Пређи на садржај

Сеизмолошка служба у функцији система цивилне одбране

С Википедије, слободне енциклопедије

Питање безбедности становништва је прворазредно питање сваке државе; актуелно је у сваком добу, у сваком систему и у свим сферама људске делатности.Ванредне ситуације свакодневно односе много људских живота, уништавају и деградирају животну средину, узрокују велику материјалну штету и губитке. Ризик од катастрофа постоји у сваком друштву, па се држави намеће нужност да организује ефикасан систем одбране који ће моћи одговорити на све изазове, ризике и претње безбедности по становништво, материјална и културна добра. Систем цивилне одбране, а тиме и заштите и спасавања становништва у Републици Србији, почео је да се формира доношењем Стратегије националне безбедности, Стратегије одбране и Закона о ванредним ситуацијама. Он има својих недостатака, својих слабости, које се отклањају доношењем подзаконских аката из области ванредних ситуација. Цивилна одбрана, као један од четири темеља система одбране, представља најорганизованију снагу друштва која може пружити сву потребну помоћ угроженом становништву и очувати животну средину, материјална и културна добра.

Успостављање система цивилне одбране

[уреди | уреди извор]

Устав Републике Србије дефинише здравствену и социјалну заштиту својих грађана, као основна права сваког човека. Устав дефинише да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља, да се здравствена заштита остварује из јавних прихода ако се не остварују на други начин, и да Република Србија помаже развој здравствене и физичке културе.[1] Надлежност Републике Србије је, да уређује и обезбеђује одбрану и безбедност Републике Србије и њених грађана и мере за случај ванредног стања. Надлежност Народне скупштине одлучује о рату и миру и проглашава ратно и ванредно стање и усваја стратегију одбране. Надлежност општине јесте да се преко својих органа стара о заштити животне средине, заштити од елементарних и других непогода, заштити културних добара од значаја за општину. Устав у члану 200. дефинише да Народна скупштина проглашава ванредно стање у условима када јавна опасност угрожава опстанак државе или грађана. Одлука важи најдуже 90 дана са могућношћу да се продужи за још 90 дана. Проглашавајући ванредно стање Народна скупштина може прописати мере којима се одступа од Уставом зајемчених људских и мањинских права, које важе најдуже 90 дана, а по истеку овог рока могу се обновити под истим условима.[2] Ратно стање проглашава Народна скупштина као и мере којима се одступа од Уставом зајемчених људских и мањинских права. Стратегија националне безбедности је најважнији стратешки документ који утврђује основе политике безбедности у заштити националних интереса. Стратегија представља основ за израду стратегијских докумената у свим областима друштвеног живота и функционисања државних органа и институција, ради очувања и заштите безбедности грађана, друштва и државе. Стратегија дефинише 22 изазова, ризика и претњи по безбедност Републике Србије. Два су ризика директно повезана и утичу на безбедност становништва и материјалних добара:[2]

  • последице елементарних непогода и техничких и технолошких несрећа, као и угрожавање животне средине и здравља грађана услед радиолошке, хемијске и биолошке контаминације,
  • опасности повезане са појављивањем и ширењем инфективних болести код људи и зараза код животиња представљају безбедносни ризик, који би у будућности могао бити све израженији.

Значајан ризик представљају технолошке несреће у којима ефекти дејства опасних материја могу захватити не само територију Републике Србије, већ и суседне државе. Животну средину додатно угрожавају и објекти са високим степеном ризика у земљама региона, као и привредни објекти са технологијом која не задовољава међународне еколошке стандарде. Један од основних циљева политике националне безбедности је и унапређење безбедности грађана, друштва и државе, док један од основних елемената политике националне безбедности чини политика одбране, чији је основни циљ да обезбеди ефикасан систем одбране, а Војска Србије даје подршку цивилним властима у супротстављању претњама безбедности.

