Олигомеганефронија
| Олигомеганефронија | |
|---|---|
 | |
| смањењем масе бубрежног паренхима на рачун бубрежних функционалних јединица (нефрона (приказаног на слици) узрокује ову болест | |
| Типови | конгенитални и стечени облик |
| Дијагностички метод | ултрасонографија биопсија бубрега |
| Лечење | хипертензије и анемије. |
| Прогноза | знатно скраћен животни век |
| Фреквенција | 10% свих случајева хроничне бубрежне инсуфицијенције код деце |
Олигомеганефронија или олигомеганефронска бубрежна хипоплазија је конгенитална бубрежна болест и развојна аномалија бубрега која се карактерише недовољним развојем бубрежног паренхима, или смањењем масе бубрежног паренхима на рачун бубрежних функционалних јединица (нефрона). За разлику од реналне хипоплазије код које је маса бубрега смањена, али је број нефрона нормалан, олигомеганефронија се може јавити спорадично, или у склопу неких синдрома и обољења.
За дијагнозу и разликовање ове аномали од осталих хипопластичних и диспластичних развојиних промена неопходно је извођење биопсије бубрега.[1]
Патоанатомски гледано смањен број нефрона са последичним функционалним недостатком резултује компензаторном хипертрофијом одређеног броја нефрона. Хемодинамске промене настале унутар увећаних гломерула доприносе развоју хијалинизације и склерозе. Поступно смањење гломеруларне филтрације и настале структурне промјене доводе до прекида функције бубрега око 10. године живота.
Инхибитори ангиотензин-претварајућег-ензима могу успорити прогресију болести. Када болест уђе у стадијума терминалне бубрежне инсуфицијенције, терапија укључује програм дијализе и трансплантације.
Епидемиологија[уреди | уреди извор]
Због сличности са осталим развојним аномалијама, тачна инциденција олигомеганепхроније на глобалном нивоу је тешко утврдити.
Статистички подаци показују да је олигомеганефронија одговорна за 10% свих случајева хроничне бубрежне инсуфицијенције код деце, али се тачан број деце који се рађа са овим стањем на годишњем нивоу не зна.
- Расне и полне разлике
Олигомеганефронијом су више погођени припадници беле популације и деца мушког пола, са мушко женским односом 3:1.[2]
Етиопатогенеза[уреди | уреди извор]
Олигомеганефронија је развојна аномалија бубрега и најтежи облик бубрежне хипоплазије, који се карактерише смањење 80% броја нефрона и израженом хипертрофијом гломерула и тубула. Етиологија олигомеганефроније није у потпуности схваћена, али се претпоставља да је проузрокована преурањеним прекидом нефрогенезе. Ово може бити повезано с истим факторима као и бубрежна хипоплазија, али са озбиљнијим смањењем бројева нефрона. Ови фактори укључују:
- интраутеринално ограничење раста,
- болести мајки (дијабетес, хипертензију),
- унос лекова од стране мајке (инхибитори ренин-ангиотензинског система или нестероидни антиинфламаторни лекови (НСАИД))
- интоксикација (пушење и алкохол).
- превременио порођај (пре 36. недеље) је такође фактор ризика због непотпуне нефрогенезе.
- Конгенитални облик
Иако механизам настанка овог облика болести није у потпуности разјашњен, познато је да је олигомеганефронија генетски хетерогена болест. Олигомеганефронија настаја због аномалија током ембрионалног периода развоја, измедју 14 — 20. недеље трудноће. Представља веома озбиљну конгениталну малформацију са хроничном бубрежном инсуфицијенцијом као најозбиљнијом компликацијом.
Откривена је улога ПАX 2 гена у процесу настанка болести.[3] Током развоја функционалног одводног система бубрега у петој недељи органогенезе, потребно је међуделовање два развојна основа, мокраћоводног пупољка и метанефрогеног мезодерма. Мокраћоводни пупољак, израстао из доњег дела канала мезонефроса, ствара основу за развој мокраћовода, накапнице, бубрежних чашица и сабирних цеви. Стимулисан неуротрофним фактором глије (ГДНФ) и фактором раста хепатоцита (ХГФ) поркллом из мезодерма, мокраћоводни пупољак се шири у структуру из које ће настати бубрежна накапница. Даљим растом и пупљењем накапнице настају велике и мале примитивне бубрежне чашице чијим ће се даљим дељењем развити крајње сабирне цевчице. Систем каналића настао из мокраћоводног пупољка спаја се потом са нефронима насталим згушњавањем метанефрогеног ткива.
