Сесшу Тојо

С Википедије, слободне енциклопедије

Сесшу Тојо
Копија аутопортрета из 16. века
Сесшу Тојо
Име по рођењуSesshū Tōyō
Друга именаОда Тојо; Тојо; Ункоку; Бикеисај
Датум рођења1420.
Место рођењаАкахама, Бичу
 Јапан
Датум смрти(1506-08-26)26. август 1506.
Место смртиЈапан
ПребивалиштеЈапан
ДржављанствоЈапанско
УниверзитетРинзај
ЗанимањеСликар, свештеник

Сесшу Тојо (јап. 雪舟 等楊, せっしゅう; Ода Тојо од 1431, такође познат под именима Тојо, Ункоку, и Бикеисај) (1420/27. – 26. 8. 1506.[1]) јапански је сликар и будистички свештеник из раздобља Муромачија.[2] Уметничко име му је Сесшу, док је Тојо његово властито име (имина) које је добио тек 1431, док изворно лично име није познато. Сесшу је био Зен-Шу свештеник сликар из периода Муромачи у Јапану, истакнут по својој уметности суми-е (сликање црним мастилом).[3] У почетку инспирисан кинеским пејзажима, Сесшуов рад има изразито јапански стил који одражава зен-будистичку естетику.[2] Његово истакнуто дело је обухватило слике пејзажа, портрета и слика птица и цвећа, прожете зен будистичким веровањима, спљоштеном перспективом и наглашеним линијама.[4]

Припадао је зен секти јапанског будизма ринзајске школе. Носио је наслове сликања тинтом и воденим бојама (суибокуге, 水墨画) и наслов мајстора зена. Учитељ му је био Теншо Шубун. На Тојово сликарство је утицало пејзажно сликарство из доба кинеске династије јужног Сунга, посебно радови Сја Гуеја из школе Ма-Сја.

Сесшу је рођен у самурајској породици Ода (小田家) и обучен је у храму Шококу-џи у Кјоту, Јапан, као зен монах.[2] Од свог раног детињства, Сесшу је показивао таленат за сликање и на крају је постао широко поштован у целом Јапану као мудар, угледни зен учењак и највећи сликар-свештеник Зен-Шуа.[5]

Сесшу је радио у сликарском атељеу док се обучавао код Теншо Шубуна (око 1418–1463). Али након посете Кини, његов рад је добио карактеристичан кинески утицај, спајајући јапански и кинески стил да би развио свој индивидуалистички стил зен слика.[5] Сесшуов утицај на сликарство био је толико широк да су га многе уметничке школе именовале за свог оснивача.[3] Сесшуова најпризнатија дела су Зимски пејзаж (око 1470-их), Птице и цвеће (1420–1506) и Четири пејзажна свитка годишњих доба (1420–1506).

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у насељу Акахами у провинцији Бичу, данас на западу префектуре Окајаме, у самурајској породици Ода (小田家). Одгојили су га зен будистички свештеници из школе ринзаи. У младост је показао дар за ликовну уметност и касније је постао један од највећих јапанских уметника свог времена, посебно цењен у Јапану и Кини.[6] Име Тојо добио је 1431. године, кад је приступио зен храму у Хофукуји у Соји. Године 1468/1469 отпутовао је у Китај којим је владала династија Минг, где су га брзо препознали као изврсног сликара. По повратку у Јапан, формирао је сликарски студио и успоставио велико следбеништво, које се данас назива школа Ункоку-рин[7] или „Сесшуова школа”. Премда бројна дела носе његов потпис, само за мали број њих може се са сигурношћу потврдити да их је насликао. Најпознатији му је рад свитак Дуги пејзаж (山水長巻, Сансуи чокан). Било је много његових славних ученика, међу њима и Хасегава Тохаку. Они су се такође потписивали Сесшуовим именом. То је било због уметничких разлога.

Шококу-ји, храм у Кјоту где се школовао.

Око 1440. отишао је да живи у Кјоту, великом граду, који у то време био јапански главни град. Живео је као монах у славном зен храму Шококу-ји. Тамо је учио код познатог мајстора зена Шунрина Сута (春林周藤), а сликање код Теншоа Шубуна, најцењенијег јапанског сликара тог времена.

Дела су му класификована као Национално благо Јапана (国宝, кокухо).

Слике[уреди | уреди извор]

Поглед на Ама-но-Хасхидате, око 1501.-1506.

