Пређи на садржај

Маказе

С Википедије, слободне енциклопедије
Врсте маказа - за шивање, за папир, кухињске

Маказе (тур. makas), словенски назив шкаре, алат су који служи за сјечење. Састоји се од двије металне оштрице спојене на такав начин да рубови клизе један уз други. Маказама се сјеку папир, картон, пластика, металне фолије, тканине, конопац и жица, али и косе и хране. Маказе се разликују по дјелатности за коју су намијењене. Постоје маказе за десноруке,лијеворуке и универзалне.

Историја

[уреди | уреди извор]
Маказе из 2. века из Мале азије
Сматра се да ове маказе датирају из 2. века и да потичу из римског насеља у Трабзону у Турској. Стил „египатских” металних интарзија сугерише да су направљене да имитирају стварну египатску уметност. Када су затворени, фигуре пса и мачке на врховима се суочавају лицем у лице.[1]

Претпоставља се да је до изума маказа дошло око 1500. п. н. е. у античком Египту.[2] Најраније познате маказе су се појавиле у Месопотамији прије 3,000 до 4,000 година. Оне су биле типа опружних маказа и састојале су се од двије бронзане оштрице повезане на ручкама танком, флексибилном траком од закривљене бронзе, која је држала оштрице у усклађеном положају и омогућавала да се раздвоје након што су дршке притиснуте шаком.[3] Опружне маказе су се задржале у употреби у Европи до 16. века. Паралелно са опружним маказама у Римском царству су почеле да се шире и осовинске маказе.[4] Из Европе су се прошириле по цијелом свијету. Такве маказе данас познајемо.

Године 1761, је у Лондону отворена прва занатска радња за прављење маказа,а још 1649. године је отворена компанија под називом „Фискарс“ која је производила маказе. Марка „Фискарс“ постоји и дан данас.

Рана производња

[уреди | уреди извор]

Компанија Хангџоу Џанг Сјаоћуен у Хангџоу, Кина, производи маказе од 1663. године.[5]

Вилијам Вителеј & Санс (Шефиелд) Лтд. је предузеће које производи маказе до 1760. године, иако се верује да је посао почет још раније. Први заштитни знак, 332, додељен је 1791. године.[6] Компанија и данас производи маказе и најстарија је компанија на Западу која то ради.

Окретне маказе нису се производиле у великом броју све до 1761. године, када је Роберт Хинчлиф из Шефилда произвео први пар модерних маказа направљених од каљеног и полираног ливеног челика. Његов главни изазов био је формирање лукова; прво их је направио испуњеним, затим избушио рупе, а затим уклонио метал да би оне биле довољно велике да приме корисникове прсте. Овај процес је био напоран и очигледно га је Хинчлиф побољшао како би повећао производњу. Хинчлиф је живео на Чејни скверу (сада место градске скупштине Шефилда), и поставио је знак којим се представљао као „произвођач финих маказа“. Он је остварио снажну продају у Лондону и другде.[7]

Модерни производни региони

[уреди | уреди извор]

Кина

[уреди | уреди извор]

Огромна већина глобалне производње маказа одвија се у Кини. Од 2019, Кина је била одговорна за 64,3% светског извоза маказа. Када се комбинује са извозом из кинеског Тајпеја, ово расте на 68,3%.[8] Примарни регион за производњу маказа у Кини је у провинцији Гуандонг.

Компанија Хангџоу Џанг Сјаоћуен, основана 1663. године, један је од најстаријих произвођача маказа у непрекидном раду на свету. Компанија је национализована 1958. године и сада запошљава 1500 људи који годишње масовно производе око 7 милиона пари јефтиних маказа које се продају у просеку за 4 УСД по комаду.[9]

Француска

[уреди | уреди извор]

Крајем 14. века енглеска реч „сциссорс” је ушла у употребу. Настала је од старофранцуске речи „цисоирес“ која се односила на маказе.[10]

У Француској постоји неколико историјски важних региона за производњу маказа: Горња Марна у Нужанзон Басини, Шателеро, Тјер и Рува.[11] Ови градови, као и многе друге заједнице које се баве производњом маказа, започеле су са производњом сабљи, мачева и бајонета, и временом су прешли на маказе и друга сечива крајем 18. и почетком 19. века.[12]

Тјерс, у департману Пиј де Дом у Оверњи, остаје важан центар производње маказа и прибора за јело. То је дом Музеја прибора за јело, који приказује 800-годишњу историју градске израде сечива,[13] као и Кутелије, индустријског сајма који се оглашава као једно од највећих годишњих окупљања занатских произвођача сечива у свет.

