Династија Минг

Из Википедије, слободне енциклопедије
Кинеско царство 1580.
Историја Кине
Историја Кине
АНТИКА
Неолит c. 8500 – c. 2070 п. н. е.
Династија Сја c. 2070 – c. 1600 п. н. е.
Династија Шанг c. 1600 – c. 1046 п. н. е.
Династија Џоу c. 1046 – 256 п. н. е.
 Западни Џоу
 Источни Џоу
   Пролеће и Јесен
   Зараћене државе
ЦАРСТВО
Династија Ћин 221–206 п. н. е.
Династија Хан 206 п. н. е. – 220 н. е.
  Западни Хан
  Династија Син
  Источни Хан
Три краљевства 220–280
  Веј, Шу и Ву
Династија Ђин 265–420
  Западни Ђин
  Источни Ђин Шеснаест
краљевстава
Јужне и Сјеверне династије
420–589
Династија Суеј 581–618
Династија Танг 618–907
  (Друга Џоу династија 690–705)
Пет династија и
десет краљевстава

907–960
Династија Љао
907–1125
Династија Сунг
960–1279
  Северни Сунг Западни Сја
  Јужни Сунг Ђин
Династија Јуан 1271–1368
Династија Минг 1368–1644
Династија Ћинг 1644–1911
САВРЕМЕНО ДОБА
Република Кина 1912–1949
Народна Република
Кина

1949–садашњост
Република
Кина (Тајван)

1949–садашњост

Династија Минг (кинески: 明朝, пинјин: Ming Cháo) или Велико Царство Минг (大明帝国) је кинеска династија која је владала Кином од 1368. до 1644. године; посљедња династија чији су владари пореклом били Хан Кинези.[1][2] У више од 200 година владавине, династија Минг је донела ред и напредак већини Кине. Становништво се удвостручило (од 100 на 200 милиона становника), уведене су нове житарице, цветала је индустрија и повећала се трговина. У 17. веку, корупција, вањски напади и лоше жетве су ослабиле њезину власт и довели до њезина пада.

Распростирање и временско трајање династије Минг
Цар Хунг-ву
оснивач династије Минг

Цар Хунг-ву из династије Минг (који је владао 1368–98) је покушао да креира друштво самодовољних руралних заједница организованих у чврсти, непокретни систем који би гарантовао и подржавао перманентну класу војника његове династије:[2] империјална стајаћа армија је премашивала један милион војника, а морнаричка бродоградилишта у Нањингу су била највећа на свету.[3] Он је такође посветио велику пажњу умањивању моћи дворских евнуха[4] и неповезаних магната, дајући моћ својим многобројним синовима широм Кине и покушавајући да води те принчеве кроз Хуанг Минг Зу Xун, сет објављених династичких упутства. Ово се завршило спектакуларним неуспехом кад је његов малолетни наследник, император Цзанвен, покушао да заузда моћ свог ујака, изазивајући Јингнан кампању, побуну која је довела принца породице Јан на трон као Јонгли императора 1402. године. Он је успоставио Јан као секундарну престоницу и преименовао је у Пекинг, конструисао је Забрањени град, обновио је Велики канал и успоставио је примат империјалног надзора у именовању службеника. Он је обновио положај својих евнухских присталица и запослио их је као противтежу конфучијских учењака-службеника. Један од њих, Џенг Хе, је предводио седам енормних истраживачких путовања у Индијском океану све до Арабије и обале Африке.

Успон нових царева и нових фракција је умањио такве екстраваганције; хватање цара Џангцунг током Тимуске кризе 1449. их је потпуно докрајчио. Царска морнарица је доведена до неодрживог стања, док је принудним радом конструисана Лиаодонгшка палисада, и повезан Велики кинески зид до његове модерне форме. Широки пописи целокупног царства су спровођени сваке деценије, мада су жеља за избегавањем рада и пореза, и потешкоће са складиштењем и коришћењем енормних архива у Нањингу ометали прецизно пребројавање.[2] Процене за касну Минг популацију су у опсегу од 160 до 200 милиона.[5] Неоходни приходи су истискивани из све мањег и мањег броја фармера, услед све већиг броја оних који нестали из званичних рекорда или су „донирали“ своју земљу евнухсима или храмовима који су били изузети од пореза.[2] Намена Haijin zакона је била да се заштите обале од „јапанских“ пирата, али уместо тога они су претворили многе у кријумчаре и саме пирате.

