Хипотеза (математика)

С Википедије, слободне енциклопедије
Реални део (црвено) и имагинарни део (плаво) Риманове зета функције дуж критичне линије Re(s) = 1/2. Прве нетривијалне нуле могу се видети код Im(s) = ±14,135, ±21,022 и ±25,011. Риманова хипотеза је позната хипотеза, каже да све нетривијалне нуле зета функције леже дуж критичне линије.

У математици, хипотеза је закључак или предлог за који се претпоставља да је истинит због прелиминарних пратећих доказа, али за који још није пронађен доказ или оповргнуће.[1][2][3][4] Неке коњектуре, као што је Риманова хипотеза (још увек претпоставка) или последња Фермаова теорема (претпоставка коју је Ендру Вајлс доказао 1995. године), обликовали су већи део математичке историје, јер су развијена нова подручја математике како би се доказале.[5]

Важни примери[уреди | уреди извор]

Последња Фермаова теорема[уреди | уреди извор]

У теорији бројева, Последња Фермаова теорема (понекад звана Фермаова коњектура, посебно у старијим текстовима) наводи да ниједна три позитивна цела броја , , и не могу да задовоље једначину за било коју целобројну вредност већу од два.

Ову теорему је први формулисао Пјер де Ферма 1637. године на маргинама копије Диофантове Аритметике, где је тврдио да има доказ који је превелик да би стао у маргину.[6] Први успешан доказ објавио је Ендру Вајлс 1994. године, а формално је објављен 1995. године, након 358 година напора математичара. Овај нерешени проблем подстакао је развој алгебарске теорије бројева у 19. веку, и доказ теореме модуларности у 20. веку. Ово је једна је од најистакнутијих теорема у историји математике, а пре њеног доказа била је у Гинисовој књизи светских рекорда као један од „најтежих математичких проблема”.[7]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Тхе Дефинитиве Глоссарy оф Хигхер Матхематицал Јаргон — Цоњецтуре”. Матх Ваулт (на језику: енглески). 2019-08-01. Приступљено 2019-11-12. 
  2. ^ „Дефинитион оф ЦОЊЕЦТУРЕ”. www.мерриам-wебстер.цом (на језику: енглески). Приступљено 2019-11-12. 
  3. ^ Оxфорд Дицтионарy оф Енглисх (2010 изд.). 
  4. ^ Сцхwартз, ЈЛ (1995). Схуттлинг бетwеен тхе партицулар анд тхе генерал: рефлецтионс он тхе роле оф цоњецтуре анд хyпотхесис ин тхе генератион оф кноwледге ин сциенце анд матхематицс. стр. 93. ИСБН 9780195115772. 
  5. ^ Wеисстеин, Ериц W. „Фермат'с Ласт Тхеорем”. матхwорлд.wолфрам.цом (на језику: енглески). Приступљено 2019-11-12. 
  6. ^ Оре, Оyстеин (1988) [1948], Нумбер Тхеорy анд Итс Хисторy, Довер, стр. 203–204, ИСБН 978-0-486-65620-5 
  7. ^ „Сциенце анд Тецхнологy”. Тхе Гуиннесс Боок оф Wорлд Рецордс. Гуиннесс Публисхинг Лтд. 1995. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]