Легализовани четници
| Легализовани четници | |
|---|---|
 | |
| Постојање | новембар и децембар 1941. - март 1943. |
| Земља |  Краљевина Југославија под окупацијом Сила Осовине
|
| Јачина | 20 одреда |
| Ангажовање | Протеривање партизана из Србије у децембру 1941. |
| Команданти | |
| Командант | Милоје Мојсиловић Милош Глишић Божидар Ћосовић Машан Ђуровић Мирко Томашевић Тодор Добрић |
Легализовани четници је назив оружаних формација у саставу Српске државне страже које су настале легализовањем некадашњих припадника четничких одреда Југословенске Војске у Отаџбини код марионетске Недићеве владе у Србији у окупираној Краљевини Југославији током другог светског рата. Формирање ових формација је почело у новембру и децембру 1941. године, а последња два одреда легализованих четника су распуштена у марту 1943.
Када је дошло до коначног слома устанка у Србији, у два таласа, првом током новембра и децембра 1941. и другом почетком 1942. године, највећи број припадника четничких јединица, тј. ЈВуО (укупно око 20 четничких одреда) легализовао се код Владе Народног Спаса Милана Недића, формално у саставу Српске државне страже. На тај начин је ЈВуО успешно избегла уништење током офанзиве немачких трупа на устанике за разлику од комунистичких формација (партизана) које су биле разбијене и протеране из Србије. Легализација је имала позитивне стране у томе што је допринела да се сачува људство и наоружање дела устаника, али је имала и негативне последице у опадању борбеног духа и дисциплине и потпуног одбијања наређења добијених од стране ЈВуО за коју су практично постали неупотребљиви.
Након слома устанка дошло је до одмазде за догађаје у устанку која је у највећој мери била усмерена на партизане и њихове симпатизере. У њиховим суровим прогонима су у децембру 1941. активно учешће узели и одреди легализованих четника који су хватали на терену припаднике комунистичких формација и најчешће их предавали Немцима који су их стрељали. Партизанска пропаганда је упорно занемаривала чињеницу да су у питању били легализовани четници и непрестано кривила четнике Драже Михаиловића за страдање партизана и њихових симпатизера у Србији у децембру 1941. Током 1942. легализовани четници су се сукобљавали и са љотићевцима и са четницима Драже Михаиловића.
Легализовани четници су на основу почетних извештаја о колаборационизму иницијално били критиковани од стране савезника, али су критике ускоро биле потиснуте после извештаја о активностима ових јединица усмерених против формација сила осовине и љотићеваца. Британци су у суштини сматрали "легализацију" успешном обманом.
Легализација код Владе Националног Спаса у Србији[уреди | уреди извор]
Први талас легализације у новембру и децембру 1941.[уреди | уреди извор]
Након слома устанка у Србији крајем 1941. долази до легализације највећег дела јединица четника под командом Драже Михаиловића која је била спровођена у два таласа. Први талас је био у периоду новембар/децембар 1941. када су сљедеће четничке јединице прихватиле легализацију код Српске марионетске владе:[1]
- Љубићки одред под командом Раковића
- Пожешки одред под командом Глишића и Игњатовића
- Ужичко-пожешки одред под командом M. Кораћа
- Црногорски одред под командом Младеновића
- Одреди под командом V. Пантелића, Р. Стојановића, Рајковића, Калабића и многи други
Крајем 1941. Божидар Ћосовић је легализовао његов Јаворски четнички одред који је био преименован у Јаворски независни четнички одред кодног назива C-37.[2] Пошто Ћосовић није извршавао наређења надлежне команде његов одред је распуштен, али одред није био распуштен, већ је задржао оружје, постао поново илегалан и имао бројне оружане сукобе са италијанским и немачким снагама као и Санџачком муслиманском милицијом.[2]
Јеличко-моравички четнички одред којим је командовао Милоје Мојсиловић се легализовао 9. новембра 1941. и од тада над овим одредом Дража Михаиловић није имао команду, а окупациона власт је преко своје штампе наводила овај одред као први пример пропасти војске под Михаиловићевом организацијом.[3]
Кроз легализацију дијела четничких одреда код Недићеве владе, Михаиловићев покрет је успјешно избјегао уништење током њемачке офанзиве против устаника, за разлику од комунистичких снага које су биле потпуно разбијене и уништене или протјеране из Србије.[4] У прољеће 1942. сједиште ЈВуО и њихове главне активности су били пренијети у Црну Гору и Босну, док је у Србији око 20 четничких одреда било легализовано у служби Недићеве владе.[5]
Други талас легализације почетком 1942.[уреди | уреди извор]
Током другог таласа легализације који се десио почетком 1942. марионетска влада у Србији је чак оснивала нове четничке одреде као већ легализоване, као Рибнички одред у Ваљевском крају.[1]
Највећи број четничких одреда легализованих у другом таласу је прво био илегалан и под командом Драже Михаиловића, а затим легализован.
