Краљевство Конго

Краљевство Конго Wene wa Kongo или Kongo dya Ntotila
1390–1914
Грб
Краљевство Конго (разликује се од данашњих нација Конга)
Статус	(1390–1857) Суверено краљевство (1857–1910) Вазалство од Краљевине Португалије (1910–1914) Поданик Прве португалске републике
Престоница	Сãо Салвадор, Ангола
Заједнички језици	Конгоански португалски
Религија	Хришћанство са извесним традиционалним праксама
Влада	Монархија
• ц. 1390-е	Лукени луа Ними (први)
• 1911–1914	Мануел III (задњи)
Законодавство	Не Мбанда-Мбанда
Историја
• Освајање Кабунге	1390
• Грађански рат у Конгу почиње	29. октобар 1665
• Реунификација Конга	фебруар 1709
• Конго постаје вазал Португалије	1857
• Португалско сизеренство	1914
Површина
ц. 1650	129.400 км2 (50.000 сq ми)
Популација
• ц. 1650	500000
Валута	Нзимбу шкољке и рафијска одећа
Претходник Наследник Мпемба Каси Интернационална Конго асоцијација Португалска западна Африка Француски Конго
Данас део	Ангола Демократска Република Конго Република Конго Габон

Краљевство Конго (конгоански: Kongo dya Ntotila или Wene wa Kongo; португалски: Reino do Kongo) било је краљевство лоцирано у западно централној Африци у данашњој северној Анголи, западној порцији Демократске Републике Конго, Републици Конго као и најјужнијем делу Габона. У време своје највеће величине је досезало од Атланског океана на западу до реке Кванго на истоку, и од реке Конго на северу до реке Кванза на југу. Краљевство се састојало од неколико сржних провинција којима је управљао маниконго, што је португалска верзија конгоанске титуле Mwene Kongo, са значењем „господар или владар Конго краљевства”, а његова сфера утицаја је обухватала суседна краљевства, као што су Нгојо, Каконго, Лоанго, Ндонго и Матамба, задња два од којих су била лоцирана у данашњој Анголи.

Од око 1390. до 1862. године била је независна држава. Од 1862. до 1914. функционисала је са прекидима као вазална држава Краљевине Португалије. Године 1914, након португалског гушења побуне у Конгу, Португалија је укинула титуларну монархију. Титула краља Конга је враћена од 1915. до 1975. године, као почасна без стварне моћи. Преостале територије краљевства су асимилиране у колонију Анголу, Белгијски Конго и Републику Кабинду, респективно. Данашња Бунду диа Конго секта залаже се за оживљавање краљевства кроз отцепљење од Анголе, Републике Конго и Демократске Републике Конго.

Историја

Корени

Негде почетком нове ере, коју стотину година пре или касније, започела је у средишњој Африци сеоба народа. Црначка Банту племена из високих савана средишњег дела долине реке Бенуе, у данашњем граничном подручју између Камеруна и Нигерије, напустила су своју дотадашњу домовину и током првог миленијума након Христа поступно су се селила према југу и југоистоку, ширећи се и постајући превладавајући народ на јужној трећини афричког континента.

Основне културе у старој домовини биле су судански просо и соргум, а млаћење и спаљивање били су једина техника прикупљања летине. Тако је дошло до наглог пораста становништва, па су се кроз неколико нараштаја Банту црнци нашли суочени с озбиљним недостатком обрадиве земље. Формирали су се поједини родови и одвајали од главне племенске заједнице, све док није била насељена цела савана и док племена у свом кретању нису стигла до кишних прашума базена реке Конго које се простиру дуж јужних граница висоравни. Прашума, у коју су били присиљени да закораче, уз сву своју бујну вегетацију показала се веома негостољубивим местом. Судански просо и саргум, који су давали тако обилне летине на високој отвореној савани, нису могли да расту у загушљивој и влажној средини.

Струја миграције кретала се даље, инстиктивно следећи реке и речице, притоке Конга, док најзад коначно није избила из прашуме и нашла се на платоу Катанга (или Шаба), високу савану необично сличну оној која је остала иза њих у старом крају. За 100 или 200 година опет је дошло до бујања популације па је народ Банту морао опет кренути даље ширећи се преко платоа Шаба и насељавајући данашњу Замбију, Зимбабве и Мозамбик, све до обала Индијског океана. У близини ушћа реке Замбези наишли су на биљке с храњивим плодовима подреклом из југоисточне Азије. То су биле првенствено банане, азијски јам и таро, за које се претпоставља како су их донели и оставили у Африци поморци с подручја данашње Индонезије, у 3. или 4. веку.

