Француска опера

С Википедије, слободне енциклопедије
Салле Ле Пелетиер, дом Париске опере током средине XIX века

Француска опера је једна од најзначајнијих европских оперских традиција коју чине дела Рамоа, Берлиоза, Гуноа, Бизеа, Маснеа, Дебисијаа, Равела, Пуланка и Месијана. Поред Француза, многи инострани композитори одиграли су значајну улогу у развоју француске опере. Неки од њих су Лили, Глук, Салијери, Керубини, Спонтини, Мејенбер, Росини, Доницети, Верди и Офенбах.

Историја француске опере започета је на двору Луја XIV са делом Цадмус ет Хермионе, француског композитора Жан-Батист Лилија 1673. године. Међутим, и ранијих година је постојало експериментисање са овим обликом позоришног дела, од којих је најпознатије Помоне Роберта Камбера. Лили и његов либретиста Филип Кино, били су творци „трагéдие ен мусиqуе“ (музичке трагедије), позоришног формата у којем су плесна музика и хорско певање били посебно истакнути.[1] Лилијев највећи наследник био је Робер Камбер. Након Роберове смрти, немачки композитор Кристоф Вилибалд Глук био је позван да продуцира шест опера за француску сцену, током 1770-их година. Његово дело показују утицај Роберове школе, али поједностављеног облика са фокусом на драму. Истовремено, у Француској је средином 18. век још један жанр стекао популарност: опера комика у којој су арије наизменично користе упоредо са дијалогом.[2] Почетком 1820их, Глукову популарност у Француској преузимају дела Ђоакина Росиниа.[3] Ђоакинова креација „Wиллиам Телл”, помогла је стварању новог жанра познатијег као Гранд опера. Опере комике су и даље имале огроман успех у режијама Обера, Адама и Херолда. Под утицајем ове две струје, француски композитор Ектор Берлиоз борио се за своју публику. Његово епско дело „Лес Троyенс” (Тројанци) доживело је највећи успех тек стотину година након што је написано.

У другој половини XIX века, француском сценом доминирала су операте Жака Офенбаха.[4] Написао је 99 операта од којих су најпознатије „Плавобради“, „Париски живот“, „Орфеј у подземљу“(из које је и чувени плес кан-кан), „Лепа Јелена“ и опера „Хофманове приче“. Опера Фауст Шарла Гуноа била је Кармен Жоржа Бизеа написане у овој епохи постале су једне од најпознатијих француских опера.[5] Истовремоно, велики утицај на француску оперу оставила су дела Немца Рихарда Вагнера а као најзанимљивији одговор на његов утицај било је јединствено ремек дело Клода Дебиса „Пелеас” и „Мелисандра”.[6] У XX веку најистакнутији оперски композитори били су Морис Равел, Франсис Пуланк и Оливије Месијан.

Рођене француске опере: Лили[уреди | уреди извор]

Прве опере које су изведене у Француској биле су из Италије, почевши од Ла финта плаза, чувеног дела из 1645. године коју је написао Франческо Сацрати. Фрацуска публика, која није била баш упозната са овим жандром, приредила им је скроман пријем. Ово је било и делимично из политичких разлога јер је ова опера промовисала кардинала Мазарина, Италијана који је био први министар за време регента младог краља Луја XIX и веома непопуларне политичке фигуре у фрнцуском друштву. Музичке преференције имале су значајну улогу у прихватању иностране опере јер је француски двор имао врсто устаљен програм сценске музике, дворског балета (Баллет де цоур) коју су садржали плесне и мусичке елементе презентоване у раскошне костимиране спектакле.[7] Године 1660. француска публика се упознала са делима Франческа Кавалија када је у Паризу изведена опера „Xерсе” а две године касније и Ерцоле аманте. Обе опере су доживеле велики неуспех што је успорило процват овог жанра у Француску.[8] Ипак, ови неуспеси су подстакле француске композиторе да направе сопствене музичке експерименте и парадоксално, један од најуспешнији је био Жан-Батист Лили који ће успети трајно да доведе и задржи оперу међу француске слушаоце.

