост, храброст, умереност и правду.

Мудрост лежи у чуварима због њиховог знања о томе како треба водити град. Да не владају чувари, да је демократија, рецимо, њихова врлина се не би преводила у врлину града. Али пошто су они главни, њихова мудрост постаје врлина града. Храброст лежи у помоћницима. Само се њихова храброст рачуна као врлина града јер они су ти који се морају борити за град. Храбар земљорадник, па чак и владар, не би учинио ништа добро граду. Умереност и правда, за разлику од мудрости и храбрости, распрострањени су по целом граду. Умереност се поистовећује са договором о томе ко треба да влада градом, а правда је, коначно, његова допуна — принцип специјализације, закон да сви раде посао за који највише одговарају.

У једном смислу, Полемарх и Кефал нису били тако далеко од циља. Међутим, пратећи традиционална схватања, они су о правди размишљали као о скупу акција, а не као о структури друштва, феномену који се шири на град у целини.

Поред дефиниције правде, у овом одељку су и дефиниције четири друге врлине. Храброст града, каже Сократ, налази се у помоћним јединицама, јер ће само њихова храброст утицати на град у целини. Ипак, одмах након што је изнео ову тврдњу, наставља да каже да оно што поседују помоћници није само храброст, већ нешто што он назива „грађанском храброшћу“. Многи научници су грађанску храброст тумачили као неку врсту храбрости другог реда. Оно што помоћници имају, каже нам Сократ, јесу исправна веровања о томе чега се треба бојати, а чега се не плашити. Њихова храброст је заснована на веровању, а не на знању. Касније у књизи, он указује на то да права врлина мора бити заснована на знању, сугеришући да ће врлина заснована на навици или веровању, а не на знању, пропасти када ситуација постане веома тешка. Пошто само чувари поседују знање, само чувари могу бити истински врли или храбри.

Сада када је Сократ идентификовао друштвену правду, он се окреће тражењу индивидуалне правде. Правда у појединцу, као иу граду, укључује исправан однос моћи међу деловима, при чему сваки део заузима одговарајућу улогу. У појединцу, „делови“ нису класе друштва; уместо тога, они су аспекти душе—или извори жеље.

Да би рекао да је индивидуална правда паралелна са политичком, Сократ мора тврдити да постоје тачно три дела душе. Каталогизацијом различитих људских жеља, он идентификује рационални део душе који жуди за истином, духовити део душе који жуди за чашћу и део душе који жуди за свим осталим, укључујући храну, пиће, секс, а посебно новац. Ова три дела душе одговарају трима сталежима у праведном граду. Апетит, или део који воли новац, је аспект душе који је најистакнутији међу производном класом; дух или частољубиви део је најистакнутији међу помоћницима; а разум, или део који воли знање, доминира код чувара.

Прави односи између три дела душе одражавају праведне односе међу класама друштва. У праведној особи, рационални део душе влада осталим деловима, а духовити део делује као помоћник у одржавању апетита. Оно што значи да један део душе „влада“ другима јесте да цела душа следи жеље тог дела. У души којом влада дух, на пример, цела душа тежи да постигне част. У души којом влада апетит, цела душа има за циљ да испуни ове апетите, било да се ради о храни, пићу, сексу, финим материјалним добрима или хордама богатства. У праведној души, душа је у потпуности усмерена ка испуњавању свих жеља које воли знање које произведе разум.

Сократ је сада у потпуности испунио свој први циљ: идентификовао је правду и на политичком и на индивидуалном нивоу. Ипак, дајући извештај о правди, он је одступио од интуитивних представа о томе шта је ова врлина. Људи су склони да размишљају о правди као о скупу поступака, али Сократ тврди да је правда заиста резултат структуре душе. Након што идентификује индивидуалну правду, он показује да ће се особа чија је душа у правом распореду понашати у складу са интуитивним нормама правде. Он треба да покаже да појам правде до којег је дошао у супротности са нашим интуицијама — да овај појам објашњава наше интуиције. Сократ истиче да пошто праведном особом влада љубав према истини, он неће бити у рукама пожуде, похлепе или жеље за чашћу. Због овога, тврди Сократ, може се бити сигуран да он никада неће украсти, издати пријатеље или свој град, починити прељубу, непоштовати своје родитеље, прекршити заклетву или споразум, занемарити богове или починити било која друга дела која се обично сматрају неправедним. Његова снажна љубав према истини слаби пориве које могу довести до порока.

