Салман Рушди

Из Википедије, слободне енциклопедије
Salman Rušdi
Salman Rushdie 2012 Shankbone-2.jpg
Датум рођења (1947-06-19)19. јун 1947.(69 год.)
Место рођења Bombaj
 Indija
Веб-сајт salman-rushdie.com

Сер Ахмед Салман Рушди (енгл. Sir Ahmed Salman Rushdie; 19. јун 1947, Бомбај, Индија) је англоиндијски романописац и есејиста. Његов препознатљиви књижевни стил критичари[који?] најчешће називају магичним реализмом. Повезаности, расцепи и миграције између Истока и Запада представљају преовлађујућу тему његовог стваралаштва. Како због својих књижевних достигнућа, тако и због бројних контроверзи и скандала који га прате, представља једног од најзначајнијих писаца 20. века.

Биографија[уреди]

Салман Рушди је рођен у муслиманској породици средње класе у Бомбају (данашњи Мумбај). Као једини син угледног пословног човека и учитељице школовао се најпре у Бомбају, а потом у Енглеској на Краљевском колеџу у Кембриџу, где је дипломирао на одсеку за историју 1968. године. За време рата између Индије и Пакистана, његова породица се сели у Пакистан. По завршетку студија једно време ради на телевизији у Пакистану, а затим одлази у Лондон, где се бави глумом и маркетингом и упоредо објављује свој први роман „Гримус“ (1975) који пролази прилично незапажено код читалачке публике и критичара.

Роман „Деца поноћи“ (1981), алегоријска прича о рођењу модерне Индијске нације, доноси му популарност светских размера и Букерову награду за најбољи роман у области фантастике те године. Рушдијев трећи роман, „Срамота“ (1983), бајковита прича о историји једне пакистанске породице, представља снажну критику политичких превирања у тадашњем Пакистану.

Године 1988. објављује свој четврти роман, „Сатански стихови“, који изазива снажан талас протеста и демонстрација у муслиманском свету због, по њиховом схватању, увредљивог описа пророка Мухамеда, који је представљен као обичан човек од крви и меса. Ирански верски вођа Рухолах Хомеини изриче 14. фебруара 1989. године фатву (смртна пресуда) за Салмана Рушдија и обећава награду од четири милиона долара за његове убице. Суочен са претњама смрћу и фатвом, Рушди се скрива готово читаву деценију уз помоћ британске владе и полиције, појављујући се само спорадично у јавности. 1998. године тадашњи председник Ирана Мухамед Хатими повлачи фатву и најављује успостављање дипломатских односа између Велике Британије и Пакистана. Међутим и данас се могу чути заговорници тезе да се исламски верски закони не могу мењати и да је фатва за Салмана Рушдија и даље на снази. Упркос свему овај писац остаје секулариста и снажан критичар исламског фундаментализма, непрестано указујући на погубност сваке, а нарочито верске искључивости. Тиме у јавности постаје својеврстан симбол одбране слободе говора и изражавања.

Салман Рушди наставља да пише и објављује књиге. 1990 године излази из штампе књига за децу „Харун и море прича“. Следе: збирка есеја „Имагинарy Хомеландс: Ессеyс анд Цритицсм 1981-1991“ (1991); књига кратких прича „Исток, запад“ (1994); роман „Мавров последњи уздах“ (1995). Књига „Тло под њеним ногама“ (1999) представља својеврсну алтернативну историју модерне рок музике, а пише и песму истог назива заједно са певачем групе У-2 Боном Воксом. У своја два последња романа „Бес“ (2001) и „Схалимар тхе Цлоwн“ (2005) интензивно се бави проблемом тероризма.

Салман Рушди је добитник многих награда и признања за своје стваралаштво укључујући и „Аустриан Стате Призе фор Еуропеан Литературе“ (1993) и „Аристеион Литерарy Призе“ (1996).

Ради као хонорарни професор на Институту за технологију у Масачусетсу. Члан је „Роyал Социетy оф Литературе“. Био је председник „ПЕН Америцан Центер“ организације од 2004 до 2007 године.

Краљица Елизабета II на службеној прослави поводом свог 81 рођендана у јуну 2007. године одликовала је Салмана Рушдија титулом витеза, највишим одликовањем британске круне.

