Ернст фон Бергман

С Википедије, слободне енциклопедије
Ernst fon Bergman
Ernst fon Bergman
Лични подаци
Датум рођења(1836-12-18)18. децембар 1836.
Место рођењаRiga, Ruska Imperija
Датум смрти25. 3. 1907.
Место смртиVisbaden, Nemačko carstvo
Пребивалиште Србија
НационалностNamac
ОбразовањеУниверзитет у Тартуу
Научни рад
Пољеhirurgija
ИнституцијаProfesor na katedri za hirurgiju u Berlinu
Познат по„Otac asepse“, hirurškim instrumentima
Jedan od utemeljivača neurohirurgije i sterilizacije

Ernst Gustav Benjamin fon Bergman (нем. Ernst Gustav Benjamin von Bergmannn; 18. децембар 1836 — 25. март 1907) је био професор на катедри за хирургију у Берлину, један од највећих хирурга свог времена и први лекар који је увео у медицинску праксу асепсу.[1] Ернст фон Бергман је био водећи немачки хирург не само због својих хируршких и научних достигнућа у области асепсе и ратне хирургије, већ и због његовог, преданог, ангажовања у медицинским истраживањима настави и многобројним медицинским друштвима. Као достојан наследник Bernhard-a von Langenbec-a он је истовремено и веома успешно обављао више дужности; професора хирургије на Универзитетској болници у Берлину (25 година), председника Немачког друштва за хирургију и професора на Медицинској и хируршкој војној академији (на основу указа цара Вилхелма I).[2]

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Ернст фон Бергман је рођен 18. децембара 1836. у Риги (данас Летонија), од оца Ричарда фон Бергмана Richard von Bergmann (1805—1878), жупник у Руги и Берте Кригер Bertha Krueger (1816—1877). Два пута се женио, а са другом женом родио му се син познати немачки интерниста Густав фон Бергман (1878—1955).[1] Како није успео да добије дозволу цара да упише Богословски факултет Бергман је 1854. упусао студије медицине и исте завршио на Универзитету у Дорпату 1860. са тезом из фармакологије (нем. De balsami copaivae cuberbarumque in urinam transitu). По завршетку студија Бергман је наставио је да ради у Дорпату као асистент Georga Adelmanna (1811–1888), са којим се много бавио експериметалним истраживањима (емболизама, склопетарних и експлозивним повреда). Хабилитирао се 1863. са тезом о масној емболији.[3]

Инспирисан делима Пирогова, Баргман 1866. учествује као добровољац у аустријско-пруском рату, у коме је после битке код Кенигсберга радио у пруском лазарету. Након овог рата Бергман учествује у још два; немачко-француском (1870—1871) и руско-турском 1877, у којима је стекао богато искуство у хируршком лечењу ратних повреда.

Ернст фон Бергман је именован за професора факултета. 1871. Као професор обављао је дужности; шефа хирургије на универзитетима у Дорпату (1871–1878), Вирцбургу (1878–1882) и Берлину (Charité, 1882–1907).[4][5] После пензионисања Лангенбека, кандидати за његово место у берлинском Charitéu, (вероватно најпознатијем хируршком центру тог доба), били су поред Бергмана и Франз Кинг из Гетингена и Vincenz von Czerny из Хајделберга, али за наследник Б. вон Лангенбецка на катедри хирургије у Берлину, именован је Ернст фон Бергман (као један од највећих хирурга свог времена).

После више „напада“ колитиса (запаљења дебелог црева), Бергман је умро 25. марта 1907. у Висбадену од перитонитиса (запаљења трбушне марамице). Сахрањен је на гробљу у Потсдаму.

Дело[уреди | уреди извор]

Ернст фон Бергман у операционој сали током ампутацији ноге дијабетичара (1897)

„Бергман је био изузетан оператор, а његову хируршку каријеру обележило је схватање хирургије као науке.“ Низ експерименталних истраживања Бергман је применио у клиничкој пракси. Неколико година, пре истраживања и откривања многих бактерија, интензивно се бавио истраживањима инфекције ране и остеомијелитиса. Посебно су била значајна Бергманова истраживања у неурохирургији, ратној и општој хирургији, онкологији, абдоминалној хирургији и ларингологији. [а][6]

„Бергман је у Дорпату, са својим асистентом Крамером, спровео низ експеримената на псима. Посебно су проучавали однос интракранијалног притиска, артеријског и венског притиска и утврдили су, убризгавањем желеа, да долази до пораста артеријског притиска уз успорење пулса, а мерећи интрамождани венски притисак, утврдили су механизам касније познат као Кушингов рефлекс“.[б]

Захваљући бројним експериментним истраживањима и ратним искуставима Бергман је постао један од утемељивача интракранијалне неурохиргије, [7] 29. [8] али и један од иницијатора примене антисепсе (1877) и асепсе (стерилизација, 1886). Зато се у стручним круговима назива „оцем асепсе“.