Увођење азијских биљака у афричку пољопривреду благотворно је деловало на начин живота Банту народа. Речене су биљке успевале у топлој, влажној клими, тамо где судански просо и саргум нису били ни од какве користи. То је омогућило племенима да се шире у дотад неповољне области источне Африке, око великих језера у данашњој Танзанији, Кенији и Уганди, а затим, у 10. веку, и у базен реке Конго кроз који су прошли пре хиљаду година. До 12., најкасније 13. века, племена Банту населила су готово целу прашуму у сливу Конга и асимилирајући или потискујући у најзабаченије крајеве домороце Пигмеје, успоставила своје племенске заједнице. Из једне такве заједнице настало је Краљевство Конго.

Настанак

О краљевству нема никаквих записа из времена пре контакта са Португалцима, па је све што се зна о његовом настанку преузето из усмене предаје. Према једној од легенди коју су Португалци чули након доласка, а мисионари записали, зачетник краљевства је био легендарни Ними а Лукени, син поглавице малог Банту племена Вунгу или Бунго које је живело на обали Конга у близини данашњег Станлијевог језера. Жељан власти, али с мало изгледа да постане поглавица, с неколико наоружаних следбеника напустио је село и улогорио се крај једног газа на реци тражећи да му плате сви који желе да пређу на другу страну. Једног дана је Ними а Лукенијева тетка дошла до газа и позивајући се на повластице које има као поглавичина сестра одбила захтев платити прелазак на другу страну. Кад се, не плативши, упутила да прегази реку, Ними а Лукени је потрчао за њом и распорио је ножем. Тим окрутним чином, убиством члана породице, прекршио је све што је било свето и погазио све традиције. Прогласио је себе бићем ослобођеним стега племенских закона, изнимним боголиким чудовишним и моћним бићем које ће по легенди постати оснивачем Краљевства Конго. Ними а Лукени постао је први Маниконго (португалски изговор киконгоанског наслова Mwene a Kongo).

Први Маниконго освојио је након низа ратних похода област у којој су живела племена Мбунду и Мбвела, јужно од ушћа Конга у данашњој Анголи и ту је на једном високом брду удаљеном око 150 км од реке подигао свој мбаји или мбанзу, дворац са судницом и већницом. Италијански мисионар фрањевац Ђиовани Антонио Кавази пише у 17. веку како се народ односио према том дворцу у прашуми с таквим страхопоштовањем да су се бојали да погледају у том правцу, мислећи како ће остати на месту мртви. Након што су Ними а Лукенија, према легенди, напали грчеви, његови следбеници одлучили су се обратити свештенику покореног народа. Свештеник је пристао да пође с њима до поглавице, а након излечења Маниконго је запечатио мир са првобитним становницима земље узевши поглавичину кћер за прву супругу. Тако је настало стабилно краљевство.

За око 150 година наконд тога до доласка Португалаца, у Мбанзи је владало пет до осам Маниконга који су сви били потомци митског Ними а Лукенија. Оружаним освајањем и верским савезништвом поступно су проширили границе своје државе тако да је заузимала површину од преко 500 000 км² и имала између 4 000 000 и 5 000 000 становника. На врхунцу моћи простирала се од реке Огоуе на северу, у данашњем Габону, до данас анголске реке Куанца на југу, те од Атлантског океана на западу до Станлијевог језера, платоа Батеке и реке Кванго у данашњем ДР Конгу на истоку. У време доласка Португалаца краљевство је било нешто мање, будући да су се неки народи на северном и јужном делу земље одвојили и основали властита краљевства која су евентуално још као вазалне државе плаћала данак Маниконгу. Он је под својом влашћу тада држао само подручје између река Конго на северу, Кванго на истоку, Данде на југу и Атлантског океана на западу.