Сматра се да су мутације ПАX 2 гена одговорне за губитак међуткивне сигнализације између пупољка и мезодерма, и последични недостатак развоја нефрона.
С обзиром на присутност ПАX 2 гена у бубрегу и неуралној цијеви, мутације ПАX 2 гена се најчешће манифестује бубрежно-колобомским синдромом, који се карактерише обостраном бубрежном хипоплазијом, колобомом оптичког живца и постојањем везикоуретералног рефлукса. Како мутације ПАX 2 гена нису откривене код свих болесника, то упућује на генетску хетерогеност овог синдрома.[4]
- Стечени облик
Болест може бити стечена, а описана је њена појава код деце чије су мајке за време трудноће биле лечене циклоспорином.[5] Екссперименти на мишевима открили су настанак болести и након примене гентамицина, адриамицина и пуромицина. Плацентарна инсуфицијенција, интраутерина потхрањеност, мањак протеина и витамина А, као и хипергликемија такође смањују развој нефрона.[6]
- Мултиоргански синдром
Олигомеганефронија се може јавити и као део мулти-органског синдрома као што је синдром бубрежног колобома, који је узрокован мутацијама у ПАX2 гену (10q24.31), или може бити узрокован хромозомским поремећајима укључујући 22q11 синдром за брисање или Волф—Хирсцххорн синдром.[7] У том смислу осим присутности у систему каналића израслих из мокраћног пупољка и дисталним каналићима, ПАX 2 ген се експримира за време развоја ока и присутан је у очној дршци, очном мехурићу и очној чашици.
Клиничка слика[уреди | уреди извор]
Олигомеганефронија се обично открива на рутинском ултразвучном прегледу са малим, али нормалним обликом бубрега. У неким ретким случајевима пријављена је олигомеганефронија одраслих. Клиничком сликом доминирају:
- Порођајна тежина је често испод просечне вредности.
- Пацијенти се могу родоти са полиуријом / полидипсијом или знацима бубрежне дисфункције као што је анемија.
- Током прве године живота, уобичајени симптом је упорна анорексија са повраћањем, грозницом и кашњењем пораста висине.
- Бубрежна инсуфицијенција се обично јавља током детињства или адолесценције.
Дијагноза[уреди | уреди извор]
Дијагноза олигомеганефроније се не може поставити само на основу клиничке слике и објективног прегледе, већ на основу лабораторијског испитивање крви, сликовних метода и бипсије бубрега.
- Лабораторијски тестови
Ова врста испитивања обухвата одрђивање нивоа урее, креатинина, нивоа електролита, хематокрита, хемоглобина у крви.
- Сликовне методе
Утразвук трбуха обично показује смањену величину бубрега.
- Биопсија бубрега
Златни стандард у постављању дијагнозе је биопсија бубрега — узимање исечка бубрежног ткива са хистопатолошким налазом који показује карактеристичне промене.
Диференцијална дијагноза[уреди | уреди извор]
Диференцијална дијагноза обухвата:
- бубрежну дисплазију,
- нефронофтису,
- медуларну цистичну бубрежну болест,
- ренални инфаркт или исхемијску бубрежну болест, и
- дифузну бубрежну паренхималну болест.
Терапија[уреди | уреди извор]
Терапија олигомеганефроније подразумева исти начин лечења као онај који се примењује код хроничне бубрежне инсуфицијенције.
Како код већине ових пацијената, долази до прогресивног слабљења бубрежних функција, мора се начинити приступ за хемодијализу.
Постоје наводи да ординирање АЦЕ инхибитора може да успори пропадање бубрега, али ово није већим бројем научних студија дефинитивно доказано.
Терапија се стално прати уз стално контролисање лабораторијских параметри функције бубрега, нивоа хемоглобина и праћења раста и развоја детета.
