Prenos podataka

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Prenos podataka[1] ili digitalna komunikacija je fizički prenos podataka (digitalni tok bitova) iz jedne tačke u drugu (engl. point-to-point) ili iz jedne tačke u više njih (engl. point-to-multipoint) preko komunikacijskih medija.

Razlika između srodnih subjekata[уреди]

Kursevi i udžbenici u polju prenosa podataka[1] kao i digitalnog prenosa[2][3] i digitalnih komunikacija[4][5] imaju sličan sadržaj.

Digitalna transmisija ili transmisija podataka je tradicionalno pripadala poljima telekomunikacija i elektronskog inženjerstva. Osnovni principi prenosa podataka isto tako mogu da budu obuhvaćeni temama računarske nauke i računarskog inženjerstva o komunikaciji podataka, čime su isto tako obuhvaćene primene računarskih mreža i mrežni protokoli, na primer rutiranje, prebacivanje i interprocesna komunikacija. Mada transmisioni kontrolni protokol (TCP) učestvuje u transmisiji, TCP i drugi protokoli transportnih slojeva su svrstani u računarske mreže, ali se ne razmatraju u udžbenicima ili kursevima o prenosu podataka.

Termin tele-transmisija obuhvata analognu kao i digitalnu komunikaciju. U većini udžbenika, termin analogna transmisija se odnosi samo na transmisiju analognih signalnih poruka (bez digitizacije) putem analognih signala, bilo kao nemodulisani signal osnovnog pojasa, ili kao passband signal koristeći analogno modulacioni metod kao što je AM or FM. On isto takom može da obuhvata analogni-preko-analognih pulsno modulisane signale osnovnog pojasa kao što je modulacija pulsne širine. U nekoliko knjiga obuhvaćenih tradicijom računarskih mreža, „analogna transmisija” se isto tako odnosi na passband transmisiju nizova bitova koristeći metode digitalne modulacije kao što su FSK, PSK i ASK. Treba imati u vidu da su ti metodi obuhvaćeni udžbenicima o digitalnoj transmisiji ili prenosu podataka.[1]

Teoretski aspekti prenosa podataka su obuhvaćeni informacionom teorijom i teorijom kodiranja.

Komunikacijski mediji[уреди]

Komunikacijski mediji preko kojih se prenose podaci mogu biti bakаrne žice, optička vlakna, bežični komunikacijski mediji (bezžična komunikacija) ili medija za pohranjivanje podataka (CD-ROM). Podaci se mogu prenositi u obliku elektro-magnetskog signala (radijski, mikrotalasni ili infracrveni signal).

Vrste prenosa[уреди]

Prenos podataka može biti analogni ili digitalni. Analogni prenos podrazumeva niz od međusobno različitih signala, dok se kod digitalnog prenosa govori o nizu od međusobno različitih poruka. Kod digitalnog prenosa[6], podaci mogu biti poslati sa izvora podataka kao što je miš ili tastatura, dok će analogni signal biti više u obliku telefonskog poziva ili video poziva.

Prenos putem osnovnog i propusnog pojasa[уреди]

Fizički preneseni signal može biti prenesen preko osnovnog pojasa (baseband) ili propusno pojasnog pojasa (passband). Osnovni pojas (ditalni signal preko digitalnog) je niz električnih ili svetlosnih impulsa koji su proizvedeni linijskim kodiranjem. Tehnologija koja prenosi podatke preko osnovnog pojasa je Eternet, optička vlakna i serijski kablovi. Propusni pojas (digitalni signal preko analognog) je modulisani sinusni talas signala koji predstavlja digitalni tok bitova, a signal se stvara modulacijom i demodulacijom koju obavlja modemska oprema (npr. modem). Tehnologija koja prenosi podatke preko propusnog pojasa je kabalska televizija, telefonska mreža i bežična komunikacijska oprema.

Istorija primene prenosa podataka[уреди]

Podaci su se slali na načine koji nisu elektronski (npr. optičkim, mehaničkim, akustičnim) već od prve pojave komunikacije, dok je analogni signal prvi put poslat pojavom telefona. Kao takvi, prvi uređaji za elektromagnetski prenos podataka koji su se pojavili u modernim vremenima su telegraf (1809.) i teleprinter (1906). U sadašnjosti, prenos podataka se najviše koristi kod: računara, računarskih mreža, telefonskih mreža i digitalne telekomunikacije.