Мада многи радови овог периода носе Сесшуов потпис, име, или печат, само са мали број њих може са сигурношћу приписати њему. Многи су било копије или радови његових ученика; и неколико сликара, укључујући Хасегава Тохаку, чак су користили Сесшуово име из уметничких разлога. Уметници који су у највећој мери били под утицајем Сесшуовог приступа сликарству се сматрају припадницима „Сесшуове школе” (Ункоку-рин школе).[7] Вероватно најважнији сачувани рад овог мајстора је такозвани Дуги свитак пејзажа (Сансуи Чокан): 50-стопа (15 метера) дуг свитак који приказује четири сезоне у секвенци пролеће—лето—јесен—зима. Као што је то било уобичајено за тај период и рад Сесшуовог учитеља Теншо Шубуна, стил и техника су у великој мери под утицајем кинеских слика династије Сонг, а посебно радова Сја Гуеја. Међутим, Сесшу је изменио кинески модел увођењем наглашенијег контраста имеђу светла и сенке, дебљих, тежих линија, и побољшаног ефекта простора. Постоје два друга велика пејзажна свитка који се приписују Сесшу. Мањи свитак „Четири сезоне” (Кратки пејзажни свитак) манифестује квалитете сличне онима својственим Сансуи Чокану, само с нешто слободнијом техником. Поглед на Ама-но-Хашидат, насликан непосредно пред уметникову смрт, радикално је одступање од кинеске традиције: на слици се види реалистичан поглед на одређени крајолик. Остала позната Сесшуова дела обухватају будистичку слику Хуике нуди своју руку Бодидарми, насликану 1496. године, која има статус националног блага Јапана од 2004. године, и пар декоративних приказа цвећа и птица.

Сесшуова дела су претежно суибокуга, што значи „слике водом и тушем“.[2] За суибокуга уметнике, ексклузивност црног мастила омогућила им је да се усредсреде на суштински карактер субјекта пошто зен будизам наглашава материјалну једноставност и осетљивост на свет природе.[2] Да би направио своје монохромне слике разблаженим сивим и црним мастилом, Сесшу је користио црни суми, што значи угљен или чврсто мастило на бази чађи на папиру или свили, пратећи тако уметност суми-е.[8] Неки од Сесшуових најпризнатијих дела укључују Зимски пејзаж (око 1470-их), Четири пејзажна свитка годишњих доба (око 1420 – 1506) и Птице и цвеће (око 1420 – 1506), демонстрирајући свој стил спљоштеног простора, наглашених обриса и угаоних потеза кистом за приказивање зен веровања.[4]

Зимски пејзаж (око 1470-их), збирка Токијског националног музеја.

Зимски пејзаж (око 1470-их)[уреди | уреди извор]

После свог боравка у Кини, Сесшу је насликао Зимски пејзаж (око 1470-их) у јапанским руралним провинцијама, показујући како Сесшу комбинује своје уметничке технике и зен концепте.[2] Сесшу је користио искључиво црно суми мастило разблажено до нијанси сиве. Равне планине које се преклапају осликавају снежни пејзаж.[8] Кроз кратке, експресивне потезе кистом, Сесшу приказује мушку фигуру која се пење стрмоглавом стазом до комплекса неплодног храма, сугеришући мукотрпност његовог путовања током врхунца зиме.[8] Уобичајено за Сесшуове слике, појединачна фигура је окружена високим пејзажом који се ослања на концепт моно носвесног, човечанства које је присутно у природи,[4] како би се створила повучена атмосфера.[9] У целој композицији, Сесшу користи технику шумпо, мењајући чврстоћу и дебљину обриса да би приказао тродимензионалност и текстуре.[2] Ово моделовање је побољшано испирањем разређеног мастила и рендеровањем помоћу финих линија. У првом плану, стене и дрвеће показују утегнуте, тамне линије, док су леве удаљене планине оцртане на сивом небу једним потезом киста да би се ухватио тренутак.[4] Интензитет Сесшуовог рада је приказан оштрим, угаоним потезима четкице у центру, који одражавају утицај зен будизма.[2] Слично, он користи испирање мастила за котрљајућу маглу да подели простор између чврстог и празног, одражавајући таоистички метафизички концепт напетости између субјеката.[4] Ово је појачано оштрим дијагоналама супротних стена у предњем плану, јер доносе осећај неизбежне, нагомилане енергије.[8] У позадини се налази један, снажан, муњевит потез кистом који оцртава централне литице док врх нестаје у магли, сугеришући пролазне тренутке у времену, како се верује у зен будизму.[2] Све у свему, Зимски пејзаж представља Сесшуове стилске изборе и имплементацију зен будистичких концепата, посебно ослањајући се на кинеске пејзаже који су симболизовали посвећеност врлог човека да остане частан током тегобног тренутака.[2]

Птице и цвеће (око 1420–1506)[уреди | уреди извор]