До 16. века, међутим, експанзија Европске трговине – мада ограничена на острва у близини Гуангџоу као што је Макао – раширила је колумбијску размену усева, биљки и животиња у Кину, уводећи чили паприке у сичуанску кухињу, као и високо продуктивни кукуруз и кромпире, чиме је умањенг глад и подстакнут раст популације. Успон португалске, шпанске, и холандске трговине је креирао нову потражњу за кинеским производима и произвео масовни прилив јапанског и америчког сребра. Ово свестрано обиље је омогућило Минг династији да избегне употребу папирног новца, што је подстакло хиперинфлацију током 1450-тих. Док су се традиционални конфучијанци супротстављали таквој проминентној улози трговине и нових богаташа креираних њом, кривоверје које је увео Ванг Јангминг је имало прилагодљивији став. Зханг Јузхенгове иницијално успешне реформе су се показале девастирајућим кад је пољопривредни застој узрокован Малим леденим добом био праћен јапанским и шпанским прописима којим је убрзо прекинута понуда сребра, које је било неопходно фармерима за плаћање пореза. Услед комбинације лоших жетви, поплава, и епидемија, стекао се утисак да је династија изгубила свој небески мандат, те је колапсирала је пред побуњеничким вођом Ли Зихенгом и Манџурском инвазијом.

У 19. и 20. веку, под снажним дојмом страних освајања, колонизације и безбројних понижења, Кинези су често династију Минг идеализирали као златно доба властите историје.

Грађевинарство за време династије Минг[уреди]

За време династије Минг (1368—1644), Кина је ушла у позно доба феудалног друштва. Грађевински стил у ово време је углавном следио стил династије Сонг, само се незнатно променио. Нове грађевине, међутим, оријентисане су на грандиозност. Градски распоред и дворска палата подигнути у овом периоду наследиле су узор ранијих генерација. И главни град Пекинг и древни град Нан-ђинг су бенефицирани од уређивања за време династије Минг. Дворска палата династије Ћинг такође је била проширена на основи конструкције Минга. У том периоду, Пекинг је био реновиран и подељен на спољни, унутрашњи и императорски град.

Кинеска грађевинска достигнућа достигла су нови врх за време династије Минг. Градитељи су наставили да јачају кинески зид. Зидови и тврђаве на многим важним секторима су зидани од опека. У овом периоду, Кинески зид је достигао у дужини 5,660 km. Зид почиње од реке Ја-ли на истоку и завршава се код Ђија-ји-гуан у провинцији Ган-су на западу. Поседује познате тврђаве као што су Шанг-хаи-гуан и Ђија-ји-гуан. Кинески зид је био уникатно достигнуће у грађевинарству. Неки његови сектори као што су Ба-да-линг и С'-ма-таи у Пекингу имају и високу уметничку вредност.

У ово доба, владине зграде су постале префињене, декоративне слике и орнаменти постале уједначене, коришћени су нови материјал, опека је постала регуларни грађевински материјал у зидању кућа обичних становника.

У династији Минг, зграде су размештене боље, најбољи пример за то су маузолеј Минг-сјао у Нанкингу и маузолеј Ш'-сан у Пекингу. За време ове династије геоманијска слутња се и даље развијала. Ова слутња је специфичан феноменон древне кинеске културе, остаје утицајна и данас. Намештаји династије Минг су познати у свету.

Успон династије Минг[уреди]

Смрт монголског цара Кублај-кана 1294. године изазвала је нову нестабилност док су се ривали борили за царско престоље. Пад династије Јуан убрзале су поплаве, суше и болести 40-их и 50-их година 14. века. То је, заједно са све већим незадовољством монголском владавином (коју су Кинези одувек доживљавали као окупаторском), изазвало низ побуна против њихове власти. Најозбиљнија од њих је била побуна у источној Кини 1368. године, када се најмоћнији међу побуњеницима, Зу Јуанџаннг звани Таизи (подреклом из неуке сељачке породице), прогласио оснивачем нове царске династије Минг и узео наслов Хунг-ву (велики ратник). Он је протерао Монголе назад у северне степе и династија Минг је владала читавом Кином. Ради веће једнакости у друштву укинио је ропство, конфисковао је велике поседе, поделио земљу сиромашнима и наметнуо порезе богатима. Такође је уредио самодовољано сеоско друштво у строгом суставу који му је зајамчио подршку и сталан извор војника за његову династију[6]; стајаћа војска династије Минг је бројала преко милион војника, а морнарица у Нањингу је била највећа на свету[7]. Такође је смањио моћ дворских евнуха и родбински неповезаних моћника, осигуравајући феудалне посједе својим бројним синовима широм Царства, којима је обликовао строго прописана упутства за владање, тзв. „Упутства предака оснивача” (皇眀祖訓 Huang Ming Zu Xun). Међутим, она су се показала неуспешнима одмах након што је његов малољетни наследник пожелео да уклони свог моћног стрица, принца Јана, што је довело до побуне која је управо њега довела на власт као цара Јунгли 1402. год. Он је основао другу престолницу у бившој монголској престолници Даду и назвао ју је Пекинг, где је наложио изградњу Забрањеног града. Надаље, управо је он обновио Велики канал и тзв. „Царски испитни систем” за примање службеника. Јунгли је наградио евнухе који су подржали његову побуну којима је осигурао власт као противтежу конфуцијанским бирократима. Један од њих, Женг Хе, је повео седам великих поморских експедиција у Индијски оцеан, све до Арабије и обала Африке.

