Берилијум

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Берилијум
Be,4.jpg
Општа својства
Име, симбол берилијум, Be
У периодном систему
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон


Be

Mg
литијумберилијумбор
Атомски број (Z) 4
Група, периода група 2 (земноалкални метали), периода 2
Блок s-блок
Категорија   земноалкални метал
Рел. ат. маса (Ar) 9,0121831(5)[1]
Ел. конфигурација 1s2, 2s2
по љускама
2, 2
Физичка својства
Боја сребрно-бела
Агрегатно стање чврсто
Тачка топљења 1.551,15 K (1.278 °‍C)
Тачка кључања 3.243,15 K (2.970 °‍C)
Густина 1.848 kg/m3
Моларна запремина 4,85×10−3 m3/mol
Топлота фузије 12,20 kJ/mol
Топлота испаравања 292,40 kJ/mol
Притисак паре 4180 Pa
Сп. топл. капацитет 1.825 J/(kg·K)
Атомска својства
Оксидациона стања 2
Особине оксида амфотерни
Електронегативност 1,57 (Полинг)
1,47 (Олред)
Енергије јонизације 1: 899,5 kJ/mol
2: 1.757,1 kJ/mol
3: 14.848,7 kJ/mol
Атомски радијус 112 pm
Ковалентни радијус 90 pm
Линије боје у спектралном распону
Остало
Кристална структурахексагонална
Хексагонална кристална структура за берилијум
Брзина звука 13.000 m/s
Топл. водљивост 201 W/(m·K)
Сп. ел. водљивост 31,3×106 S/m
Мосова тврдоћа 5,5
CAS број 7440-41-7
референцеВикиподаци

Берилијум (Be, лат. beryllium) хемијски је елемент, метал IIA групе.[2] Пронашао га је 1798. Луј Никола Воклен, али у елементарном стању добио га је Фридрих Велер тек 1827. године. То је релативно редак елемент, који се у природи најчешће проналази у облику берила тј. берилијумалуминијумсиликата, 3BeO•Al2O3•6SiO2, а у елементарном стању обично се добија електролизом растопа својих соли (BeCl2):[3]

BeCl2 → Ве(s)+Cl2(g).

То је сребрнастобео, тврд метал, који је знатно лакши и еластичнији од алуминијума са којим ипак испољава низ заједничких хемијских особина. Тако берилијум показује амфотерни карактер, јер се раствара како у јаким киселинама, тако и у јаким базама стварајући одговарајуће соли, по чему се разликује од осталих земноалкалних метала, који ову особину не показују. Са водом елементарни берилијум уопште не реагује, међутим већина његових соли лако се раствара у води већ на собној температури, дајући јој сладак, помало опор укус. Иначе, берилијум се лако оксидује, али је стабилан на ваздуху јер га од даље оксидације и корозије штити танак слој берилијумоксида, BeO:

2Be+O2 → 2BeO.

Оксиди берилијума су врло тешко топљиве, беле, прашкасте материје које се растварају и у киселинама и у базама. Берилијумоксид улази понекад у састав зубарског цемента и употребљава се као катализатор при синтезама појединих органских материја (углавном естара). Берилијумоксид реагује и са водом, при чему гради берилијумхидроксид, Ве(ОН)2, уз приметно издвајање топлоте:

BeO+H2O → Ве(OH)2+Q .

Међутим, сам бели аморфни хидроксид берилијума веома слабо се раствара у води, а веома добро у засићеном раствору NaHCO3, за разлику од Al(ОН)3, што се користи за издвајање Ве од Al приликом прераде берилијумалуминијумсиликата.

Берилијум је, као припадник IIA групе, веома реактиван и гради велики број једињења која проналазе различите примене. Тако нпр. берилијум веома лако реагује са халогеним елементима:

Ве+Х2 → ВеХ2,

уз грађење халогенида који су безбојни и веома лако растворљиви у води, а најчешће се издвајају из раствора у облику кристалохидрата: ВеХ2•4Н2O. Берилијум такође може да гради и нитрате:

2Be+2HNO3 → 2Be(NO)3+H2,

који се лако растварају не само у води него и у алкохолу. Са водом ови нитрати кристалишу обично у облику: Ве(NO3)2•ЗН2O, а при загревању се лако анхидрују и затим прелазе у одговарајуће оксиде. Иначе берилијум гради и сулфате у облику кристалохидрата: BeCO4•4Н2O, затим карбонате, BeCO3, и читав низ других једињења.

Употреба берилијума у савременој техници је разноврсна. Метални берилијум се додаје разним легурама, којима придаје важне физичке и механичке особине: побољшава се тврдоћа, еластичност, јачина и отпорност на корозију. Такве су његове легуре са бакром, алуминијумом, никлом, гвожђем итд. Значајна је особина берилијума да лако пропушта рендгенске зраке и зато се употребљава у облику танких плочица као материјал за „прозоре“ на рендгенским цевима кроз које излазе рендгенски зраци. Берилијум се употребљава и у нуклеарној технологији. Тако нпр. служи у атомским реакторима као моделатор за успоравање неутрона који се ослобађају у реакцијама фисије. Берилијумове соли су компоненте светлећих смеша - луминофора са високим светлотехничким особинама. Прозрачни примерци берилијума, обојени разним примесама, употребљавају се и као драго камење: смарагд (зелен), аквамарин (плав) итд. и врло су ретки и скупи.

Берилијумова руда

Референце[уреди]

  1. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305. 
  2. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  3. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 

Спољашње везе[уреди]

Медији везани за чланак Берилијум на Викимедијиној остави