Систем националне безбедности у ширем смислу чине највиши органи законодавне, извршне и судске власти: Народна скупштина Републике Србије, председник Републике Србије, Савет за националну безбедност, Влада, судови и тужилаштва, док у ужем чине: систем одбране, снаге Министарства унутрашњих послова, безбедносно-обавештајни систем и привремено формирани органи и координациона тела за поједине кризе. Систем одбране представља јединствену, структурно уређену целину снага и субјеката одбране, чији је основни циљ заштита интереса Републике Србије од оружаног угрожавања споља. Војска Србије је основни субјект система одбране. Снаге Министарства унутрашњих послова имају основни циљ да заштите националне интересе у домену унутрашње безбедности. Безбедносно-обавештајни систем чине Безбедносно-информативна агенција, Војнобезбедносна агенција и Војнообавештајна агенција. Систем одбране Србије је део система националне безбедности и представља уређену и функционалну целину снага и субјеката одбране чији је циљ заштита одбрамбених интереса кроз реализацију војне и цивилне одбране. Носилац војне одбране је Војска Србије, а цивилне одбране:[2]

Основни појмови везани за систем цивилне одбране

[уреди | уреди извор]

Циљеви система цивилне одбране

[уреди | уреди извор]

Цивилна одбрана се дуго времена превасходно развијала на основу захтева за деловање у случају оружане агресије. Међутим, шири концепт безбедности, прихваћен у већини држава након политичких промена крајем осамдесетих година прошлог века, промовисао је два потпуно нова циља цивилне одбране :

  1. јачање способности друштва да се успешно носи са озбиљним ванредним ситуацијама у време мира и
  2. стварање услова за употребу ресурса цивилне одбране у међународним хуманитарним задацима и задацима промоције мира.

Дакле, тежиште припремања цивилне одбране премештено је са ратних прилика ка решавању мирнодопских кризних ситуација. Циљеви система цивилне одбране су различито формулисани,али углавном се своде на :[3]

  • заштиту цивилног становништва ,
  • снадбевање становништва и оружаних снага неопходним производима,
  • обезбеђење континуираног функционисања власти и друштва у криним ситуацијама и рату ,
  • обезбеђење континуираног служби јавних делатности,
  • умањење штетних ефеката катастрофа и ратова,
  • снижење рањивости инфраструктуре и витално важне индустрије,
  • заштиту и унапређење квалитета животне средине,
  • доприношење миру и безбедности у свету.

Мисије и задаци система цивилне одбране

[уреди | уреди извор]

Основне мисије система цивилне одбране су :[2]

  • обезбеђивање претпоставки за функционисање система одбране ,
  • заштита и спасавање (реализује се кроз осматрање и обавештавање, заштиту и спасавање људи, заштиту и склањање материјалних добара и очување животне средине),
  • учешће у међународним операцијама заштите и спасавања .

Да би те мисије остварио,систем цивилне одбране има конкретне задатке:

  • превенција и супротстављање свим безбедносним изазовима,ризицима и претњама,
  • припрема цивилних структура друштва за одбрану,
  • организација мониторинга и мреже осматрања и обавештавања,
  • обавештавање,упозоравање и узбуњивање становништва,
  • обезбеђење информационе и комуникационе инфраструктуре,
  • заштита и спасавање људи, материјалних добара и животне средине,
  • едукација грађана,
  • усклађивање и организација веза и криптозаштите за потребе Војске и државних органа,
  • материјално обезбеђење Војске и других субјеката одбране,
  • рад и сарадња са друштвеним организацијама и савезима од посебног значаја за одбрану,
  • остваривање регионалне сарадње,
  • учешће у хуманитарним мисијама и међународна сарадња на пољу превенције и отклањања опасности, које имају карактер ванредних ситуација,
  • координирање и сарадња са институцијама значајним за одбрану, безбедност и заштиту.[3]

Функције система цивилне одбране

[уреди | уреди извор]

Функције система цивилне обране су:

  1. заштита и спасавање људи и материјалних и културних добара од природних, техничко-технолошких и других катастрофа, односно ратних разарања, које угрожавају људе, државу, народе и животну средину,
  2. откривање угрожености и опасности и њихово благовремено оглашавање, односно подизање система цивилне одбране на акцију,
  3. стварање услова за масовно учешће становништва у активностима заштите и спасавања и неоружаној борби и отпору ,
  4. обављање одређених „позадинских“ функција за војне и цивилне потребе (логистика).[3]

Цивилна заштита

[уреди | уреди извор]

Закон о одбрани Републике Србије регулише цивилну заштиту, која се организује, припрема и спроводи као систем заштите и спасавања: људи, животиња, материјалних и културних добара, од елементарних непогода, техничко-технолошких несрећа и катастрофа, последица тероризма, ратних и других већих несрећа, а у складу с важећим прописима, начелима и захтевима Женевске конвенције и другим правилима међународног хуманитарног права. Цивилна заштита, у ратном и ванредном стању, организује се и функционише као део система одбране. Основни циљеви цивилне заштите су :[4]

  • да ограничи делокруг и последице било које несреће,
  • да обезбеди брз одговор , како би се спречиле људске жртве и смањиле материјалне и еколошке штете,
  • стварање нове културе у области цивилне заштите .

Субјекти система цивилне одбране

[уреди | уреди извор]

Субјекти од посебног значаја за заштиту и спасавање су привредна друштва и друга правна лица која се баве делатношћу из области:[5]

  • телекомуникација,
  • рударства и енергетике,
  • транспорта,
  • метеорологије,
  • хидрологије,
  • сеизмологије,
  • заштите од јонизујућег зрачења и нуклеарне сигурности,
  • заштите животне средине,
  • водопривреде,
  • шумарства и пољопривреде,
  • здравства,
  • збрињавања лица,
  • ветерине,
  • комуналне делатности,
  • грађевинарства,
  • угоститељства,
  • други који располажу ресурсима за смањење ризика од катастрофа.

Сеизмологија и систем цивилне одбране

[уреди | уреди извор]

Сеизмолошки завод Републике Србије

[уреди | уреди извор]

Први корак у развоју сеизмологије у Србији учињен је после рушилачког земљотреса 7. априла 1893. године са епицентром код Свилајнца. Геолошки завод Велике школе у Београду је тада на иницијативу академика Јована Жујовића, управника, и професора Светолика Радовановића започео прикупљање података о земљотресима. Ова прва организација сеизмолошке службе функционисала је само неколико година. Филозофски факултет Универзитета у Београду је 1906. године донео одлуку о изградњи објекта Сеизмолошког завода на Ташмајдану чиме је започето систематско проучавање земљотреса на територији Србије. После многих промена статуса, током стогодишњег рада, које су неповољно утицале на његов рад, Завод је коначно 1995. године Законом о републичком сеизмолошком заводу постао посебна организација која обавља послове од интереса за Републику.[6] Први сеизмографи инсталирани су 1909. године а у јуну 1910. године на инструментима је регистрован први земљотрес.У току Првог светског рата сав инвентар Завода је уништен, а инструменти поломљени и покварени. После оправке инструмената, Завод је поново почео да ради 1921. године. Механички инструменти типа Вихерт, које је Завод добио 1929. године на име ратне репарације, постали су основа инструменталног регистровања земљотреса све до 1980. године. Набавка преносних сеизмографа, после Копаоничког земљотреса, је била први корак у модернизацији сеизмолошке службе.[6] У периоду 1991-2005. година у Заводу је остварено техничко унапређење постојећих аналогних сеизмолошких станица у системе за дигиталну аутоматску аквизицију сеизмичких сигнала. Број сеизмолошких станица се повећао на 10 и са 5 је остварен телефонски пренос података у централну станицу у Београду.[6]