Јачање[уреди]

На свом почетку династија Минг је Кину не само ослободила, него учинила и великом војном силом. Најпознатији владари: Хонг-ву (1368—1398), Јунгли (1402—1424) и Ванли (1573—1619). Гробнице ових владара налазе се крај Пекинга и Нањинга (Царске гробнице династија Минг и Ћинг). Управа Кине, која је онемогућавала иновације и била врло централизирана, те опасно зависна од цара, постала је делотворнија, једноставнија и практичнија.

Минг змај, порцулански тањир с украсом од плаве глазуре из 15. века, Оријентални музеј у Берлину.

Образовано племство (shanshih), које је делило вредности управе премда се није налазило на важном положају, надзирало је становништво. Враћена је стабилност и уведена су многа побољшања у пољопривреди. Нове су пољопривредне технике омогућиле земљи да боље храни своје све бројније становништво које је расло успркос катастрофалним епидемијама и погубним побунама. Шпанци и Португалци су донели нове културе: батат, кукуруз, кикирики и кромпир, а створене су и нове обрадиве површине. Да би се олакшао промет робе и људи од Хангџоуа до Пекинга обновљен је и продуљен Велики канал, дуг више од 1500 km.

Тај канал је сваке године користило више од 20.000 тегленица, које су превозиле 200.000 тона жита. Велики канал, жила куцавица царства, био је пресудан за економски развој Кине, те су га чувале страже од 160.000 војника.

С новом је стабилношћу јачала и индустрија. Велики градови у делти Јангцекјанга (Нањинг, Суџоу, Вуси и Хангџоу) развили су се као велика средишта, особито текстилне индустрије. Огромна трговина која је њима пролазила повећала је број моћних група трговаца, чији се утицај проширио на читаву земљу. До краја 16. века економију је подстицало и пристизање сребра преко Филипина из Новог света, којим се плаћало за кинески чај, свилу и керамику. Од 17. века у Еуропу се преко холандских трговаца извозио чај. Кина је из Јапана увозила сребро, зачине, сумпор и бакар.

За време династије Минг настављена је традиција луксузне царске уметности и идеализираног песништва. Сликарство је већином било раскошно сликање жанровских мотива на свили. Порцуланске вазе су добијале угодну плаву глазуру, а сликарство тушом на папиру је повезано с песницима-сликарима као што су Шен Џоу и Дунг Ћиџанг који сликају апстрактне пејзаже с калиграфским песмама исписаним као делом слике.

Прекоморско ширење[уреди]

Мапа света из 1763. године, која је копија мапе Женг Хеа из 1418. год.

Сматра се да је почетком 15. векаа Кина била најцивилизованија, најбогатија, најпросвећенија и најнапреднија држава на свету. У време цара Јонглија, наследника Џу Јуен-Џанга, водила је изразито експанзионистичку и агресивну политику. Враћање Кореје у вазални положај (1392.), походи против Монгола на северу (1409—1424), заузимање Анама (1407—1427) и низ морских похода, проширили су кинески утицај до нових, неслућених размера.

Као део политике за успостављање кинеске превласти, цареви династије Минг послали су адмирала Џенг Хоа, од 1405. до 1433., у посету страним владарима. Џенг је обавио седам путовања у Југоисточну Азију и Индијски океан, пловио на запад све до Источне Африке. Пратила га је флота од 317 прекоокеанских џунки. По повратку тих морепловаца-истраживача, који су походили Јаву, Индонезију, Шри Ланку, јужну Индију, Персијски залив, Црвено море, па чак и афричку обалу (Могадишу, Брава и Момбаса), нису настављени дали контакти и њихови походи нису заживели.