Пожешки четнички одред под командом мајора Милоша Глишића је био преименован у Санџачки војни четнички одред када је био легализован код Владе националног спаса.[6] Илегални Сувопланински четнички одред под командом Машана Ђуровића са 520 војника је био легализован и преименован у Ибарски четнички одред кодног назива C-54 и био је састављен од неколико батаљона чије је седиште било прво у Рашкој, а затим у Јошаничкој Бањи.[7] Број војника који су припадали овом одреду је нарастао на више од 1.200 војника и официра до почетка 1942.[8] Током 1942. године, Михаиловић је са Ђуровићем водио интензивну комуникацију. Ђуровић је, 1. јуна 1942. године, ухватио британског капетана Кристија Лоренса (Цхристие Лаwренце), четничког поручника Димитрија Цветковића и још неколицину четника, одвео их за Београд, те предао Њемцима.[9][10] Голијско-Сјенички четнички одред под командом поручника Мирка Томашевића је био легализован и припојен Ибарском четничком одреду као његов Пети батаљон.[8]
Колашински четнички одред под командом војводе Тодора Добрића састављен од избеглица из Ибарског Колашина је такође био легализован.[2]
Легализовани четници су формално били у саставу Српске државне страже све до децембра 1942.[11] Наредбом генерала Бадера издатом 10. априла 1942. легализовани четници су стављени под команду немачких посадних дивизија на појединим подручјима, а приликом сваке операције су били у обавези да имају немачке официре за везу док су муницију добијали директно од Немаца а не од Недића.[12] Коначно, у изјави генерала Паула Бадера, њемачког опуномоћеног команданта у Србији, од 7. децембра 1942. стоји: "Око 10.000 четника се борило на нашој страни".[13][14]
Легализација партизана[уреди | уреди извор]
Известан број партизана је по слому устанка такође био легализован у одредима Милана Недића, а највише у одредима Димитрија Љотића због чега ће се касније додатно распламсати грађански рат.[15] Поједини припадници партизанских јединица су се ставили и у директну службу Немаца са којима су учествовали у акцијама откривања илегалних четника Драже Михаиловића.[15] Број четника и цивила који су на овај начин изгубили живот није никада коначно утврђен. Само у Такову је активностима ове групе Немцима предато 300 и у смрт отерано преко 300 присталица Драже Михаиловића.[15]
Борбено ангажовање легализованих четника[уреди | уреди извор]
Одмазда над партизанима и њиховим симпатизерима[уреди | уреди извор]
Легализовани четници су током децембра 1941. сурово прогонили партизанске формације из Србије.[16] Легализовани четници су заробили Момчила Радосављевића, првог команданта Чачанског партизанског одреда и Ратка Митровића, политичког комесара тог одреда и предали су их окупаторима који су их стрељали, док су Радослава Азањца, секретара окружног комитета СКОЈ-а за Чачак, легализовани четници заробили и стрељали.[17] Мирољуба Матијевића који је такође био секретар ОК СКОЈ-а за Чачак су легализовани четници заробили и предали Немцима који су га стрељали у логор на Бањици.[18] Легализовани четници су заробили и Милана Бату Јанковића, истакнутог чачанског комунисту који је био председник Одбора за борбу против пете колоне у Чачку 1941. године, да би га затим усмртили.[19] Легализовани четници су предали окупаторима 449 заробљених партизана и њихових присталица из чачанског краја, које су ови након тога ликвидирали.[20][21]
Сукоби са љотићевцима[уреди | уреди извор]
Убрзо по легализацији започели су сукоби између илегалних четника са легализованим четницима и љотићевцима. Крајем маја 1942. Раковић је организовао напад на Будимира Никића и његове сараднике, ранио Никића и убио четворицу његових сарадника у близини Чачка.[22] Крајем јуна 1942. још један припадник љотићеваца, свештеник Драгутин Булић је био нападнут и убијен на пијаци у Чачку.[22]
Сукоби са четницима Драже Михаиловића[уреди | уреди извор]
Поред борби легализованих четника против љотићеваца су такође трајали и сукоби између илегалних четника мајора Николе Калабића и легализованих четника капетана Рајка Терзића. Почев од априла 1942, Терзић је хапсио припаднике и симпатизере илегалних четника и прослеђивао их Немцима који су их убијали или слали у концентрационе логоре у Немачкој. Илегални четници су се убрзо осветили и убили Терзића у његовој канцеларији.[22]
