Пренос података
Пренос података[1] или дигитална комуникација је физички пренос података (дигитални ток битова) из једне тачке у другу (енгл. point-to-point) или из једне тачке у више њих (енгл. point-to-multipoint) преко комуникацијских медија.[2]
Разлика између сродних субјеката[уреди | уреди извор]
Курсеви и уџбеници у пољу преноса података[1] као и дигиталног преноса[3][4] и дигиталних комуникација[5][6] имају сличан садржај.
Дигитална трансмисија или трансмисија података је традиционално припадала пољима телекомуникација и електронског инжењерства. Основни принципи преноса података исто тако могу да буду обухваћени темама рачунарске науке и рачунарског инжењерства о комуникацији података, чиме су исто тако обухваћене примене рачунарских мрежа[7][8][9] и мрежни протоколи,[10][11] на пример рутирање, пребацивање и интерпроцесна комуникација. Мада трансмисиони контролни протокол (ТЦП) учествује у трансмисији, ТЦП и други протоколи транспортних слојева су сврстани у рачунарске мреже, али се не разматрају у уџбеницима или курсевима о преносу података.
Термин теле-трансмисија обухвата аналогну као и дигиталну комуникацију. У већини уџбеника, термин аналогна трансмисија се односи само на трансмисију аналогних сигналних порука (без дигитизације) путем аналогних сигнала, било као немодулисани сигнал основног појаса, или као passband сигнал користећи аналогно модулациони метод као што је АМ ор ФМ. Он исто таком може да обухвата аналогни-преко-аналогних пулсно модулисане сигнале основног појаса као што је модулација пулсне ширине. У неколико књига обухваћених традицијом рачунарских мрежа, „аналогна трансмисија” се исто тако односи на passband трансмисију низова битова користећи методе дигиталне модулације као што су ФСК, ПСК и АСК. Треба имати у виду да су ти методи обухваћени уџбеницима о дигиталној трансмисији или преносу података.[1]
Теоретски аспекти преноса података су обухваћени информационом теоријом и теоријом кодирања.
Комуникацијски медији[уреди | уреди извор]
Комуникацијски медији преко којих се преносе подаци могу бити бакарне жице, оптичка влакна, бежични комуникацијски медији (безжична комуникација) или медија за похрањивање података (CD-РОМ). Подаци се могу преносити у облику електро-магнетског сигнала (радијски, микроталасни или инфрацрвени сигнал).
Врсте преноса[уреди | уреди извор]
Пренос података може бити аналогни или дигитални. Аналогни пренос подразумева низ од међусобно различитих сигнала, док се код дигиталног преноса говори о низу од међусобно различитих порука. Код дигиталног преноса[12], подаци могу бити послати са извора података као што је миш или тастатура, док ће аналогни сигнал бити више у облику телефонског позива или видео позива.
Пренос путем основног и пропусног појаса[уреди | уреди извор]
Физички пренесени сигнал може бити пренесен преко основног појаса (baseband) или пропусно појасног појаса (passband). Основни појас (дитални сигнал преко дигиталног) је низ електричних или светлосних импулса који су произведени линијским кодирањем. Технологија која преноси податке преко основног појаса је Етернет, оптичка влакна и серијски каблови. Пропусни појас (дигитални сигнал преко аналогног) је модулисани синусни талас сигнала који представља дигитални ток битова, а сигнал се ствара модулацијом и демодулацијом коју обавља модемска опрема (нпр. модем). Технологија која преноси податке преко пропусног појаса је кабалска телевизија, телефонска мрежа и бежична комуникацијска опрема.
Историја примене преноса података[уреди | уреди извор]
Подаци су се слали на начине који нису електронски (нпр. оптичким, механичким, акустичним) већ од прве појаве комуникације, док је аналогни сигнал први пут послат појавом телефона. Као такви, први уређаји за електромагнетски пренос података који су се појавили у модерним временима су телеграф (1809) и телепринтер (1906). У садашњости, пренос података се највише користи код: рачунара, рачунарских мрежа, телефонских мрежа и дигиталне телекомуникације.