Књижевни стил[уреди]

Салман Рушди је најзначајнији постколонијални писац прве генерације чије је стваралаштво, у литерарном смислу, оформило читаве генерације индијских писаца који пишу на енглеском језику. Инспирацију за своја дела проналази у индјској традицији, култури и митологији, али његов књижевни стил има снажно упориште у европској прози. Сам Рушди каже да себе не сматра индијским писцем и да су пресудан утицај на њега извршили европски писци попут Мигела Сервантеса, Николаја Гогоља, Чарлса Дикенса, Михаила Булгакова и Гинтера Граса. Његова дела припадају магичном реализму, који је карактеристичан за многе англосаксонске писце. Салман Рушди пише раскошним, ирационалним, хумористичним стилом препуним метафора. Својом изузетном приповедачком техником вешто преплиће перспективе посматрача, учесника у догађају и самог приповедача. Користи лајтмотиве и флешбекове градећи тако један потпуно нелинеаран, магичан свет у коме се преплићу реално и фантастично, трагично и комично. Његови ликови су снажно осмишљени, упечатљиви, трагикомични антихероји. У његовим делима преплићу се димензије бајке и политички ангажоване литературе.

Занимљивости[уреди]

Рушди је подржао свог пријатеља, немачког писца и добитника Нобелове награде Гинтера Граса када је после шездесет година ћутања признао да је као младић био члан злогласне нацистичке СС јединице. „Грас је провео читав живот критикујући идеје које је подржао као младић и то је само по себи храбро. Он је мој пријатељи то ће и остати“[1], изјавио је Рушди.

У лондонском театру „Барбикан“ је изведена позоришна представа „Деца поноћи“ по Рушдијевом роману. Првобитни сценарио Рушди је написао за телевизијску кућу ББЦ, али су Индија и Шри Ланка, страхујући од могуће одмазде због фатве, накнадно повукле дозволе за снимање филма у својим земљама.[2]

У филму „Дневник Бриџит Џонс“ Рушди је у једној сцени „глумио“ сам себе.

Библиографија[уреди]

  • Гримус (1975)
  • Тхе Миднигхт‘с Цхилдрен (1981)
  • Схаме (1983)
  • Тхе Јагуар Смиле: а Ницараqуан Јоурнеy (1987)
  • Тхе Сатаниц Версес (1988)
  • Хароун анд тхе Сеа оф Сториес (1990)
  • Ин Гоод Фаитх (1990)
  • Имагинарy Хомеландс: Ессеyс анд Цритисисм 1981-1991 (1991)
  • Тхе Wизард оф Оз (1992)
  • Еаст, Wест (1994)
  • Тхе Моор‘с Ласт Сигхт (1995)
  • Тхе Гроунд Бенеатх Хер Феет (1999)
  • Фурy (2001)
  • Степ Ацросс тхис Лине: Цоллецтед Нон−фицтион 1992−2002 (2002)
  • Схалимар тхе Цлоwн (2005)
  • Царелесс Мастерс (2007)
  • Параллелвилле (2007)
  • Енцхантресс оф Флоренце (2008)
  • Лука анд тхе Фире оф Лифе (2010)

Дела објављена на српском језику[уреди]

  • Деца поноћи - "БИГЗ" (1986, 1987, 1989), "Дерета" (2008)
  • Сатански стихови - "Просвета" (1989, 1991), "Феникс Либрис" (2009)
  • Харун и море прича - "Просвета" (1991)
  • Исток, Запад - "Геопоетика" (1995 )
  • Мавров последњи уздах - "Народна књига" (1997)
  • Бес - "Народна књига" (2001)
  • Срамота - "Народна књига" (2002)
  • Тло под њеним ногама - "Плато" (2003)
  • Гримус - "Народна књига" (2004)
  • Кловн Шалимар - "Народна Књига" (2007)
  • Чаробница из Фиренце - "Алнари" (2009)
  • Лука и ватра живота - "Алнари" (2011)

Референце[уреди]

  1. Рушдијев интервју ББЦ-у ббц.цо.ук
  2. Премијера Рушдијеве „Деце поноћи“ дневник.цо.yу

Спољашње везе[уреди]