Пета књига

Статуа Платона у Атини, створена од грчког вајара Леониде Дросиса, (1836-1882).

У првој од неколико радикалних тврдњи које износи у овом одељку, Сократ изјављује да ће жене бити одгајане и обучене заједно са мушкарцима, добијајући исто образовање и преузимајући исте политичке улоге. Иако признаје да у многим аспектима мушкарци и жене имају различите природе, он верује да у релевантном погледу – подела на жељне, духовите и рационалне људе – жене падају по истим природним линијама као и мушкарци. Неки су природно жељни, неки природно расположени, а неки природно рационални. Идеалан град ће их третирати и користити као такве.

Сократ затим расправља о захтеву да сви супружници и деца буду заједнички. За старатеље, сексуални однос ће се одвијати само током одређених периода у години, који су означени као фестивали. Мушкарци и жене ће на овим фестивалима постати мужеви и жене отприлике током трајања сексуалног односа. Парови ће бити одређени жребом. Неки од ових људи, они који су највише вредни дивљења и које највише желе да репродукују, могу имати до четири или пет супружника на једном од ових фестивала. Сва деца произведена на овим фестивалима парења биће одузета од својих родитеља и заједно одгајана, тако да нико не зна која деца потичу од којих одраслих. Ни у једном другом периоду у години секс није дозвољен. Ако старатељи имају секс у неодређено време и добије се дете, подразумева се да то дете мора бити убијено.

Да би избегли необуздани ненамерни инцест, старатељи морају свако дете рођено између седам и десет месеци након парења сматрати својим. Ова деца, заузврат, ту исту групу одраслих морају сматрати својим родитељима, а једни друге браћом и сестрама. Сексуални односи између ових група су забрањени.

Сократ објашњава да су ова правила рађања једини начин да се обезбеди јединствен град. У већини градова лојалност грађана је подељена. Њима је стало до добра целине, али им је још више стало до сопствене породице. У праведном граду сви се сматрају породицом и третирају се као такви. Нема подељених лојалности. Како каже Сократ, сви у граду говоре „моје“ о истим стварима. Град је јединствен јер дели све његове циљеве и бриге.

Последње питање које треба поставити је да ли је ово веродостојан услов — да ли се од било кога може тражити да се придржава овог начина живота, без породичних веза, без богатства и без романтичних прекида. Али пре него што одговори на ово питање, Сократ се бави још неколико питања која се односе на животни стил чувара, а сва се односе на рат. Он наводи да децу која се обучавају да постану старатељи треба одвести у рат како би могли да гледају и уче уметност као и сваки млади шегрт. Препоручује да се ставе на коње како би у случају пораза побегли. Он такође објашњава да ће сваком ко се буде кукавички понашати у рату бити одузета улога чувара. Он завршава разговором о одговарајућем начину на који се треба носити са пораженим непријатељима. Када су у питању грчки непријатељи, он наређује да се побеђени не поробе и да се њихова земља не уништава на било који начин. То је зато што су сви Грци заиста браћа, и на крају ће међу њима поново бити мир. Када су у питању варварски – то јест, негрци – непријатељи, све је могуће.

Платон се залаже за једнако образовање жена у V књизи, али би било нетачно мислити да је Платон веровао у савремену представу о равноправности полова. Он у овом одељку наводи да су жене инфериорне у односу на мушкарце на све начине, укључујући и интелект. Није могао помислити да су све жене инфериорне од свих мушкараца, иначе подела жена на три класе не би имала смисла. Уместо тога, веровао је да су унутар сваке класе жене инфериорне у односу на мушкарце. Тако би, на пример, жене старатељи биле супериорније у односу на мушкарце друге две класе, али инфериорније у односу на већину мушкараца своје класе.

