Мождано стабло
Мождано стабло или (лат. Truncus encephali у анатомији кичмењака, укључујући и човека је задњи део мозга, који га структурно повезује са кичменом мождином. Код човека, обично се описује укључујући и продужену мождину (medulla oblongata), (мјеленцефалон), понс (део крајњег мозга = metencephalon) и средњи мозак (mesencephalon).[1][2] Мање учестало, укључују се и делови међумозга (diencephalon).
Мождано стабло омогућава главне моторне и сензорне инервације на лицу и врату, преко можданих живаца. Од 12 парова можданих живаца, десет их долази из можданог стабла. Иако мали, ово је изузетно важан део мозга као живчана веза моторног и чулног система главног дела мозга са остатком додатних тела кроз мождано стабло. То укључује кортикоспинални тракт (моторни), у задњем стубу пута медијане лемнискус финих додира. [3][4] [5][6][7][8]
Мождано стабло, дакле, чини упарена структура, на вентралној страни можданог аквадукта, а они даље носе тегментум на леђној страни и гребен или пес на трбушној, а оба су смештена у влакна мождано-мождинског тракта, из унутрашње капсуле (тј. растући + опадајући тракт = уздужни тракт). Средишњем мождано стабло носи substantia nigra (дословно црна супстанца), која је једна врста базних језгара. То је једини део мозга који има меланинске пигменте.[9][10][11]
Између грана је интерпедундикулска јама, која је цистерна пуна ликвора. Између грана излази окуломоторни нерв, а трохлеус видљиво омотава око изван грана. Окуломоторни је одговоран за (парасимпатичко) сужење зеница и одређене покрете очију.[12]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „браинстем”. Тхе Фрее Дицтионарy (Медицал Дицтионарy изд.). Фарлеx.
- ^ Браин+Стем на US National Library of Medicine Medical Subject Headings (MeSH)
- ^ Притцхард Т. Е., Аллоwаy D. (1999): Медицал неуросциенце. Хаyес Бартон Пресс. ISBN 978-1-59377-200-0.:http://books.google.com/books/about/Medical_neuroscience.html?id=m7Y80PcFHtsC[мртва веза].
- ^ Бутлер А. Б., Ходос W. (2005): Цомпаративе вертебрате неуроанатомy: еволутион анд адаптатион. Wилеy-Блацкwелл. ISBN 978-0-471-21005-4..
- ^ Хаџиселимовић Р., Маслић Е. (1999): Основи етологије – Биологија понашања животиња и људи. Сарајево Публисхинг, Сарајево. ISBN 978-9958-21-091-4..
- ^ Халл Ј. Е., Гуyтон А. C. (2006): Теxтбоок оф медицал пхyсиологy, 11тх едитион. Елсевиер Саундерс, Ст. Лоуис, Мо. ISBN 978-0-7216-0240-0..
- ^ Међедовић С., Маслић Е., Хаџиселимовић Р. (2000): Биологија 2. Свјетлост, Сарајево. ISBN 978-9958-10-222-6..
- ^ Warrell D. A., Cox T. M., Firth J. D. (2010): The Oxford Textbook of Medicine Архивирано на сајту Wayback Machine (21. март 2012) (5тх ед.). Оxфорд Университy Пресс
- ^ Греенстеин Б., Греенстеин А. (2002): Цолор атлас оф неуросциенце – Неуроанатомy анд неуропхyсиологy. Тхиеме, Стуттгарт – Неw Yорк. ISBN 9783131081711..
- ^ Наидицх Т. П., Дуверноy Х. M., Далман Б. Н., Соренсен А. Г., Коллиас С. С., Хаацке Е. M. (2009): Дуверноy'с атлас оф тхе хуман браин стем анд церебеллум. Спрингер, WиенНеwYорк. ISBN 978-3-211-73970-9..
- ^ Енгланд M. А., Wакелy Ј. (2005): Цолор атлас оф тхе браин анд спинал цорд, 2нд Ед. Мосбy. ISBN 978-0323036672.
- ^ Haines, Duane E. (2012). Neuroanatomy : an atlas of structures, sections, and systems (8th изд.). Philadelphia: Wolters Kluwer/ Lippincott Williams & Wilkins Health. стр. 42. ISBN 978-1-60547-653-7.