Утицаји Сесшуових студија у Кини огледају се у два чувена висећа свитка сезонских пејзажних слика птица и цвећа, насликаних мастилом и бојом на свили, у колекцији Пери.[10] Сесшу слика декларативне контуре стена и текстуре користећи влажну четку са длакама које се цепају. Ово доноси огреботину, грубу текстуру која камењу даје осећај чврстоће и опипљивости. Таква техника се може видети у Четири пејзажна свитка годишњих доба, јесењих и зимских пејзажа. Као мотив који се понавља у Сесшуовим пејзажима, стена је трапезоидна са два удубљења на врху. Као у Зимском пејзажу, Сесшу користи цик-цак или облик осветљења да би допринео структури композиције.[11] У оквиру ове композиције, Сесшу изравнава простор користећи просторне нејасноће и варијације у сразмери.[4] Сесшуов контраст у размерама ствара илузију сличну зен појму нултог времена и простора, где нема разлике између прошлости, садашњости или будућности. Композиционо, не постоји разлика између целе слике и субјеката који је чине.[12] Сесшу намерно контролише интензитет тонова како би сугерисао атмосферску перспективу кроз суптилне градације мастила да би магла изазвала поетска осећања јесени.[4]

Изабрана дела[уреди | уреди извор]

Истакнута дела су пејзажи:

  • Четири годишња доба, четири свитка (пре 1469.; Национални музеј у Токију)
  • Јесен и зима, два висећа свитка (око. 1470–90.; Национални музеј у Токију)
  • Кратки свитак пејзажа (око 1474.–90.; Национални музеј у Кјоту)
  • Дуги свитак пејзажа (Сансуи Чокан) (око. 1486; збирка Мори, Јамагучи, Јапан)
  • Хабоку-Сансуи, свитак израђен техником запљуснуте тинте (1495.; Национални музеј у Токију)
  • Поглед на Ама-но-Хашидате (око 1502.–05.; Национални музеј у Кјоту)

Остала позната дела су:

  • Портрет Масуде Канетаке (1479.; збирка Масуда, Токио)
  • Хуике пружа руку Бодхидхарми (Дарума и Хуи К’о) (1496.; храм Саинен-ји, Аичи, Јапан)
  • Цвеће и птице, пар шестолисних паравана (недатирано; збирка Косака, Токио)

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Дие клеине Ензyклопäдие, Енцyцлиос-Верлаг, Зüрицх, 1950, Банд 2, стр. 601
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и Стокстад, Марилyн; Цотхрен, Мицхаел (2017). Ревел Арт Хисторy. 2 (6 изд.). Пеарсон. ИСБН 978-0134481012. 
  3. ^ а б Форд, Доротхy (2010). „Тхе Греатест Перфецтион: Спатиал Аберратионс ин Сессху'с Лонг Сцролл”. Ундерградуате Либрарy Ресеарцх Аwардс. 
  4. ^ а б в г д ђ е Фоwлер, Мицхаел D. (17. 3. 2017). „Спатиал цонфлуенцес бетwеен тхе инк паинтингс анд гарден десигнс оф Сессхū Тōyō.”. Студиес ин тхе Хисторy оф Гарденс & Десигнед Ландсцапес: 144—157. 
  5. ^ а б Миyамото, Киyосхи. „сессху тоyо”. Масуда Цитy Тоурист Информатион Центер. 
  6. ^ Апперт, Георгес. (1888). Анциен Јапон, п. 80.
  7. ^ а б Апперт, пп. 3–4.
  8. ^ а б в г Миттман, Др Аса Симон (3. 8. 2019). „Натуре: спотлигхт — Сессху Тоyо'с Wинтер Ландсцапе”. Смартхисторy. 
  9. ^ Бринкер, Хелмут; Каназаwа, Хиросхи (1996). Превод: Леисингер, Андреас. „Зен Мастерс оф Медитатион ин Имагес анд Wритингс”. Артибус Асиае. Супплементум. 40: 232. ЈСТОР 1522704. дои:10.2307/1522704. 
  10. ^ Цуннингхам, Мицхаел Р. (4. 4. 1981). „Схūгетсу анд Сиxтеентх-Центурy Јапанесе Паинтинг.”. Тхе Буллетин оф тхе Цлевеланд Мусеум оф Арт. 68 (4): 120—130. 
  11. ^ Дреесманн, Wиллем (1981). „А Паинтинг оф Јурō бy Сессхū Тōyō ин тхе Мусеум оф Фине Артс, Бостон”. Арцхивес оф Асиан Арт. 34: 48—55. 
  12. ^ Нагатомо, Схигенори (2006-06-28). „Јапанесе Зен Буддхист Пхилосопхy”. Тхе Станфорд Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Сесшу Тојо на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Sesšu_Tojo&oldid=27675354”