Немачка

[уреди | уреди извор]

Немачка је била одговорна за производњу нешто мање од 7% светског извоза маказа у 2019. години.[14] Често називан „Градом оштрица“, Солинген, у Северној Рајни-Вестфалији, био је центар за производњу маказа од средњег века. Крајем 18. века процењује се да је у Солингену било преко 300 израђивача маказа.[15]

Град Солинген је 1995. године донео Солингенску уредбу, допуну закона из 1930-их који је одредио да се марке „Маде ин Солинген“ могу применити само на производе који су скоро у потпуности произведени у старој индустријској области Солингена. У 2019. ово се односило на отприлике 150 компанија које производе висококвалитетна сечива свих врста, укључујући маказе.[15]

Фридрих Хердер, основан у Солингену 1727. године, један је од најстаријих произвођача маказа који још увек раде у Немачкој.[16]

Италија

[уреди | уреди извор]
Класичне кухињске маказе у италијанском стилу, које се често користе за резање хране. Две половине се могу одвојити да би се очистиле.

Премана, у провинцији Леко, има традицију железара и производње ножева почев од 16. века. Године 1900, било је десет радионица за производњу маказа, 20 1952. и 48 до 1960. године.[17] Данас, Консорзио Премакс, индустријско партнерство, организује преко 60 локалних компанија које се баве производњом маказа за глобална тржишта.[18] Италија је 2019. извезла 3,5% маказа глобално произведених.[14]

Једна од најстаријих фирми за производњу преманских маказа које још увек раде је Санели Амброђо, која је основана 1869. године.[19]

Јапан

[уреди | уреди извор]

Израда маказа у Јапану је еволуирала од прављења мачева у 14. веку.[20] Секи, у префектури Гифу, био је познати центар израде мачева почевши од 1200-их. Пошто грађанима више није било дозвољено да носе мачеве, градски ковачи су се окренули прављењу маказа и ножева.[21] Постоји много специјализованих типова јапанских маказа, али кројачке шивење је увео Амерички комодор Метју Пери из Сједињених Држава 1854. године.[22]

Сасуке радионицу у граду Сакај јужно од Осаке води Јасухиро Хиракава, пета генерација мајстора за маказе. Компанија постоји од 1867. године.[23] Јасухиро Хиракава је последњи традиционални произвођач маказа у Јапану, који прави маказе у традиционалном стилу за која се верује да су сечива тања, лакша и оштрија од европских маказа.[24] Године 2018, био је профилисан у документарцу који је садржао пар његових бонсај комада који су се продавали за 35.000 УСД.[25]

Спаин

[уреди | уреди извор]

У Солсони, у Шпанији, производња маказа почела је у 16. веку. На индустријском врхунцу у 18. веку постојале су 24 радионице, организоване као Цех Светог Елигија, заштитника ножара.[26] До средине 1980-их постојала су само два, а до 2021. Паларес Солсона, коју су 1917. основали Љуис и Карлс Паларес Канал, и која је још увек у породичном власништву, била је једини преостали градски произвођач занатских маказа.[27]

Унитед Кингдом

[уреди | уреди извор]

Шефилд, Јорк, био је дом прве масовне производње маказа почевши од 1761. До 19. века постојало је око 60 компанија за производњу челичних маказа у Шефилду. Међутим, од 1980-их, глобализација индустрије и прелазак на јефтиније, масовно произведене маказе створиле су дефлацију цена са којом многи занатски произвођачи нису могли да се такмиче. Индустрија маказа у Шефилду се састојала од само две локалне компаније 2021. године.[28]