Пренос података: рачунари[уреди | уреди извор]
Код рачунара, пренос података се највећим делом одвија преко рачунарских сабирница и претижно служи за комуникацију рачунара са периферним уређајима путем паралелних и серијских прикључака (RS-233, IEEE 1394, УСБ). Подаци се могу пренести и преко медија за похрањивање податка како би се евентуално уочиле грешке и исправиле (Откривање и исправљање грешака).
Пренос података: рачунарске мреже[уреди | уреди извор]
Подаци се могу преносити преко рачунарских мрежа тј. уређаја као што су модеми (1940), локални мрежни адаптери (1964), понављачи, разделници, микроталасне везе, бежичне приступне тачке (1997) итд., који служе за комуникацију између два или више рачунара.
Пренос података: телефонске мреже[уреди | уреди извор]
Подаци се преносе и преко телефонских мрежа, тј. преноси се велики број телефонских позива преко исте бакрене или оптичке жице. Пренос података се одвија помоћу ПЦМ-а (енгл. pulse code modulation) у комбинацији с ТДМ-ом (енгл. time division multiplexing). Крајем 1990-их, начини приступа широкопојасној мрежи као што су АДСЛ, кабловски модеми, ФТТБ, ФТТХ су постали све више раширени у малим уредима и домова, што омогућава бржи развој телекомуникацијских услуга, те замену тренутних услуга са пакетним начином комуникације (ИП технологија и ИПТВ).
Пренос података: дигитална телекомуникација[уреди | уреди извор]
Раширеност дигиталне револуције је створила многе дигиталне телекомуникацијске апликације код којих се примењује принцип преноса података. Мобители друге генерације (2Г), мобилна телефонија, видео конференција, дигитална телевизија, дигитални радио и телеметрија су само неки од примера таквих апликација.
Серијски и паралелни пренос података у телекомуникацији[уреди | уреди извор]
Серијски пренос је секвенцијски пренос саставних делова сигнала неке групе која представља неки знак (или засебну јединицу) неког податка. Паралелни пренос је истовремени пренос саставних делова сигнала неке групе која представља неки знак (или засебну јединицу) неког податка. Паралелни начин је бржи од серијског, али се користи на мале удаљености, јер на веће удаљености долази до кварења поруке (што није случај код серијског преноса).
Разновремени и истовремени пренос података[уреди | уреди извор]
Разновремени (асикрони) пренос података користи почетни (старт) и завршни (стоп) бит како би означило да неки ASCII знак стиже и када је завршио (нпр. 1 0100 0001 0 - где је „1” почетни бит, а „0” завршни бит). Истовремени (синхрони) пренос података се не користи почетним и завршним битовима, већ синхронизира брзину преноса на почетку и крају преноса путем сатних сигнала који су уграђени у сваку компененту. Иако је истовремени пренос бржи, може доћи до губитка битова уколико сатови престану да буду синхронизовани.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в А. П. Цларк , "Принциплес оф Дигитал Дата Трансмиссион", Публисхед бy Wилеy, 1983
- ^ Мадхоw, У. (2014). Интродуцтион то Цоммуницатион Сyстемс. Цамбридге Университy Пресс. стр. 1. ИСБН 9781316060865.
- ^ Давид Р. Смитх, "Дигитал Трансмиссион Сyстемс", Клуwер Интернатионал Публисхерс. 2003. ISBN 978-1-4020-7587-2.. Сее табле-оф-цонтентс.
- ^ Сергио Бенедетто, Езио Биглиери, "Принциплес оф Дигитал Трансмиссион: Wитх Wирелесс Апплицатионс", Спрингер. 2008. ISBN 978-0-306-45753-1.. See table-of-contents Архивирано на сајту Wayback Machine (23. октобар 2012)
- ^ Симон Хаyкин, "Дигитал Цоммуницатионс", Јохн Wилеy & Сонс. 1988. ISBN 978-0-471-62947-4.. Сее табле-оф-цонтентс.
- ^ Јохн Проакис, "Дигитал Цоммуницатионс", 4тх едитион, МцГраw-Хилл. 2000. ISBN 978-0-07-232111-1.. See table-of-contents.
