Хидротермални извори

Хидротермални извор у Атлантском океану.

Хидротермални извори су отвори који се налазе у близини океанских гребена. Они су последица померања литосферних плоча. Један део унутрашње топлоте Земље се испушта кроз њих. Године 1979. су откривени црни димњаци и бујни подморски живот повезан с њима. Овај екосистем се темељи на примарној производњи и на бактеријама које живе слободно или у симбиози са другим организмима.

Формирање хидротермалних система

Покретање литосферних плоча ствара продужења и наносе на нивоу оцеанских гребена, и генерише пукотине у Земљиној кори. Температура морске воде у пукотинама у близини магме је повишена. Под утјецајем температуре и притиска, она се уздиже до морског дна. Она је кисела и засићена металима из околних стијена (температура и врло висок притисак повећавају моћ растварања воде). Затим, током испуштања, у додиру са хладном морском водом, минерали се таложе и формирају минералне грађевине који подсећају на димњаке.

Хидротермалне течности су богате раствореним гасовима (водониксулфид, метан, угљен-моноксид, угљен-диоксид и водоник) и металима (силицијум, манган, гвожђе, цинк). Састав и физичко-хемијске карактеристике хидротермалних течности су последица температуре и врсте стена кроз које је течност прошла. Могу се разликовати црни и бели димњаци.

Хидротермални димњаци хране океане гвожђем (50.000 т/годишње) чиме поспешују раст фитопланктона. Значајни су учесници у природном испуштању угљен-диоксида. Посебно су важни у Јужном океану где хране 20.000 тона фитопланктона. Међутим, само 0,2% гвожђа из врелих подводних извора остаје растворено.

Структуре еволуирају с временом, али су пролазне: димњаци трају од 10 до 100 година. Они могу пропасти, а канали се могу угушити минералима. Активно подручје уз гребен се може помакнути и узроковати настанак нових димњака и нестанак старих.

Галерија

• 
  Црни димњаци
• 
  Црни димњаци
• 
  Бели димњаци
• 
  Димњаци у пару.
• 
  Угашени димњаци

Literatura

• Van Dover CL, Humphris SE, Fornari D, Cavanaugh CM, Collier R, Goffredi SK, Hashimoto J, Lilley MD, Reysenbach AL, Shank TM, Von Damm KL, Banta A, Gallant RM, Gotz D, Green D, Hall J, Harmer TL, Hurtado LA, Johnson P, McKiness ZP, Meredith C, Olson E, Pan IL, Turnipseed M, Won Y, Young CR 3rd, Vrijenhoek RC (2001). „Biogeography and ecological setting of Indian Ocean hydrothermal vents”. Science. 294 (5543): 818—23. PMID 11557843. doi:10.1126/science.1064574. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
• Van Dover; Cindy Lee (2000). The Ecology of Deep-Sea Hydrothermal Vents. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-04929-8. 
• Beatty JT, Overmann J, Lince MT, Manske AK, Lang AS, Blankenship RE, Van Dover CL, Martinson TA, Plumley FG (2005). „An obligately photosynthetic bacterial anaerobe from a deep-sea hydrothermal vent”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 102 (26): 9306—10. PMC 1166624 . PMID 15967984. doi:10.1073/pnas.0503674102. 
• Glyn Ford and Jonathan Simnett, Silver from the Sea, September/October 1982, Volume 33, Number 5, Saudi Aramco World Accessed 17 October 2005
• Ballard, Robert D., 2000, The Eternal Darkness, Princeton University Press.
• Anaerobic respiration on tellurate and other metalloids in bacteria from hydrothermal vent fields in the eastern pacific ocean Архивирано на сајту Wayback Machine (11. септембар 2012)
• Andrea Koschinsky, Dieter Garbe-Schönberg, Sylvia Sander, Katja Schmidt, Hans-Hermann Gennerich and Harald Strauss (avgust 2008). „Hydrothermal venting at pressure-temperature conditions above the critical point of seawater, 5°S on the Mid-Atlantic Ridge”. Geology. 36 (8): 615—618. doi:10.1130/G24726A.1. Приступљено 18. 6. 2010. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
• Catherine Brahic (4. 8. 2008). „Found: The hottest water on Earth”. New Scientist. Приступљено 18. 6. 2010. 
• Josh Hill (5. 8. 2008). „'Extreme Water' Found at Atlantic Ocean Abyss”. The Daily Galaxy. Архивирано из оригинала 07. 11. 2017. г. Приступљено 18. 6. 2010. 

Spoljašnje veze

• Ocean Explorer
• Galerija