Распуштање[уреди | уреди извор]
Немачке војне и обавештајне структуре су успеле да схвате суштину процеса легализације док је Абwехр укључио процес легализације у његову анализу ситуације у Србији објављену у децембру 1941. Већ 20. децембра 1941. у Абwехру схватају и примећују да остаци поражених Михаиловићевих четничких групација покушавају да се придруже Пећанчевим четницима па зато инсистирају да "све Михаиловићеве присталице треба третирати као побуњенике и никако другачије".[23]
Немачки генерал Аугуст Мајснер је био сумњичав према легализованим четницима још од када је дошао у Србију почетком 1942. Многи легализовани четнички одреди су се у суштини понашали као илегални четници, а неки су чак и припојили себи новоосноване легалне четничке одреде.[24] Пошто су Немци очекивали да би Савезници могли да организују инвазију својих трупа на Југословенску обалу Јадранског мора, у првој половини 1943. су одлучили да разоружају четнике, и легализоване и Пећанчеве.[25]
Због тога су њемачке окупационе власти организовале њихово разоружавање, заробљавање или поновно наоружавање другачијим оружјем. Поновно наоружавање је било организовано тако да су Немци одузимали четницима њихово оружје које је користило стандардну муницију и замењивали га оружјем са нестандардном муницијом која када се потроши једино може да се набави од Немаца. Неке четничке јединице су биле једноставно разоружане и распуштене, а неке разоружане и одведене у логор Сајмиште или у Матхаузуен.[26]
Последња два легализована четничка одреда су била распуштена у марту 1943.[27]
Реакције[уреди | уреди извор]
Послератна пропаганда је упорно истицала да су за страдање партизана у децембру 1941. криви четници Драже Михаиловића, упркос чињеници да одговорност лежи на командантима и јединицама које су се легализовале код Милана Недића, или групе које су биле независне од Михаиловића попут оне под командом Боже Јаворца.[28]
У почетку су извештаји о колаборационизму "легализованих" четника изазвали критике које су убрзо потиснуте после активности ових јединица усмерених против формација сила осовине и добровољаца Димитрија Љотића.[29] На суђењу, Михаиловић је истицао да је одобрио легализацију неких четничких јединица као најбољи начин да се инфилтрирају у снаге Сила осовине.[30] Британци су у суштини сматрали "легализацију" успешном обманом.[31]
У септембру 1942. Захарије Остојић реферише Михаиловићу и образлаже позитивне и негативне последице легализације истичући да је са једне стране легализацијом спашено људство и оружје, али са друге стране је дошло до значајног опадања борбеног духа и дисциплине легализованих јединица које уопште не извршавају наређења органа ЈВуО за коју су "потпуно изгубљени".[32]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Димитријевић 2020, стр. 121
- ^ а б в Живковић 2017, стр. 374
- ^ Давидовић & Тимотијевић 2006, стр. 413.
- ^ Деар & Фоот 1995, стр. 1299: "Бy партиаллy 'легализинг' итселф wитх тхе Недиц региме, ит хад манагед то есцапе деструцтион ин тхе Герман оффенсиве wхицх цхасед тхе Партисанс оут оф Сербиа"
- ^ Токови револуције. Институт за историју радничког покрета Србије. 1986. стр. 294. „У пролеће 1942 седиште четничке организације и деловања пребачено је у Црну Гору и Босну. У Србији је остало око 20 легализованих четничких одреда у служби Недићеве владе.”
- ^ Живковић 2017, стр. XXV: "... Додајмо и да се легализовани четнички одред мајора Глишића, при влади милана Недића, такође звао „Санџачки војни четнички одред“ "
- ^ Живковић 2017, стр. 260, 371
- ^ а б Живковић 2017, стр. 371
- ^ Зборник НОР-а, XIV, књ. 1, стр. 438
- ^ Др. Душан Ступар, Дража - Истина о четницима, Београд, Вукотић медиа, 2015, стр. 274
- ^ Сетон-Wатсон 1961, стр. 126:"...анд оператед wитх тхе титле оф 'легал Цхетникс' унтил Децембер 1942, wхен тхеy wере формаллy инцорпоратед инто Недиц'с оwн армед форцес."
- ^ Србија у кризи, Михајло Марковић, Пешић и Синови, 2010, стр. 250
- ^ Архив VII, НАВ-Н-Т-312, р. 468, с. 8057753-56
- ^ Др. Душан Ступар, Дража - Истина о четницима, Београд, Вукотић медиа, 2015, стр. 126
- ^ а б в ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ У ЧАЧАНСКОМ КРАЈУ - СУПРОТСТАВЉЕНА ТУМАЧЕЊА, ЗБОРНИК РАДОВА НАРОДНОГ МУЗЕЈА XXXV, Горан ДАВИДОВИЋ, Милош ТИМОТИЈЕВИЋ, 2005, 199 - 249 стр
- ^ Давидовић & Тимотијевић 2006, стр. 13.