- ^ Tanenbaum, Andrew S. (2003). Computer Networks (4th изд.). Prentice Hall.
- ^ IEEE STD 802.1X-2020 (Revision of IEEE STD 802.1X-2010 Incorporating IEEE STD 802.1Xbx-2014 and IEEE STD 802.1Xck-2018). фебруар 2020. 7.1.3 Connectivity to unauthenticated systems. ISBN 978-1-5044-6440-6. doi:10.1109/IEEESTD.2020.9018454. Архивирано из оригинала 2023-02-04. г. Приступљено 2022-05-09.
- ^ IEEE STD 802.11-2020 (Revision of IEEE STD 802.11-2016). фебруар 2021. 4.2.5 Interaction with other IEEE 802 layers. ISBN 978-1-5044-7283-8. doi:10.1109/IEEESTD.2021.9363693. Архивирано из оригинала 2022-05-17. г. Приступљено 2022-05-09.
- ^ US 7529565, Hilpisch, Robert E.; Duchscher, Rob & Seel, Mark et al., "Wireless communication protocol", published 2009-05-05, assigned to Starkey Laboratories Inc. and Oticon AS
- ^ Protocol, Encyclopædia Britannica, Архивирано из оригинала 12. 9. 2012. г., Приступљено 24. 9. 2012
- ^ Sergio Benedetto, Ezio Biglieri, "Principles of Digital Transmission: With Wireless Applications", Springer. 2008. ISBN 978-0-306-45753-1.
Literatura[уреди | уреди извор]
- C. E. Shannon, A mathematical theory of communication, Bell System Technical Journal, vol. 27, pp. 379–423 and 623–656, (July and October, 1948)
- Amin Shokrollahi, LDPC Codes: An Introduction Архивирано 2017-05-17 на сајту Wayback Machine
- Shelly, Gary, et al. "Discovering Computers" 2003 Edition.
- Wendell Odom, Rus Healy, Denise Donohue. (2010) CCIE Routing and Switching. Indianapolis, IN: Cisco Press
- Kurose James F and Keith W. Ross: Computer Networking: A Top-Down Approach Featuring the Internet, Pearson Education 2005.
- William Stallings, Computer Networking with Internet Protocols and Technology, Pearson Education 2004.
- Important publications in computer networks
- Network Communication Architecture and Protocols: OSI Network Architecture 7 Layers Model
- Dimitri Bertsekas, and Robert Gallager, "Data Networks," Prentice Hall, 1992.
- Wireless Networking in the Developing World: A practical guide to planning and building low-cost telecommunications infrastructure (PDF) (2nd изд.). Hacker Friendly LLC. 2007. стр. 425.
- Pahlavan, Kaveh; Levesque, Allen H (1995). Wireless Information Networks. John Wiley & Sons. ISBN 0-471-10607-0.
- Geier, Jim (2001). Wireless LANs. Sams. ISBN 0-672-32058-4.
- Goldsmith, Andrea (2005). Wireless Communications. Cambridge University Press. ISBN 0-521-83716-2.
- Lenzini, L.; Luise, M.; Reggiannini, R. (јун 2001). „CRDA: A Collision Resolution and Dynamic Allocation MAC Protocol to Integrate Date and Voice in Wireless Networks”. IEEE Journal on Selected Areas in Communications. IEEE Communications Society. 19 (6): 1153—1163. ISSN 0733-8716. doi:10.1109/49.926371.
- Molisch, Andreas (2005). Wireless Communications
. Wiley-IEEE Press. ISBN 0-470-84888-X. - Pahlavan, Kaveh; Krishnamurthy, Prashant (2002). Principles of Wireless Networks – a Unified Approach. Prentice Hall. ISBN 0-13-093003-2.
- Rappaport, Theodore (2002). Wireless Communications: Principles and Practice. Prentice Hall. ISBN 0-13-042232-0.
- Rhoton, John (2001). The Wireless Internet Explained. Digital Press. ISBN 1-55558-257-5.
- Tse, David; Viswanath, Pramod (2005). Fundamentals of Wireless Communication. Cambridge University Press. ISBN 0-521-84527-0.