Код анемија, неопходна је примена еритропоетина, чији је ниво код овог стања често смањен.
Имајући у виду веч наведено, као терапијски модалитет, долази у обзир и трансплантација бубрега.
Компликације[уреди | уреди извор]
Компликације хроничне бубрежне инсуфицијенције су:
- анемија,
- поремећај коштаног метаболизма,
- поремећај електролита.
Због свега наведеног, животни век болесника са олигомеганефронијом је знатно скраћен.
Превенција[уреди | уреди извор]
- Антенатална дијагноза
Антенатални ултрасонографски скрининг постаје рутински облик превенције који омогућава детекцију олигомеганефроније од пола до гестације.
- Генетско саветовање
Већина случајева је спорадична, али описана је и породична појава болести.
Прогноза[уреди | уреди извор]
Са све већим метаболичким захтевима бубрега током раста, јувља се смањење бубрежне функције што резултује хроничном бубрежном инсуфицијенцијом у средњем узрасту од 10 година (опсег од 6 месеци до 20 година).[8]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Елфенбеин ИБ, Балуарте ХЈ, Грускин АБ (1974). Ренал хyпопласиа wитх олигомеганепхрониа: лигхт, елецтрон, флуоресцент мицросцопиц анд qуантитативе студиес. Арцх Патхол 97: 143.
- ^ „Епидемиологy Ин: Олигомеганепхрониа”. Орпханет. Приступљено 25. 5. 2018.
- ^ Уеда Т, Ито С, Схираисхи Т, Танигуцхи Х, Каyукаwа Н, Наканисхи Х, ет ал. (2015). "ПАX2 промотед простате цанцер целл инвасион тхроугх трансцриптионал регулатион оф ХГФ ин ан ин витро модел". Биоцхимица ет Биопхyсица Ацта. 1852 (11): 2467–73.
- ^ Саломон Р, Теллиер АЛ, Аттие-Битацх Т, Амиел Ј, Векеманс M, Лyоннет С, Броyер M (2001) ПАX2 мутатионс ин олигомеганепхрониа. Киднеy Инт 59: 457-462.
- ^ Цоцхат П, Децрамер С, Роберт-Гнансиа Е, Дубоург L, Аудра П (2004) Ренал оутцоме оф цхилдрен еxпосед то цyцлоспорине. Трансплант Проц 36:208С-210С.
- ^ Друккер А (2002) Олигонепхропатхy: фром а раре цхилдхоод дисордер то а поссибле хеалтх проблем ин тхе адулт. Иср Мед Ассоц Ј: ИМАЈ 4: 191-195.
- ^ Wхеелер ПГ, Wеавер ДД, Палмер ЦГ. Фамилиал транслоцатион ресултинг ин Wолф-Хирсцххорн сyндроме ин тwо релатед унбаланцед индивидуалс: цлиницал евалуатион оф а 39-yеар-олд ман wитх Wолф-Хирсцххорн сyндроме. Ам Ј Мед Генет. 1995 Феб 13; 55(4):462-5.
- ^ „Прогносис Ин:Олигомеганепхрониц ренал хyпопласиа”. Генетиц анд Раре Дисеасес Информатион Центер (ГАРД). Архивирано из оригинала 26. 05. 2018. г. Приступљено 25. 5. 2018.
Литература[уреди | уреди извор]
- Фуке Y1, Хемми С, Кајиwара M, Yабуки M, Фујита Т, Сома M. Олигомеганепхрониа ин ан адулт wитхоут енд стаге ренал фаилуре. Цлин Еxп Непхрол. 2012 Апр;16(2):325-8. . дои:10.1007/с10157-011-0560-8. Недостаје или је празан параметар
|титле=(помоћ). - Алвес РЈ, Опперманн К, Сцхеин ЛЕ, Пêгас КЛ. А цасе оф лате-онсет олигомеганепхрониа. Ј Брас Нефрол. 2012 Оцт-Дец; 34(4):392-4.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- National Kidney & Urologic Diseases Information Clearinghouse: Polycystic Kidney Disease (језик: енглески)
- U.S. National Library of Medicine National Institutes of Health: Генес анд Дисеасе (језик: енглески)
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
