Пређи на садржај

Будимир Босиљчић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Будимир Босиљчић
Будимир Буда Босиљчић, капетан прве класе ваздухопловства, пилот ловац
Лични подаци
Датум рођења(1905-01-15)15. јануар 1905.
Место рођењаБањани, општина Уб, Краљевина Србија
Датум смртинепознат
Војна каријера
ЈединицаТамнавско - колубарски одред

Будимир Босиљчић (15. јануар 1905. — непознат) био је четнички војвода. Био је пилот ловачког авиона, припадник ЈКРВ.

Предратна биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је у селу Бањани од оца Исаила и мајке Кристине.

За време Краљевине Југославије, завршава Војну ваздухопловну школу у Новом Саду, након чега одлази на службу на војни аеродром у Панчеву. У Панчеву упознаје своју будућу супругу Надежду, ћерку капетана брода речне пловидбе, Арсеновић Светозара, са којом се венчава 1939. Године 1940. са војног аеродрома у Панчеву бива распоређен на службу техничког слагалишта 6. ваздухопловне базе аеродрома Београд. Годину дана касније добија ћерку Слободанку, а супруга Надежда непуних месец дана по порођају умире.

Пред почетак Другог светског рата у Југославији стиче чин капетана прве класе ваздухопловства.

Други светски рат

[уреди | уреди извор]
Будимир Босиљчић испред одреда у Убу

По почетку Другог светског рата у Југославији се враћа у Уб, организује четнички одред и све време рата заједно са Владимиром Лалетом Комарчевићем управља акцијама Tамнавског корпуса ЈВуО. Корпусом је, са седиштем у Убу, командовао мајор Комарчевић, док је у непосредним акцијама око Уба главну реч водио поручник Босиљчић.[1]

Четници војводе Будимира Босиљчића, који је тада признавао команду Косте Пећанца, ухватили су крајем 1941. и почетком 1942. године већи број партизана у Тамнави и предали их Немцима. Позната су имена 19 партизана, становника 12 тамнавских села, који су убијени у немачким логорима у Норвешкој, које су ухватили Босиљчићеви четници. Највећи број (5) били су становници Бањана, села у коме је живео Босиљчић.[2] Босиљчићеви четници су марта 1943. у селу Бргулама код Уба ухватили шесточлану јеврејску породицу која је побегла из Београда како би избегла одвођење у логор. Ухапшени Јевреји су предати Немцима.[3] Босиљчић je 1943. приступио ЈВуО и именован је за официра при штабу Ваљевског корпуса.[4]

Будимир Босиљчић држи говор поред обешених партизана Илије Катића и Тихомира Сарића (западна Србија, 1942. година)

Босиљчић је остао упамћен по томе што је 27. марта 1942. у Ваљеву, заједно са припадницима Српске државне страже и легализованих четничких одреда, непосредно извршио чин јавног вешања заробљених бораца Посавско-тамнавског одреда, Стевана Бороте и Јосифа Мајера, након што их је спровео кроз град од затвора до места погубљења. Током рата, највише у квислиншким листовима Ново време, Обнова и Наша борба, Борота и Мајер су оптужени да су пре тога у Дивцима претестерисали председника општине Велисава Петровића,[1] међутим, тај je мит касније деконструисан.[5]

27. августа 1942. године, командант Колубарског корпуса ЈВуО резервни капетан Петроније Николић (псеудоним »Петер«), прослиједио је генералу Михаиловићу депешу у којој стоји:

Ситуација у срезу Тамнавском се изменила. Буда одбио да прими сарадњу Јоксимовића, наводећи да му није потребна пошто је организацију извршио и Вама послао извештај. Упутства за рад му је дао Воја Поповић, па се држи пароле „Тамнава Тамнавцима“... Мој утисак је да Буда не да никоме власт, а он, што је до сада урадио, само је на папиру. Сваки рад у срезу Тамнавском, немогућ је без његовог [Босиљчићевог — прим.] знања. Молим наредите најхитније све потребно у вези са Тамнавом.[6][7]

У депеши послатој Врховној команди Југословенске војске у отаџбини 22. децембра 1942. од стране поручника Николе Калабића (псеудоним »Енрих«), команданта Горске краљеве гарде ЈВуО, а у вези с дјеловањем команданта Tамнавске бригаде ЈВуО капетана Николе Јоксимовића, о војводи Будимиру Босиљчићу пренесене су сљедеће информације:

Састао сам се са Пећанчевим војводом Будимиром Босиљчићем. Он је акт. вазд. поручник. Каже да је од Чиче упућен на организацију прошле године стр. пов. наредба бр. 22. Ради за нас. Народ га воли као нашег човека. Молим за њега наређење и да ли да му дам упутство бр. 5, те да сврши организацију. За њега преко мене. Све поздравља Енрих.[8][9]

Четници Будимира Босиљчића спроводе Стевана Бороту и Јосифа Мајера на погубљење у Ваљеву 1942.

Подаци који указују да је по завршетку рата био жив могу се пронаћи у књизи "Ваљевски равногорци" историчара Бојана Димитријевића, где се наводи да се 1945. крио у кући своје мајке у Бањанима и да му је у томе помагала његова сестра Вукосава, као и у књизи "Истина о Калабићу" Милослава Самарџића, према којој Будимир Босиљчић и још два Дражина официра у децембру 1945. шаљу писмо из Београда у којем наводе имена стрељаних официра.

У прилог томе говори и записник МУП-а ФНРЈ под бр. 386 из новембра 1952. о претресу његове родне куће, приликом ког је ухапшена његова рођена сестра Вукосава Стојадиновић и потом осуђена на 3 године затвора.

Такође, иако се у регистру Државне комисије за тајне гробнице убијених после септембра 1944. налази Босиљчићево име, прецизни подаци о времену и мјесту његове смрти нису наведени.[10]

Наслеђе

[уреди | уреди извор]

Постоје и два стиха записана у књизи "Српске народне четничке песме" Томе Бајића, једног од Браће Бајић - један испеван од стране партизана, а други од стране четника: "Обреновац опасала вода, ту се шета Будимир војвода, што обеси Свету и Бороту, насред Уба, а среза Тамнавска, одакле је мајка партизанска..." и "Будимире, војводо тамнавски, ти растури одред партизански, а сад, Будо, весела ти нана, иди кући, нема партизана..."

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Vidovdan | Традиција за нови миленијум
  2. ^ Архив Србије, фонд Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, кутија 158, злочин број 15751.
  3. ^ АС, ЗК, кут. 158, зл. бр. 16670.
  4. ^ Radanović 2015, стр. 66.
  5. ^ Давидовић 2012, стр. 50.
  6. ^ Војни архив, Четничка архива, кутија 278, фасцикла 1, документ 10, депеша 372.
  7. ^ Раде Ристановић, Милутин Живковић, Милош Чорбић, Радио депеше Југословенске војске у отаџбини 1941‒1942, Београд, 2021, стр. 291.
  8. ^ ВА, ЧА, кут. 275, ф. 1, док. 22, деп. 3901.
  9. ^ Раде Ристановић, Милутин Живковић, Милош Чорбић, Радио депеше Југословенске војске у отаџбини 1941‒1942, Београд, 2021, стр. 292.
  10. ^ „Будимир Босиљчић”. Регистар жртава Комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. Архивирано из оригинала 21. 10. 2023. г. Приступљено 13. 12. 2021. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Будимир_Босиљчић&oldid=30626387”