- Kostas Pentikousis (март 2005). „Wireless Data Networks”. Internet Protocol Journal. 8 (1). Приступљено 29. 8. 2011.
- Pahlavan, Kaveh; Krishnamurthy, Prashant (2009). Networking Fundamentals – Wide, Local and Personal Area Communications. Wiley. ISBN 978-0-470-99290-6.
- Radia Perlman (1999). Interconnections: Bridges, Routers, Switches, and Internetworking Protocols (2nd изд.). Addison-Wesley. ISBN 0-201-63448-1.. In particular Ch. 18 on "network design folklore", which is also available online
- Gerard J. Holzmann (1991). Design and Validation of Computer Protocols. Prentice Hall. ISBN 0-13-539925-4.
- Douglas E. Comer (2000). Internetworking with TCP/IP - Principles, Protocols and Architecture (4th изд.). Prentice Hall. ISBN 0-13-018380-6. In particular Ch.11 Protocol layering. Also has a RFC guide and a Glossary of Internetworking Terms and Abbreviations.
- R. Braden, ур. (1989). Requirements for Internet Hosts -- Communication Layers. Internet Engineering Task Force abbr. IETF. doi:10.17487/RFC1122
. RFC 1122. Describes TCP/IP to the implementors of protocolsoftware. In particular the introduction gives an overview of the design goals of the suite. - M. Ben-ari (1982). Principles of concurrent programming (10th Print изд.). Prentice Hall International. ISBN 0-13-701078-8.
- C.A.R. Hoare (1985). Communicating sequential processes (10th Print изд.). Prentice Hall International. ISBN 0-13-153271-5.
- R.D. Tennent (1981). Principles of programming languages (10th Print изд.). Prentice Hall International. ISBN 0-13-709873-1.
- Brian W Marsden (1986). Communication network protocols (2nd изд.). Chartwell Bratt. ISBN 0-86238-106-1.
- Andrew S. Tanenbaum (1984). Structured computer organization (10th Print изд.). Prentice Hall International. ISBN 0-13-854605-3.
- Bryant, Stewart; Morrow, Monique, ур. (новембар 2009). Uncoordinated Protocol Development Considered Harmful. doi:10.17487/RFC5704 . RFC 5704.
- Farrell, Stephen; Tschofenig, Hannes (мај 2014). Pervasive Monitoring Is an Attack. doi:10.17487/RFC7258 . RFC 7258.
- Trammell, Brian; Kuehlewind, Mirja (април 2019). The Wire Image of a Network Protocol. doi:10.17487/RFC8546 . RFC 8546.
- Hardie, Ted, ур. (април 2019). Transport Protocol Path Signals. doi:10.17487/RFC8558 . RFC 8558.
- Fairhurst, Gorry; Perkins, Colin (јул 2021). Considerations around Transport Header Confidentiality, Network Operations, and the Evolution of Internet Transport Protocols. doi:10.17487/RFC9065 . RFC 9065.
- Thomson, Martin; Pauly, Tommy (децембар 2021). Long-Term Viability of Protocol Extension Mechanisms. doi:10.17487/RFC9170 . RFC 9170.
- McQuistin, Stephen; Perkins, Colin; Fayed, Marwan (јул 2016). Implementing Real-Time Transport Services over an Ossified Network. 2016 Applied Networking Research Workshop. doi:10.1145/2959424.2959443. hdl:1893/26111 .
- Papastergiou, Giorgos; Fairhurst, Gorry; Ros, David; Brunstrom, Anna; Grinnemo, Karl-Johan; Hurtig, Per; Khademi, Naeem; Tüxen, Michael; Welzl, Michael; Damjanovic, Dragana; Mangiante, Simone (2017). „De-Ossifying the Internet Transport Layer: A Survey and Future Perspectives”. IEEE Communications Surveys & Tutorials. 19: 619—639. S2CID 1846371. doi:10.1109/COMST.2016.2626780. hdl:2164/8317 .
Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]
- Transmission Архивирано на сајту Wayback Machine (3. април 2013)