Што се тиче шире теме породичног живота, могли бисмо се запитати зашто су заједничке породице ограничене на класу старатеља. С обзиром да се овај аранжман нуди као гаранција патриотизма, превентивни удар против подељених лојалности, зашто би се он односио само на ову класу друштва? Прво што треба истаћи у вези са овом темом је да се ограничења породичног живота вероватно односе и на старатељску и на помоћну одељење. Ове две класе се, на крају крајева, заједно одгајају и образују све до адолесценције када се владари бирају као најбољи у групи, па су шансе да им је и животни стил исти. Платон је често неуредан са термином „чувар“, користећи га да се понекад односи само на владаре, а понекад и на владаре и ратнике. Вероватно је да се ограничење личног богатства односи и на помоћне особе.

Једина класа која је изостала из овог захтева су произвођачи. Пошто произвођачи немају много везе са политичким животом града – не морају да доносе никакве одлуке које се односе на град, нити да се боре у име града – њихов патриотизам није битан. Као што смо видели да храбри земљорадник не чини добро за град у целини, родољубиви занатлија или лекар је небитан са становишта добробити друштва. Једини политички задатак произвођача је да се повинују.

Сократ је одуговлачио довољно дуго и мора да објасни како се чувари могу натерати да живе на овај бизаран начин. Његов одговор је најрадикалнија тврдња до сада. Наш систем је могућ само, каже, ако су владари филозофи. Тако он уводи концепт краља-филозофа, који доминира остатком Републике.

Да би подржао ову шокантну тврдњу, Сократ мора да објасни, наравно, шта мисли под појмом „филозоф“. Јасно је да он не може да мисли на људе који се тренутно називају „филозофима“, пошто ти људи не изгледају способни да владају. Први корак у представљању правог филозофа јесте разликовање ових посебних људи од групе псуедо-интелектуалаца које Сократ назива „љубитељима призора и звукова“. Љубитељи призора и звукова су естети, дилетанти, људи који захтевају стручност у одређеној теми лепоте.

У разликовању филозофа од љубитеља призора и звукова, теорија Форми прво улази у Државу. Платон не објашњава преко Сократа шта су Форме, али претпоставља да је његова публика упозната са теоријом. Форме, сазнајемо у другим платонским дијалозима, су вечне, непроменљиве, универзалне апсолутне идеје, као што су Добро, Лепо и Једнако. Иако се форме не могу видети — већ само умом схватити — оне су одговорне за претварање ствари које осећамо око себе у ствари које јесу. Било шта црвено што видимо, на пример, црвено је само зато што учествује у Форми црвеног; било шта квадратно је само квадратно зато што учествује у Форми квадрата; све лепо је лепо само зато што учествује у Форми лепоте, и тако даље.

Оно по чему се филозофи разликују од љубитеља призора и звукова је то што они схватају ове Форме. Љубитељи призора и звукова тврде да знају све о лепим стварима, али не могу тврдити да имају било какво знање о Форми лепог — нити чак признају да тако нешто постоји. Пошто се љубитељи призора и звукова не баве формама, тврди Сократ, већ само чулним појединостима – то јест одређеним стварима које осећамо око себе – они могу имати мишљење, али никада знање. Само филозофи могу имати знање, чији су објекти Облици.

Да би подржао ову другу радикалну тврдњу — да само филозофи могу имати знање — Сократ слика фасцинантну метафизичку и епистемолошку слику. Он све постојање дели на три класе: оно што је потпуно, оно што није ни на који начин, и оно што јесте и шта није. Оно што је потпуно, каже нам, потпуно је спознато; оно што никако није предмет незнања; оно што и јесте и што није предмет је мишљења или веровања. Једине ствари које су потпуно су Форме. Само је Форма лепог потпуно лепа, само је Форма слаткоће потпуно слатка, итд. Разумни детаљи и јесу и нису. Чак и најслађа јабука је такође помешана са мало киселости - или не-слаткости. Чак и најлепша жена је обична — или не-лепа — када се процени према одређеним стандардима. Дакле, можемо знати само о формама, а не о разумним појединостима. Зато само филозофи могу имати знање, јер само они имају приступ Форми.