Prenos podataka: računari[уреди]

Kod računara, prenos podataka se najvećim delom odvija preko računarskih sabirnica i pretižno služi za komunikaciju računara sa perifernim uređajima putem paralelnih i serijskih priključaka (RS-233, IEEE 1394, USB). Podaci se mogu prenesti i preko medija za pohranjivanje podatka kako bi se eventualno uočile greške i ispravile (Otkrivanje i ispravljanje grešaka).

Prenos podataka: računarske mreže[уреди]

Podaci se mogu prenositi preko računarskih mreža tj. uređaja kao što su modemi (1940), lokalni mrežni adapteri (1964), ponavljači, razdelnici, mikrotalasne veze, bežične pristupne tačke (1997) itd., koji služe za komunikaciju između dva ili više računara.

Prenos podataka: telefonske mreže[уреди]

Podaci se prenose i preko telefonskih mreža, tj. prenosi se veliki broj telefonskih poziva preko iste bakrene ili optičke žice. Prenos podataka se odvija pomoću PCM-a (engl. pulse code modulation) u kombinaciji s TDM-om (engl. time division multiplexing). Krajem 1990-ih, načini pristupa širokopojasnoj mreži kao što su ADSL, kablovski modemi, FTTB, FTTH su postali sve više rašireni u malim uredima i domova, što omogućava brži razvoj telekomunikacijskih usluga, te zamenu trenutnih usluga sa paketnim načinom komunikacije (IP tehnologija i IPTV).

Prenos podataka: digitalna telekomunikacija[уреди]

Raširenost digitalne revolucije je stvorila mnoge digitalne telekomunikacijske aplikacije kod kojih se primenjuje princip prenosa podataka. Mobiteli druge generacije (2G), mobilna telefonija, video konferencija, digitalna televizija, digitalni radio i telemetrija su samo neki od primera takvih aplikacija.

Serijski i paralelni prenos podataka u telekomunikaciji[уреди]

Serijski prenos je sekvencijski prenos sastavnih delova signala neke grupe koja predstavlja neki znak (ili zasebnu jedinicu) nekog podatka. Paralelni prenos je istovremeni prenos sastavnih delova signala neke grupe koja predstavlja neki znak (ili zasebnu jedinicu) nekog podatka. Paralelni način je brži od serijskog, ali se koristi na male udaljenosti, jer na veće udaljenosti dolazi do kvarenja poruke (što nije slučaj kod serijskog prenosa).

Raznovremeni i istovremeni prenos podataka[уреди]

Raznovremeni (asikroni) prenos podataka koristi početni (start) i završni (stop) bit kako bi označilo da neki ASCII znak stiže i kada je završio (npr. 1 0100 0001 0 - gde je „1” početni bit, a „0” završni bit). Istovremeni (sinhroni) prenos podataka se ne koristi početnim i završnim bitovima, već sinhronizira brzinu prenosa na početku i kraju prenosa putem satnih signala koji su ugrađeni u svaku kompenentu. Iako je istovremeni prenos brži, može doći do gubitka bitova ukoliko satovi prestanu da budu sinhronizovani.

Vidi još[уреди]

Reference[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 A. P. Clark , "Principles of Digital Data Transmission", Published by Wiley, 1983
  2. ^ David R. Smith, "Digital Transmission Systems", Kluwer International Publishers. 2003. ISBN 978-1-4020-7587-2.. See table-of-contents.
  3. ^ Sergio Benedetto, Ezio Biglieri, "Principles of Digital Transmission: With Wireless Applications", Springer. 2008. ISBN 978-0-306-45753-1.. ISBN 978-0-306-45753-1.. See table-of-contents
  4. ^ Simon Haykin, "Digital Communications", John Wiley & Sons. 1988. ISBN 978-0-471-62947-4.. See table-of-contents.
  5. ^ John Proakis, "Digital Communications", 4th edition, McGraw-Hill. 2000. ISBN 978-0-07-232111-1.. See table-of-contents.
  6. ^ Sergio Benedetto, Ezio Biglieri, "Principles of Digital Transmission: With Wireless Applications", Springer. 2008. ISBN 978-0-306-45753-1., 9780306457531

Spoljašnje veze[уреди]