После земљотреса код Мионице на Дивчибарама је изграђен објекат друге сталне сеизмолошке станице у Србије из Фонда за обнову Колубарског региона. Станица је опремљена сеизмолошком опремом високог квалитета, уз повољне услове ниског амбијенталног шума, па су регистрације са станице Дивчибаре најчешће коришћени подаци са Балкана у оквиру виртуалне европске сеизмолошке мреже. У 2005. години остварен је значајан напредак у раду реализацијом пројекта донације Словачке владе преко Фонда Београд-Братислава. У оквиру пројекта извршена је модернизација сеизмолошких станица Београд, Свилајнац, Дивчибаре, Сјеница, Гружа, Ђердап, Ниш, Барје и Бајина Башта чији се подаци континуално прикупљају. У Београду је инсталиран централни аквизициони систем и на њему је успостављено аутоматско прикупљање података и лоцирање земљотреса. Сеизмограми и аутоматски лоцирани земљотреси публикују се на интернету. Даљи развој сеизмолошке мреже Србије је усмерен ка повећању броја станица са непрекидним преносом података у реалном времену у централну станицу у Београду и набавци савремених широкопојасних сензора.[7]

Основни послови Републичког сеизмолошког завода су:

  • врши систематско регистровање, прикупљање, анализирање и проучавање сеизмичких и сеизмотектонских појава, прогнозирање њиховог утицаја на земљиште, воде, водотокове и објекте,
  • пројектовање и одржавање сеизмолошких станица и израда сеизмолошких карата,
  • учешће у изради прописа за изградњу у сеизмичким подручјима, као и за сеизмичко осматрање капиталних објеката код којих земљотреси могу изазвати катастрофалне последице,
  • израда предлога за планирање и организацију система цивилне заштите, код прављења планова за заштиту од земљотреса и доношење мера за отклањање последица и вођење одговарајуће сеизмолошке документације и њено ажурирање и чување,
  • објављивање прикупљених података о сеизмичким и сеизмотектонским појавама и обавља друге сеизмолошке послове, који се утврде гоодишњим или вишегодишњим програмима,
  • учествују у међународној размени сеизмолошких података и у реализацији регионалних сеизмолошких пројеката, који су од посебног интереса за републику.[3]

Сеизмолошка служба у функцији система цивилне одбране

[уреди | уреди извор]

Детаљно праћење сеизмичке активности на територији Републике Србије и пограничним просторима се врши у циљу информисања система цивилне одбране о главним параметрима земљотреса и процене њихових последица, како би се благовремено предузеле неопходне мере помоћи угроженом становништву. Подаци о регионалним и далеким земљотресима су потребни за међународну размену података са другим организацијама. На територији Републике Србије успостављен је режим истовременог рада два паралелна система телеметријске аквизиције (у Београду и на Дивчибарама) чиме је омогућен непрекидан и несметан рад на аутоматској локацији и обавештавању о земљотресима и у случајевима када дође до престанка рада једног од њих. Режим 24-часовног осматрања омогућава Национална сеизмолошка мрежна станица Републике Србије, као и коришћење виртуелне сеизмолошке мреже коју сачињавају станице из региона и Европе (30-ак станица).[8] Сеизмолошку мрежу данас сачињавају централна сеизмолошка станица у Београду и теренске станице у Србији. У оквиру Сеизмолошког завода постоји сеизмолошко одељење, инструментано сеизмолошко одељење и администрација.[3]

Поред сеизмолошке мреже на територији Републике Србије, делимично је инсталирана и мрежа за јаке земљотресе, а међу њима су и наше највеће бране: Ђердап, Бајина Башта, Гружа, Барје, Првонек, Ровни и Селова која је у изградњи. Подацима са ових станица се непосредно по догађању јаког земљотреса утврђује ниво достигнуте акцелерације односно интензитета земљотреса на капиталним објектима. Када је земљотрес лоциран, утврђена његова магнитуда, географска ширина и дужина и време, та информација се шаље:[9]

  • Центру за ванредне ситуације,
  • Министарство одбране,
  • Сеизмолошким центрима у свету,
  • Медијима, како би се што пре обавестила јавност.