Гранд опера[уреди | уреди извор]

Сцена балета опере Роберт ле диабле. Сликар Едгар Дегас (1876)

Опера „Гуиллауме Телл” у почетку није имала значајан успех, али је заједно са претходним делима Данијела Франсоа Еспри Обера покренула нови жанр који је доминирао француском сценом остатак века. Нови жанр назван је гранд опера. Овај оперски стил био је карактеристичан по грандиозном обиму, херојским и историјским личностима, великим бројем глумаца, огромним оркестрима, богатим и детаљним сетовима, раскошним костимима и специјалним ефектима. Опера гранде је била слика француског раскоша пренесеног на балетску и оперску музику. Гранд оперу обележили су комади Гаспара Спонтинија (опера Ла вестале) и Луиђи Черубина (опера Лес Абенцéрагес, оу L'éтендард де Гренаде) који су настали 1813. године. Немачки композитор Меибер савладао је компоновање италијанске опере пре доласка у Париз. Његов рад у Француској био је прихваћен са великим одушевљењем, посебно балетском секвенцом у опери Роберт ле диабле у чијем се трећем чину из гробова дижу духови злих сестара. Роберт и Меибер су написали три велике опере (Лес Хугуенотс (1836), Ле пропхèте (1849) и L'Африцаине (1865)) које су постале саставни део репертоара оперских кућа широм Европе и имале огроман утицај на друге композиторе, иако су музичке заслуге ових екстравагантних дела често оспораване. Најпознатији примери француске велике опере могу се видети у делима Ђузепе Вердија који је написао чувену оперу Дон Карлос за Париску оперу, 1867. године.[9][10]

Берлиоз[уреди | уреди извор]

Док је популарност Меинберових дела избледела, радови другог француског композитора добила су велику популарност током последњих деценија. Ипак, опере Ектора Берлиоза биле су неуспешне у његово време. Дела Берлоиоза била су јединствена мешавина иновативног модернисте и назадног конзервативца. Његов оперски стил формиран је 1820-их, када су дела Глука и његових следбеника одбачена у корист Росинијевих бел кантона. Иако се Берлиози дивио неким Росинијевим делима, презирао је ефекте италијанског стила и чезнуо је да опери врати драматичан печат. Такође је био посвећен проналаску нових начина музичког изражавања. Његово прво и једино делу за Оперу Париз је „Бенвенуто Целлини“ настало 1838. године. Дело је окарактерисано као тотални промашај и имало је неочекивано велики неуспех. Публика није могла да разуме оригиналност опере и музичари су сматрали да је њен неконвенционални ритам немогуће свирати. Двадесет година касније, Берлиоз је почео да пише своје оперско ремек-дело. Ова опера требала је да буде врхунац француске класичне традиције Глука и Спонтинија.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Орреy п. 34
  2. ^ Орреy п. 45
  3. ^ Орреy п. 153
  4. ^ Орреy п. 204
  5. ^ Орреy п. 154
  6. ^ Сее Орреy, п. 216: "А униqуе дистиллатион оф тхе ессенце оф Wагнер".
  7. ^ Оxфорд Иллустратед пп. 33–35
  8. ^ "Францесцо Цавалли" ин Викинг Опера Гуиде, пп. 189–94
  9. ^ Оxфорд Иллустратед пп. 138–50
  10. ^ Инциденталлy,бефоре гас лигхтинг wас инвентед ин 1875, тхе бреакс бетwеен ацтс ин операс хад то бе тимед то аллоw тхе реплацемент оф цандлес ин цханделиерс. [1]

Извори[уреди | уреди извор]

  • Тхе Оxфорд Иллустратед Хисторy оф Опера ед. Рогер Паркер (Оxфорд Университy Пресс, 1994)
  • Тхе Викинг Опера Гуиде ед. Аманда Холден (Викинг, 1993)
  • Доналд Гроут А Схорт Хисторy оф Опера (Цолумбиа Университy Пресс, 2003 едитион)
  • Тхе Неw Грове Френцх Бароqуе Мастерс ед. Грахам Садлер (Грове/Мацмиллан, 1988)
  • Цутхберт Гирдлестоне Јеан-Пхилиппе Рамеау: Хис Лифе анд Wорк (Довер папербацк едитион, 1969)
  • Басил Деане Цхерубини (Оxфорд Университy Пресс, 1965)
  • Патрицк Барбиер Опера ин Парис 1800–1850 (Енглисх едитион, Амадеус Пресс, 1995)
  • Давид Цаирнс Берлиоз (Волуме 1, Андрé Деутсцх, 1989; Волуме 2, Аллен Лане, 1999)
  • Паул Холмес Дебуссy (Омнибус Пресс, 1990)
  • Орреy, Леслие анд Милнес, Роднеy. Опера: А Цонцисе ХисторyНеопходна слободна регистрација. Wорлд оф Арт, Тхамес & Худсон. ИСБН 0-500-20217-6. 
  • Леслие Орреy, Роднеy Милнес, Опера. А цонцисе хисторy, Тхамес анд Худсон, 1987, 252 п.
  • Хервé Лацомбе, L'опéра ен Франце ет ен Италие, 1791-1925, Социéтé Франçаисе де Мусицологие, 2000, 320 п.
  • Фрéдéриц Ламантиа, L'опéра данс л'еспаце франçаис, Цоннаиссанцес ет Савоирс, 2005, 484 п.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Francuska_opera&oldid=26743436”