Остале књиге

По Платону држава настаје зато што нико није себи довољан. Чињеница је да су људи по природи одређени да боље раде неке послове, те је ова чињеница и подела рада предуслов развоја државе. Разлог стварања државе лежи у узајамном потпомагању људи ради задовољавања животних потреба, и то на основу поделе рада, јер свако је разликује по природним способностима. Најпростија држава састоји се из малог броја грађана, од којих се једни брину за храну, други за стан, трећи за одећу и обућу итд. Ово је пример здраве државе у коју касније долазе досељеници, те ускоро простор те државе постаје премален и то изазива рат.

Цели државни посао се дели на привреду, одбрану и управу. Сваки од ових послова припада одређеном сталежу, па је Платон у својој идеалној држави људе поделио у три сталежа, а то су : владари (филозофи), чувари (војници) и трећи сталеж чине сељаци, радници, занатлије, трговци, робови.

Платон говори о чуварима државе. Према њему чуварима је потребно да буду васпитани, да буду пријатељи и да буду немилосрдни према непријатељима. Да би то постигли морају се образовати физички и музички.Као први облик васпитања су митови, и то само они митови и приче које ће погодовати развоју чувара. Храброст, племенитост, побожност су врлине чувара.Физичко васпитање служи телу. Ако се чувар превише посвети музици онда он постаје слаб борац, док ће претеривање у физичком образовању створити јаког и храброг борца.

Пошто је најбољи у свом послу онај који је у њему најпогоднији, те ће владар државе бити из редова чувара. Он мора да прође низ провера способности и отпорности на пороке. Чувари се не смеју лоше понашати према грађанима. Они ће имати посебан третман становања, неће имати властиту својину, а награда ће им бити оно што им грађани донесу као захвалност за службу. Јешће заједно с другима, и биће им забрањено да користе злато и сребро, јер су богови у њих уградили и злато и сребро. Ако стекну сопствену земљу, постаће земљорадници и управници, уместо чувари и владари и уз то ће постати више обазриви на унутрашње него на спољашње непријатеље, те ће се цела држава почети распадати.

Свако треба да се бави оним за што је најспособнији, а чувари најбоље чувају када се потпуно разликује нпр.земљорадника. У држави не сме бити богаства и сиромаштва, јер и једно и друго слаби способност појединаца. Зато ће у спољној политици држава сав плен давати савезницима, чиме ће их придобијати. Те државе неће постајати моћније, јер ће у њима тада бити више држава, богаташа и сиромаха. Код таквог непријатеља увек можеш новцем да један део окренеш против другог.

Судско и лекарско занимање биће уређено законодавством, а оба ће се бринути о грађанима који су телесно и душевно здрави, док ће телесно болесне и слабе пустит да умру, а душевне болеснике ће осудити на смрт.

Држава која је овако уређена заслужује да се назива мудром, храбром и правичном. Мудрост се налази код оних који управљају државом. Храброст се налази у сталежу чувара. Правичност значи обављати свој посао. Ако појединци обављају посао који најбоље знају и за који су способни држава ће бити правична.