- ^ Давидовић & Тимотијевић 2006, стр. 34, 55, 67.
- ^ Давидовић & Тимотијевић 2006, стр. 70.
- ^ Давидовић & Тимотијевић 2006, стр. 156.
- ^ Давидовић & Тимотијевић 2006, стр. 436.
- ^ Радисав С. Недовић, Пантелија М. Васовић, Затамњена истина, Чачак, 2006., стр. 124-151.
- ^ а б в Димитријевић 2020, стр. 167
- ^ Димитријевић 2020, стр. 122
- ^ Димитријевић 2020, стр. 192
- ^ Ђуковић 1982, стр. 54: "Кад су у другој половини 1942. године разоружани четници Косте Пећанца и легализовани четници Драже Михаиловића, "
- ^ Димитријевић 2020, стр. 193
- ^ Казимировић 1995, стр. 994: "Последња два легализована Михаиловићева одреда распуштена су у марту 1943. године."
- ^ ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ У ЧАЧАНСКОМ КРАЈУ - СУПРОТСТАВЉЕНА ТУМАЧЕЊА, ЗБОРНИК РАДОВА НАРОДНОГ МУЗЕЈА XXXV, Горан ДАВИДОВИЋ, Милош ТИМОТИЈЕВИЋ, 2005, 199 - 249 стр
- ^ Ђуретић 1993, стр. 304: "Тхе репортс абоут тхе цоллаборатионисм ин Сербиа wере тхроугх тхе "легализед" унитс (wитх Недиц) рецеивед, ат тхе бегиннинг, wитх цритицисм, то бе соон суппрессед бy тхе анти-фасцист "ассертион" оф тхесе форцес фигхтинг агаинст Љотиц'с волунтеерс."
- ^ Хеилбрунн 1956, стр. 117: ".. Михаиловитцх поинтед оут тхат хе аппровед оф легализатион ас тхе бест меанс фор инфилтратион"
- ^ Wхеелер 1980, стр. 282: "Ас ис аппарент фром тхе адмиринг тоне оф Худсон'с деспатцх, хе - анд тхе Бритисх ин генерал - тендед то регард "легализатион" ас а гоод русе."
- ^ Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославија, Војноисторијски институт, 1981, стр 601
Извори[уреди | уреди извор]
- Димитријевић, Бојан Б. (2020). Војска Недићеве Србије оружане снаге српске владе 1941-1945 (3 изд.). Службени гласник. ИСБН 978-86-519-1811-0.
- Давидовић, Горан (2003). „Чачани на опсади Краљева октобра 1941”. Ур.: Драган Драшковић. Краљево октобра 1941. - зборник радова. Радомир Ристић. Народни Музеј Краљево, Историјски Архив Краљево.
- Јончић, Коча (1985). Народни устанак и борбе за Краљево 1941. године: зборник радова научног скупа. Народна књ.
- Сетон-Wатсон, Хугх (1961). Тхе Еаст Еуропеан Револутион. Праегер.
- Хеилбрунн, Отто (1956). Тхе Совиет сецрет сервицес. Фредерицк А. Праегер.
- Wхеелер, Марк C. (1980). Бритаин анд тхе wар фор Yугославиа, 1940-1943. Еаст Еуропеан Монограпхс [сиц]. ИСБН 978-0-914710-57-8.
- Деар, Иан; Фоот, Мицхаел Рицхард Даниелл (1995). Тхе Оxфорд цомпанион то Wорлд Wар II. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-866225-9.
- Ђуретић, Веселин (1993). Демолитион оф Сербс ин тхе 20тх Центурy: Бацкгроунд оф тхе Цуррентдрам ин Дисмемберед Yогославиа. Греат Лакес Грапхицс.
- Ђуковић, Исидор (1982). Прва шумадијска бригада. Народна књига.
- Казимировић, Васа (1995). Србија и Југославија: 1914-1945. Призма.
- Живковић, Милутин Д. (2017). Санџак 1941–1943. Филозофски Факултет, Универзитет у Београду.
- Ступар, Душан (2015). Дража - Истина о четницима, Равногорско четништво 1941–1945. Вукотић медиа.
- Давидовић, Горан; Тимотијевић, Милош (2006). ОСВЕТЉАВАЊЕ ИСТИНЕ ДОКУМЕНТА ЗА ПОЛИТИЧКУ И ВОЈНУ ИСТОРИЈУ ЧАЧКА 1938-1941 КЊИГА ПРВА (ПДФ). Чачак-Краљево: Народни музеј Чачак, Историјски архив Чачак, Народни музеј Краљево.