Литература

• Брáсио, Антóнио. Монумента Миссионариа Африцана 15 волумес. Лисбон: Агêнциа Герал дас Цолониас анд отхерс, 1952–1988.
• Цувелиер, Јеан анд Лоуис Јадин. L'анциен Цонго апрèс лес арцхивес ромаинес Брусселс, 1954.
• Јадин, Лоуис. L'анциен Цонго ет л'Ангола 1639–1655 д'апрèс лес арцхивес ромаинес, Португаисес, Нéерландаисес ет Еспагнолес 3 волс., Брусселс: Институт хисториqуе белге де Роме, 1975.
• Паива Мансо, Левy Јордãо. Хистóриа де Цонго (Доцументос) Лисбон, 1877.
• Ангуиано, Јуан Матео д'. Миссионес Цапуцхинас ен Африца. ед. Буенавентура де Царроцера, 2 волс., Мадрид, 1950).
• Атри, Марцеллино д'. мод ед. Царло Тосо, L'анарцхиа цонголесе нел сец. XVII. Ла релазионе инедита ди Марцеллино д'Атри. Геноа: Боззи, 1984.
• W. Холман Бентлеy, Пионееринг он тхе Цонго, Лондон, 1900.
• Цадорнега, Антóнио де Оливеира де. Хистóриа герал дас гуеррас анголанас (1680–81). ед. Јосé Матиас Делгадо анд Мануел Алвес да Цунха. 3 волс. Лисбон, 1942–44 (репринтед, 1972).
• Царли, Дионигио да Пиаценза. Ил Моро транспортадо нелл'инцлита циттà ди Венезиа. Бассано, 1687.
• Царли, Дионигио да Пиаценза. Виаггио дел Падре Мицхаел Ангело де Гуаттини да Реггио ет дел П. Диониги де Царли да Пиаценса...Регно дел Цонго. (Бологна, 1674). Мод. ед. Францесцо Сурдицх, Милан, 1997. Френцх транслатион, Мицхел Цхандеигне, Парис, 2006.
• [Цардосо, Матеус] Хистóриа до реино де Цонго ед. Антóнио Брáсио, Лисбон, 1969. Френцх транслатион Франçоис Бонтинцк, 1972.
• Цаваззи да Монтецуццоло, Гиованни Антонио. Историца Десцризионе де тре регни Цонго, Матамба ед Ангола (Бологна, 1687). Португуесе транслатион бy Гразиано Саццардо да Луггазано, 2 волс., Лисбон, 1965.
• Даппер, Олфриед. Наукеуриге бесцхријвинге дер Африца геwестен. (Амстердам, 1668) Енглисх транслатион, Јохн Огилбy, Лондон, 1670.
• Францо, Антóнио. Сyнопсис Анналиум социетатис Јесу ин Луситаниа аб анно 1540 усqуе ад аннум 1725. Аугсбург, 1726.
• Галло, Бернардо да. "Цонто делле Виллацазионе Миссионале..." пуб ин Царло Тосо, ед. Уна пагина поцо нота ди сториа цонголесе Роме: Едизиони про Санцтитате, 1999.
• Луцца, Лорензо да. Леттерс, мод. транс. Јеан Цувелиер, Релатионс сур ле Цонго ду Пèре Лаурент де Луцqуес. Брусселс, 1954.
• Меролла да Сорренто, Гироламо. Бреве е суццинта релатионе дел виаггио нел Цонго. Наплес, 1692, 2нд ед. 1726.
• Монтесарцхио, Гироламо да. "Виаггио ал Гонгхо (1669)." мод. ед. Цалогеро Пиазза, Ла префетура апостолица дел Цонго алла метà дел XVII сецоло. Ла Релазионе инедита ди Гироламо да Монтесарцхио. Милан, 1976.
• Павиа, Андреа да. "Виаггио Апостолицо" пуб. ин Царло Тосо, ед. "Виаггио апостолицо ин Африца де Андреа да Павиа (инедито дел сец. XVII). Роме, 2000.
• Пигафетта, Филиппо. Релатионе дел Регно ди Цонго ет делле цирцонвинце цонтраде тратта далли сцритти е рагионаменти ди Одуарте Лопез Португуесе. Роме, 1591. Енглисх транслатион, Абрахам Хартwелл, 1594; Анн Хутцхинсон, 1888.
• Рома, Гиованни Францесцо да. Бреве релатионе дел суццессо делла миссионе де' фрати минори цаппуццини дел серафицо П. С. Францесцо ал регно дел Цонго. Роме, 1648 (2нд ед. 1649). Френцх транслатион, Франçоис Бонтинцк, 1964.
• Зуццхелли, Антонио да Градисца. Релатионе дел виаггио е миссионе ди Цонго нелл'Етхипиа инфериоре оццидентале Венице, 1712.
• Боувеигнес, Оливиер де Лес анциенс роис ду Цонго, Намур: Грандс Лацс, 1948.
• Давид Бирмингхам, Траде анд Цонqуест ин Ангола. Оxфорд анд Лондон: Оxфорд Университy Пресс, 1966.
• Цециле Фромонт, Тхе Арт оф Цонверсион: Цхристиан Висуал Цултуре ин тхе Кингдом оф Конго. Цхапел Хилл: Университy оф Нортх Царолина Пресс, 2014.
• Анн Хилтон, Тхе Кингдом оф Конго Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс, 1982.
• Карл Едвард Ламан,Тхе Конго. 4 волс. 1954–68.
• Гразиано Саццардо, Цонго е Ангола цон ла сториа делл'антица миссионе деи Цаппуццини 3 волс., Венице, 1982–83.
• Јохн К. Тхорнтон, Тхе Кингдом оф Конго: Цивил Wар анд Транситион, 1641–1718.
• Јохн К. ТхорнтонТхе Конголесе Саинт Антхонy: Дона Беатриз Кимпа Вита анд тхе Антониан Мовемент, 1683–1706 Цамбридге Университy Пресс, 1998.
• Јохн К. Тхорнтон. *"Тхе Оригинс анд Еарлy Хисторy оф тхе Кингдом оф Конго," Интернатионал Јоурнал оф Африцан Хисторицал Студиес 34/1 (2001): 89–120.
• Јан Вансина, Кингдомс оф тхе Саванна, Мадисон, WИ, Университy оф Wисцонсин Пресс, 1966.

Спољашње везе

• L`Observateur Kongo
• Kongo people information
• Kongo religion
• The Story of Africa: Kongo — BBC World Service