Платон је велику пажњу посветио заједници жена и деце. Жене чувари морају да добију исто васпитање и образовање као мушкарци чувари. Сократ даље наводи да те жене морају припадати свим чуварима, и не смију живети са једним чуварем. I деца, такође, морају бити заједничка, а родитељи не смију познавати своју децу. То може довести до неконтролисаног мешања, што држава не може допустити. Правило је, дакле, да најбољи људи што чешће имају однос с најбољим женама, да би се изродила најбоља деца. Храбри и снажни ратници добијаће најбоље жене, а децу ће одгајати држава, храниће их мајке, али тако да не знају које је њихово дете. Свако оплођавање ван дозвољених година биће санкционисано, а након тих година биће дозвољено узимање жена за сапутнице. Пошто се неће знати ко је коме родитељ, жене и мушкарци ће сматрати својом децом сву децу, а та деца ће сматрати својом браћом и сестрама другу децу. У рат иду заједно, воде и старију децу са собом, да би непосредно учила вештину. Ови ратници неће узимати друге Грке за робове, већ само варваре. Од палих Грка узимаће само оружје и неће их пљачкати. Државни ратници неће пљачкати ни земљу храмове, неће палити куће нити сматрати све за непријатеље, већ само мали број, јер су сви Грци.

У држави филозофи морају постати краљеви, или садашњи краљеви постати филозофи. Он морају постати најбољи чувари државе и закона. Да би се пронашли прави владари, потребно је чуваре бацити на низ испитивања, јер је најтеже наћи таквог човјека, такву природу, која је и склона учењу и непобједљива у борби. Када се нађе најбоља особа за то, филозофи се морају побринути да та особа не одбија да служи срећи других, јер је могуће да ће напустити свакодневна занимања.

Филозоф може да постане владар тек након педесете године, када је прошао сва могућа васпитања и образовања. Када једном на трону буду филозофи, они ће из државе истерати све старије од десет година, задржаће децу и почети да их одвикавају од дотадашњих обичаја.

Тимократија, олигархија, демократија и тиранија су четири облика државног уређења која су лошија од државе. Сва четири уређења Платон сматра болестима државе

• Тимократија: аристократија прелази у тимократију када дође до раздора међу владарима.
• Олигархија: оно уређење које се заснива на процени имовине, у којем владају богаташи, а сиромаси не учествују у власти. Та је држава вишеструка, јер је подељена на богате и сиромашне и они живе у непријатељству. Држава са овим уређењем би слабо ратовала, јер би нерадо наоуржавали сиромашне, јер ратовање кошта, а они не желе да троше богаство.
• Демократија: олигархија сама доводи људе до руба пропасти. Када сиромашни виде да су владари лоши и неспособни крећу у побуну против њих. Демократија настаје када сиромашни победе богаташе. У почетку ће владати слобода и свако ће радити шта хоће. Демократски човек настаје од олигархичног, када нека од његових побуна добије помоћ са стране, па дође до унутрашњих сукоба. Зависно од окружења, побеђује час једна, час друга страна. Тај човек краде, управља филозофима.
• Тиранија (тиранида): незаситост за оним што се највише цени, уништава државно уређење. Олигархију је уништило богаћење, а демократију ће уништити слобода. Сви постају једнаки, старији почињу да се плаше млађих, странци се изједњачују са староседеоцима. Народ бира новог владара који постаје тиранин. Када једном дође на власт, увек ће почињати неке ратове како би народ имао потребу за вођом, тако ће људи сиромашити па ће се бавити собом,и у рат иду неспремни. Тиранин је, стога, увек опрезан и гледа да ли има непријатеља који би му стајали на путу.