Два преостала произвођача маказа из Шефилда су Вилијам Вајтли, основан 1760.[29] и Ернест Рајт, који је основан 1902. Обоје се сада фокусира на врхунску/нишну израду „производа за живот“, а не на масовну производњу.[30] Између ове две фирме процењује се да не постоји више од десет „Путтер-Тогетхерерс“ или „Путтерс“ који су мајсторски обучене занатлије одговорне за висококвалитетно склапање шефилдских маказа.[28] Године 2020, Ернест Рајт је добио награду за угрожене занате од стране Британског удружења занатског наслеђа.[31]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Схеарс: Роман Период”. Метрополитан Мусеум. н.д. Архивирано из оригинала 18. 07. 2018. г. Приступљено 18. 07. 2018. 
  2. ^ „Who Invented Scissors”. Архивирано из оригинала 03. 03. 2021. г. Приступљено 8. 4. 2013. 
  3. ^ „History 101: Scissors”. Daily Kos. Архивирано из оригинала 09. 04. 2022. г. Приступљено 28. 02. 2022. 
  4. ^ „Zoom Inventors and Inventions”. Архивирано из оригинала 10. 09. 2017. г. Приступљено 5. 11. 2010. . Enchanted Learning
  5. ^ Sudworth, John (2013-04-22). „The scissor-maker that has cut through Chinese history”. BBC News. Архивирано из оригинала 2018-05-05. г. Приступљено 2018-07-21. 
  6. ^ „History”. William Whiteley & Sons. Архивирано из оригинала 08. 12. 2014. г. Приступљено 20. 01. 2015. 
  7. ^ Leader, Robert Eadon (1901). [Reminiscences of] Sheffield in the Eighteenth Century. Sheffield: The Sheffield Independent Press Limited. стр. 69—70. 
  8. ^ „The Observatory of Economy Complexity, trade data for scissors as of 2019”. Архивирано из оригинала 06. 01. 2022. г. Приступљено 11. 29. 2021.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ).
  9. ^ Sudworth, John (2013-04-22) „“The Scissor Maker that has cut through Chinese history””. Архивирано из оригинала 05. 05. 2018. г. Приступљено 11. 29. 2021.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ), BBC World
  10. ^ (2014-11-03) “History 101: Scissors” Архивирано 2022-01-06 на сајту Wayback Machine, Даилy КОС. Приступљено 12-04-21
  11. ^ “Ре-едитионс оф Винтаге Сциссорс” Архивирано 2022-01-06 на сајту Wayback Machine, Сајоу Блог. Приступљено 01-06-22
  12. ^ Оффициал Wебсите фор Тоурисм ин Цхампагне-Арденне Архивирано 2022-01-06 на сајту Wayback Machine. Приступљено 01-06-22
  13. ^ Аластаир (2020-01-12) “Тхиерс: Цутлерy Цапитал оф Франце” Архивирано 2022-01-06 на сајту Wayback Machine. Mechtravller. , Приступљено 01-06-22
  14. ^ а б „The Observatory of Economy Complexity, trade data for scissors as of 2019.”. Архивирано из оригинала 06. 01. 2022. г. Приступљено 12. 4. 2021. .
  15. ^ а б Zautor, Capital (2019-04-13) „“How the Knife Makers from Solingen Survived””. Архивирано из оригинала 06. 01. 2022. г. Приступљено 12. 4. 2021. 
  16. ^ „Freidrich Herder: Company History.”. Архивирано из оригинала 06. 01. 2022. г. Приступљено 12. 4. 2021. 
  17. ^ „Municipality of Premana: Economy.”. Архивирано из оригинала 07. 01. 2022. г. Приступљено 11. 27. 2021.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ).
  18. ^ „Ecco Lecco Tourist Guide to Lecco Province: Premana.”. Архивирано из оригинала 07. 01. 2022. г. Приступљено 11. 27. 2021.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ).
  19. ^ „Ambrogio Sanelli: Company History.”. Архивирано из оригинала 10. 05. 2021. г. Приступљено 11. 27. 2021.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ).
  20. ^ Sibert, Jake (2018-09-19) “See Why This Pair of Scissors Costs $35,000 USD” Архивирано 2022-01-06 на сајту Wayback Machine, HypeBeast Great Big Story. Приступљено 12-04-21.
  21. ^ „Visit Seki Official Guide, Gifu Prefecture.”. Архивирано из оригинала 06. 01. 2022. г. Приступљено 12. 4. 2021. 
  22. ^ Kitajima Y., Kito K., Migaki M., Matsumuro K., Murata Y., Hamada H. (2015). „Process Analysis of Manufacturing of Sewing Scissors by All Forging Process and Understanding of Its Sharpness”. Ур.: Duffy V. Digital Human Modeling. Applications in Health, Safety, Ergonomics and Risk Management: Human Modeling. Lecture Notes in Computer Science. стр. 124—132. ISBN 978-3-319-21072-8. doi:10.1007/978-3-319-21073-5_13. 
  23. ^ Ken (2019-12-27), „“Sasuke: Witness the Art of Japanese Blacksmithing in Osaka””. Архивирано из оригинала 06. 01. 2022. г. Приступљено 12. 4. 2021. , Matcha Japan.
  24. ^ Kazue (2021-04-19) “Discovering Quality Japanese Scissors and Knives” Архивирано 2022-01-06 на сајту Wayback Machine. Приступљено 12-04-21
  25. ^ Сиберт, Јаке (2018-09-19) “Сее Wхy Тхис Паир оф Сциссорс Цостс $35,000 УСД” Архивирано 2022-01-06 на сајту Wayback Machine, HypeBeast Great Big Story. Приступљено 12-04-21
  26. ^ „Pallarès Solsona: Company History.”. Архивирано из оригинала 06. 01. 2022. г. Приступљено 11. 27. 2021.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ).
  27. ^ „“The Makers: Carving a Place in History””. Архивирано из оригинала 06. 01. 2022. г. Приступљено 11. 27. 2021.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ), Reste Journal
  28. ^ а б „Scissor-Making: Red List of Endangered Crafts”. Архивирано из оригинала 06. 01. 2022. г. Приступљено 11. 27. 2021.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ), British Heritage Crafts Association
  29. ^ „William Whiteley: Heritage.”. Архивирано из оригинала 06. 01. 2022. г. Приступљено 12. 4. 2021. 
  30. ^ Floyd, Charlie (2021-04-04) „“Why Ernest Wright Scissors are so expensive””. Архивирано из оригинала 07. 01. 2022. г. Приступљено 11. 27. 2021.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ). Business Insider
  31. ^ Carpenter, Daniel (2020-10-08), „“Winners of the 2020 Heritage Crafts Awards””. Архивирано из оригинала 06. 01. 2022. г. Приступљено 11. 27. 2021.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Makaze на Викимедијиној остави.


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Makaze&oldid=27962261”