Бергман је обављао дужност председника немачког удружења хирурга (од 1888. до 1890, 1896. и 1900), а од 1902. је био њихов почасни члан.

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Бергман је 1887. успешно оперисао карцином ларинкса принцу Фридриху.
  2. ^ Паул Црамер, под Бергмановим менторством, публиковао је своју тезу 1873. године, када је Кушинг имао четири године. Кушинг је дошао до ових налаза у Берну обилазећи Теодора Кохера.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Густав вон Бергманн Биограпхy: на wхонамедит.цом
  2. ^ Цзyмек, Р.; Дüсел, W. (март 2007). „Он тхе центенниал оф Ернст вон Бергманн'с деатх”. Цхирург. 78 (3): 265—8, 270—2. ПМИД 17287931. С2ЦИД 41405442. дои:10.1007/с00104-006-1299-8. 
  3. ^ Петковић С. Букуров С. Хирургија. Медицинска књига. Београд-Загреб (1987), стр. 2-16.
  4. ^ Зиммерманн, M. (2000). „Лифе анд wорк оф тхе сургеон Ернст вон Бергманн (1836-1907), лонг-терм едитор оф тхе "Зентралблатт фüр Цхирургие"”. Зентралбл Цхир. 125 (6): 552—60. ПМИД 10919251. 
  5. ^ Арнолд, Х. (2001). „Герман неуросургерy ин тхе фирст халф оф тхе 20тх центурy”. Зентралбл Неуроцхир. 62 (1): 15—8. ПМИД 11496342. С2ЦИД 36940652. дои:10.1055/с-2001-16334. 
  6. ^ Игњатовић, M. (2007). „Гиантс оф wар сургерy--парт 3”. Војносанитетски преглед. 64 (4): 283—295. ПМИД 17580541. 
  7. ^ Ханиган, W. C.; Раген, W.; Лудгера, M. (1992). „Неурологицал сургерy ин тхе нинетеентх центурy: Тхе принциплес анд тецхниqуес оф Ернст вон Бергманн”. Неуросургерy. 30 (5): 750—7. ПМИД 1584389. .
  8. ^ Буцхфелдер, M. (2005). „Фром трепхинатион то таилоред ресецтион: Неуросургерy ин Германy бефоре Wорлд Wар ИИ”. Неуросургерy. 56 (3): 605—13. ПМИД 15730586. дои:10.1227/01.НЕУ.0000155336.06394.7Ф. 

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • „Das putride Gift und die putride Intoxication“, Dorpat, 1868.
  • „Die Resultate des Gelenkresectionen“, Giessen, 1874.
  • „Die Diagnose der traumatischen Meningitis.“ – Volkmann’s Sammlung, klin. Vortr., 1876, No. 101, 837.
  • „Kopfverletzüngen“. – Pitha’s Handbuch, 1873, Bd. iii, Abt. 1.
  • „Die Behandlung der Schusswunden der Kniegelenks im Kriege“, Stuttgart, 1878, 274, 1.
  • „Die Lehre von den Kopfverletzungen.“ – Billroth und Leuke: Deutsche Chirurgie, 1880, Lief. 30.
  • „Die Hirnverletzungen.“ – Volkmann’s Sammlung, 1881, No. 190.
  • „Die Erkrankungen der Lymphdrüsen.“ – Gerhardt’s Kinderkrankheiten, 1882, Bd. vi, Abt 1.
  • „Die isolerten Unterbindungen der Vena femoralis communis.“ – Würzburg Universität Festschrift, 1882, Bd. i.
  • Von Bergmann, E, und O Angerer: „Das Verhältniss des Ferment-intoxication zur Septicæmie.“ – Würzburg Universität Festchrift, 1882.
  • „Die Schicksale der Transfusion im letzten Decennium“, Berlin, 1883.
  • „Die chirurgische Behandlung von Hirnkrankheiten.“ – v. Langenbeck’s Arch., 1888, 36, 2 Auf., 1889; 3 Auf., 1899.
  • „Die chirurgische Behandlung der Hirngeschwülste.“ – Volkmann’s Sammlung, N.F. 200, C 57.
  • „Die Behandlung der Lupus mit dem Koch’schen Mittel.“ – Volkmann’s Sammlung, N.F., 22, C 7.
  • Anleitung zur aseptischen Wundbehandlung von Dr. C. Schimmelbusch. Mit einem Vorwort des Herrn Geheimrath Professor E. von Bergmann, Berlin, 1892.
  • Von Bergmann, Von Bruns, und Von Mikulicz:–Handbuch der praktischen Chirurgie, 1902. Arch. f. klin. Chir., 1906, Bd. lxxxi, Th. I, II.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ernst_fon_Bergman&oldid=27445229”