Релевантни чланци

• Платон
• Закони

Преводи на енглески језик

• Роwе, Цхристопхер (2012). Плато: Републиц. Лондон: Пенгуин. 
• Сацхс, Јое (2007). Плато: Републиц. Неwбурyпорт: Фоцус Публисхинг. 
• Аллен, Р.Е. (2006). Плато: Тхе Републиц. Неw Хавен: Yале Университy Пресс. 
• Рееве, C.D.C. (2004). Плато: Тхе Републиц. Индианаполис: Хацкетт. 
• Гриффитх, Том (2000). Плато: Тхе Републиц. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс. 
• Wатерфиелд, Робин (1994). Плато: Републиц. Транслатед, wитх нотес анд ан интродуцтион. Оxфорд: Оxфорд Wорлд'с Цлассицс. 
• Грубе, Г.M.А. (1992). Плато: Тхе Републиц. Ревисед бy C.D.C. Рееве. Индианаполис: Хацкетт. 
• Блоом, Аллан (1991) [1968]. Тхе Републиц оф Плато. Транслатед, wитх нотес анд ан интерпретиве ессаy. Неw Yорк: Басиц Боокс. 
• Лее, Десмонд (1987) [1974, 1955]. Плато: Тхе Републиц. Транслатед wитх ан Интродуцтион. Лондон: Пенгуин Боокс.
• Стерлинг, Рицхард W.; Сцотт, Wиллиам C. (1985). Плато: Републиц. Лондон: W. W. Нортон & Цомпанy. 
• Ларсон, Раyмонд (1979). Плато: Тхе Републиц. Wхеелинг: Харлан Давидсон. 
• Цорнфорд, Ф.M. (1941). Тхе Републиц оф Плато. Неw Yорк & Лондон: Оxфорд Университy Пресс. 
• Схореy, Паул (1930). Плато: Републиц. Едитед, транслатед, wитх нотес анд ан интродуцтион. Лондон: W. Хеинеманн. 
• Давиес, Јохн L.; Ваугхан, Давид Ј. (1929). Тхе Републиц оф Плато. Транслатед инто Енглисх, wитх ан аналyсис анд нотес. Лондон: Мацмиллан анд Цо. 
• Линдсаy, А.D. (1906). Плато: Тхе Републиц. Лондон: Ј.M. Дент. 
• Јоwетт, Бењамин (1871). Плато: Тхе Републиц. 
• Бургес, Георге (1854). Плато: Тхе Републиц, Тимаеус анд Цритиас. Неw анд литерал версион. Лондон: Х.Г. Бохн. 
• Таyлор, Тхомас (1804). Тхе Републиц. Лондон: Р. Wилкс. 
• Спенс, Харрy (1763). Тхе Републиц оф Плато ин Тен Боокс. Гласгоw: Роберт анд Андреw Фоулис. 