Аутоматске информације о земљотресу Завод упућује СМС поруком и ставља је на увид свима којима је она доступна путем интернета у року од 5-10 минута након земљотреса, а ревидирану информацију о локацији и интензитету у року од 10-20 минута.[8] Одмах након јаког земљотреса, стручне службе Завода обилазе земљотресом погођено подручје и прикупљају податке о манифестацијама тог земљотреса на објектима и тлу. На основу класификованих података о типовима оштећења и њиховој просторној заступљености (користи се Европска макросеизмичка скала), израђују се карте изосеиста које оконтурују одређене степене интензитета на том подручју. Просечно, у Републици Србији се сваких десетак година догоди снажан земљотрес који може да причини штете на грађевинским објектима. Републички сеизмолошки завод лоцира место где се земљотрес догодио, одређује његову магнитуду на основу које се даје претпостављени интензитет односно јачина земљотреса у епицентру. На основу података са мреже за јаке земљотресе Републички сеизмолошки завод даје податке за процену сеизмичке угрожености капиталних објеката. Интерпретација регистрованих земљотреса омогућава:[8]

  • израду карата процењених интензитета,
  • изучавање тектонских процеса у жаришту,
  • сеизмотектонску интерпретацију сеизмолошких података,
  • прорачун параметара сеизмичког хазарда на простору Републике Србије и на мањим просторима,
  • израду карата сеизмичког хазарда Републике Србије, као основе за просторно планирање и пројектовање сеизмички отпорних објеката,
  • израду сеизмолошких основа правилника о прописима за изградњу објеката у сеизмичким подручјима.

У сарадњи са другим службама и међународним организацијама, присутно је континуирано јачање кадровског потенцијала Републичког сеизмолошког завода кроз различите врсте обука, курсева и семинара. Такође, Републички сеизмолошки завод је, у циљу стварања услова за већу безбедност грађана Републике Србије и њихове имовине у случају земљотреса, организовао предавања у центрима за обавештавање, са темом разумевања основних информација са терена о земљотресима.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Устав Републике Србије. Београд: Службени гласник РС. 2006. 
  2. ^ а б в г Бабић, Бранко (2012). Цивилна одбрана Републике Србије. Нови Сад: Висока техничка школа струковних студија. 
  3. ^ а б в г д Јаковљевић, Владимир (2006). Систем цивилне одбране. Београд: Факултет цивилне одбране. 
  4. ^ Јаковљевић, Владимир (2011). Цивилна заштита Републике Србије. Београд: Факултет безбедности. 
  5. ^ Закон о смањењу ризика од катастрофа и управљању ванредним ситуацијама. Београд: Слежбени гласник РС,бр.87/2018. 2018. 
  6. ^ а б в „Историјат”. Републички сеизмолошки завод. Архивирано из оригинала 15. 10. 2018. г. Приступљено 1. 12. 2018. 
  7. ^ Информатор о раду Републичког сеизмолошког завода. Београд: Републички сеизмолошки завод. 2018. 
  8. ^ а б в Национална стратегија заштите и спасавања у ванредним ситуацијама. Београд: Службени гласник РС ,бр.86/2011. 2011. 
  9. ^ Национална стратегија заштите и спасавања у ванредним ситуацијама. Београд: Службени гласник РС,бр.86/2011. 2011. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Бабић, Бранко(2012), Цивилна одбрана Републике Србије , Нови Сад: Висока техничка школа струковних студија
  • Јаковљевић, Владимир(2006), Систем цивилне одбране , Београд: Факултет цивилне одбране
  • Јаковљевић, Владимир(2011), Цивилна заштита Републике Србије , Београд: Факултет безбедности
  • Национална стратегија заштите и спасавања у ванредним ситуацијама , Београд: Службени гласник РС, бр.86/2011
  • Републички сеизмолошки завод(2018), Информатор Републичког сеизмолошког завода ,Београд: Републички сеизмолошки завод
  • Устав Републике Србије , Београд: Службени гласник РС, 2006.
  • Закон о смањењу ризика од катастрофа и управљању ванредним ситуацијама , Београд: Службени гласник РС, бр.87/2018
  • https://web.archive.org/web/20181015155608/http://www.seismo.gov.rs/O%20zavodu/Istorijatl.htm

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Вебсајт Републичког сеизмолошког завода