Пређи на садржај

Изотопи литијума

С Википедије, слободне енциклопедије

Природни литијум (3Ли) се састоји од два стабилна изотопа, литијум-6 (6Ли) и литијум-7 (7Ли), при чему је овај потоњи далеко заступљенији на Земљи. Оба природна изотопа имају неочекивано ниску нуклеарну енергију везивања по нуклеону (5332,3312(3) кеВ за 6Ли и 5606,4401(6) кеВ за 7Ли) у поређењу са суседним лакшим и тежим елементима, хелијумом (7073,9156(4) кеВ за хелијум-4) и берилијумом (6462,6693(85) кеВ за берилијум-9). Најдуговечнији радиоизотоп литијума је 8Ли, који има време полураспада од само 838,7(3) милисекунда. 9Ли има време полураспада од 178,2(4) мс, а 11Ли има време полураспада од 8,75(6) мс. Сви преостали изотопи литијума имају време полураспада краће од 10 наносекунди. Најкраће постојећи познати изотоп литијума је 4Ли, који се распада емисијом протона са временом полураспада од око 91(9) јоцтосекунди (9,1(9)×10−23 с), иако је полуживот 3Ли тек треба да се утврди, и вероватно ће бити много краћи, као и 2Хе (хелијум-2, дипротон) који подлеже емисији протона у року од 10−9 с.

7Ли и 6Ли су два примордијална нуклида која су настала у Великом праску, при чему је 7Ли сачињавао 10−9 свих примордијалних нуклида, а6Ли око 10−13.[1] Такође је познато да се мали проценат 6Ли производи нуклеарним реакцијама у извесним звездама. Изотопи литијума се донекле одвајају током разних геолошких процеса, укључујући формирање минерала (хемијске преципитације и јонске размене). Литијумски јони замењују магнезијум или гвожђе на извесним октаедарским локацијама у глини, а литијум-6 је понекад пожељнији у односу на 7Ли. Ово резултира одређеним обогаћивањем 6Ли у геолошким процесима.

У нуклеарној физици, 6Ли је важан изотоп, јер када је бомбардован неутронима настаје трицијум.

6Ли и 7Ли изотопи показују ефекат нуклеарне магнетне резонанце, упркос томе што су квадрополарни (са нуклеарним спиновима од 1+ и 3/2-). 6Ли има оштрије линије, али због своје мање заступљености захтева осетљивији НМР спектрометар. 7Ли је изобилнији, али има шире линије због већег нуклеарног спина. Опсег хемијских померања је исти за оба језгра и налази се унутар +10 (за ЛиНХ2 у течном НХ3) и −12 (за Ли+ у фулериду).[2]

Референце

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Леwис, Г. Н.; МацДоналд, Р. Т. (1936). „Тхе Сепаратион оф Литхиум Исотопес”. Јоурнал оф тхе Америцан Цхемицал Социетy. 58 (12): 2519—2524. дои:10.1021/ја01303а045.