Литература

• Аннас, Јулиа (1981). Ан Интродуцтион то Плато'с Републиц. Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс. 
• Бенардете, Сетх (1989). Соцратес' Сецонд Саилинг: Он Плато'с Републиц. Цхицаго: Университy оф Цхицаго Пресс. 
• Блацкбурн, Симон (2007). Плато'с Републиц: А Биограпхy. Неw Yорк: Атлантиц Монтхлy Пресс. 
• Босанqует, Б. (1895). А Цомпанион то Плато'с Републиц. Лондон: Ривингтон, Перцивал & Цо. 
• Цаирнс, Доуглас, ур. (2007). Пурсуинг тхе гоод. Университy оф Единбургх Пресс. 
• Цраиг, Леон (1994). Тхе Wар Ловер: А Студy оф Плато'с Републиц. Торонто: Университy оф Торонто Пресс. 
• Цросс, Р.C. (1964). Плато'с Републиц: А Пхилосопхицал Цомментарy. Лондон: Мацмиллан. 
• Диxсаут, Мониqуе (2005). éтудес сур ла рéпублиqуе де платон. франце: врин. 
• Феррари, ед., Г.Р.Ф. (2007). Тхе Цамбридге Цомпанион то Плато'с Републиц. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс. ЦС1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза)
• Хоwланд, Јацоб (1993). Тхе Републиц: Тхе Одyссеy оф Пхилосопхy. Пхиладелпхиа: Паул Дрy Боокс. 
• Хyланд, Дреw (1995). Финитуде анд трансценденце ин тхе Платониц диалогуес. 
• Краут, Рицхард, ур. (1997). Плато'с Републиц: Цритицал Ессаyс. Ланхам: Роwман & Литтлефиелд. 
• ЛеМоине, Ребецца (2020). Плато'с Цавес: Тхе Либератинг Стинг оф Цултурал Диверситy. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс. 
• Левинсон, Роналд (1953). Ин Дефенсе оф Плато. Цамбридге: Харвард. 
• Лиси, Францисцо, ур. (2007). Тхе Асцент то тхе Гоод. Лондон: Ацадемиа Верлаг. 
• Маyхеw, Роберт (1997). Аристотле'с Цритицисм оф Плато'с Републиц. Ланхам: Роwман & Литтлефиелд. 
• МцНеилл, Давид (2010). Ан Имаге оф тхе Соул ин Спеецх. Университy Парк: Пеннсyлваниа Стате Университy Пресс. 
• Митцхелл, Басил; Луцас, Ј.Р. (2003). Ан Енгагемент wитх Плато'с Републиц: А Цомпанион то Плато'с Републиц. Алдерсхот: Асхгате. 
• Мурпхy, Н.Р. (1951). Тхе Интерпретатион оф Плато'с Републиц. Оxфорд: Оxфорд У.П. 
• Неттлесхип, Рицхард. (1898). Лецтурес он Тхе Републиц оф Плато. Лондон. 
• Неттлесхип, Рицхард. (1935). Тхе Тхеорy оф Едуцатион ин Плато'с Републиц. Лондон: Оxфорд. 
• Опхир, Ади (1991). Плато'с Инвисибле Цитиес. Лондон: Роутледге. 
• Паппас, Николас (1995). Роутледге Пхилосопхy Гуидебоок то Плато анд тхе Републиц. Лондон: Роутледге. 
• Пиецхоwиак, Марек (2019). Плато'с Цонцептион оф Јустице анд тхе Qуестион оф Хуман Дигнитy. Берлин: Петер Ланг. 
• Пурсхоусе, Луке (2007). Плато'с Републиц. Лондон: Цонтинуум. 
• Рееве, C.D.C. (1988). Пхилосопхер-Кингс: Тхе Аргумент оф Плато'с Републиц. Принцетон: Принцетон Университy Пресс. 
• Рице, Дарyл Х. (1998). А Гуиде то Плато'с Републиц. Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс. 
• Рооцхник, Давид (2003). Беаутифул Цитy. Итхаца: Цорнелл Университy Пресс. 
• Росен, Станлеy (2005). Плато'с Републиц: А Студy. Неw Хавен: Yале Университy Пресс. 
• Сантас, Герасимос, ур. (2006). Тхе Блацкwелл Гуиде то Плато'с Републиц. Оxфорд: Блацкwелл. 
• Сантас, Герасимос, ур. (2010). ундерстандинг Плато'с Републиц. Оxфорд: wилеy-Блацкwелл. 
• Саyерс, Сеан (1999). Плато'с Републиц: Ан Интродуцтион. Единбургх: Единбургх Университy Пресс. 
• Сесонске, Алеxандер, ур. (1966). Плато'с Републиц: Интерпретатион анд Цритицисм. Белмонт: Wадсwортх. 
• Синаико, Херман (1998). Рецлаиминг тхе Цанон. Неw Хавен: Yале Университy Пресс. 
• Страусс, Лео (1964). Тхе Цитy анд Ман. Цхицаго: Ранд МцНаллy. 
• Wхите, Ницхолас П. (1979). А Цомпанион то Плато'с Републиц. Индианаполис: Хацкетт. 
• Wилд, Јохн (1946). Плато'с Тхеорy оф Ман. Цамбридге: Харвард. 
• Wилд, Јохн (1953). Плато'с Модерн Енемиес анд тхе Тхеорy оф Натурал Лаw. Цхицаго: Университy оф Цхицаго. 

Спољашње везе

• Текст "Државе" (на енглеском):
  • На Пројецт Гутенберг: Бењамин Јоwеттов превод на енглески (укључујући и његов предговор) : е-теxт Н° 1497
  • На Персеус Пројецт: Текст са биљешкама (енглески и грчки)
  • На МИТу "Интернетска архива класика": Бењамин Јоwеттов превод
  • РССова верзија Држава
• Дискусија о Платоновом тексту (Попперова анализа):
  • На Бооксхелвед Wики
  • На Меатбалл Wики
• Текстови о етици и политици у "Држави" у Станфордовој филозофској енциклопедији