У 16. веку започиње и афирмација европских утицаја и присутности у Кини (Исусовац Матео Ричи), а истодобно се развијају трговачке везе с индијским просторима.

Пад династије[уреди]

Након неуспелог напада на Монголе 1449. године, који је завршио заробљавањем цара Минга, Кина је поновно водила обрамбену политику у чију сврху је обновљен у камену и енормно проширен – Велики кинески зид. Нажалост, принудни рад који је омогућио обнову и додатно утврђивање Кинеског зида довели су до тога да је царска морнарица постала непотребна и почела се расидати.

Династија Минг је Кину све више изоловала од остатка свијета, што је довело до економске стагнације. Процењује се како је Кина половином 17. века имала од 160 до 200 милиона становника, али се државни апарат одржавао од пореза наметнитима најситнијим земљопосједницима, који су све више нестајали јер су своју земљу „донирали” евнусима-порезницима или храмовима[6]. Поновни монголски напади те низ политичких и економских захтева ослабили су царство. Ситуацију су погоршавали и стални напади јапанских гусара и кријумчара на јужну обалу. До 50-их година 16. века обално подручје Кине терорисале су одметнуте тешко наоружане групе. Крајем века кинеске су невоље још више повећали јапански напади на Кореју, те је Кина била присиљена да шаље војску у помоћ свом вазалу. Ови напади су онемогућили притицање шпанско-америчког сребра на које су велики земљопоседници рачунали за плаћање пореза.

Пад моћи династије Минг су убрзали и поткупљивост управе и низ неродних година на северу због утицаја „Малог леденог доба”. До 1636. у земљи су, под водством Манџураца, избиле бројне побуне у средишњој и и северној Кини. Око 1640. два су се побуњеника, Ли Циџенг и Џанг Сиен Чунг, појавили као супарници у оснивању нове династије. Иако је Ли Циџенг срушио династију Минг 1644. године основавши династију Шуен, остаци верни династији Минг, тз. Јужни Минг, су се очували на југу Кине до 1662. год. Ли Циџенг је убрзо збачен с власти, а Кином је завладала нова династија Ћинг из Манџурије, која је остала на власти све до 1911. године.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. Edwin Oldfather Reischauer, John King Fairbank, Albert M. Craig (1960) A history of East Asian civilization, Volume 1. East Asia: The Great Tradition, George Allen & Unwin Ltd.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Zhang Wenxian. "The Yellow Register Archives of Imperial Ming China". Libraries & the Cultural Record, Vol. 43, No. 2 (2008). стр. 148—175. Univ. of Texas Press. Accessed 9 October 2012.
  3. Ebrey, Walthall & Palais (2006). стр. 271.
  4. Crawford, Robert. "Eunuch Power in the Ming dynasty". T'oung Pao, Second Series, Vol. 49, Livr. 3 (1961). стр. 115—148. Accessed 14 October 2012.
  5. За нижу процену величине популација, погледајте (Fairbank & Goldman 2006:128); за вишу погледајте (Ebrey 1999:197)
  6. 6,0 6,1 Zhang Wenxian, The Yellow Register Archives of Imperial Ming China, Libraries & the Cultural Record, Vol. 43., No. 2., Univ. of Texas Press. (2008). стр. 148—175. Приступљено 29. 8. 2013.
  7. Ebrey, Patricia Buckley; Walthall, Anne; Palais, James B. (2006). East Asia: A Cultural, Social, and Political History. Boston: Houghton Mifflin Company. стр. 271. ISBN 0-618-13384-4. 

Литература[уреди]

  • Andrew, Anita N.; Rapp, John A. (2000), Autocracy and China's Rebel Founding Emperors: Comparing Chairman Mao and Ming Taizu, Lanham: Rowman & Littlefield, 0-8476-9580-8. 
  • Atwell, William S. (2002), „Time, Money, and the Weather: Ming China and the 'Great Depression' of the Mid-Fifteenth Century”, The Journal of Asian Studies, 61 (1): 83—113, doi:10.2307/2700190. 
  • Brook, Timothy (1998), The Confusions of Pleasure: Commerce and Culture in Ming China, Berkeley: University of California Press, 0-520-22154-0. 
  • Chang, Michael G. (2007), A Court on Horseback: Imperial Touring & the Construction of Qing Rule, 1680–1785, Cambridge: Harvard University Press, 0-674-02454-0. 
  • Ebrey, Patricia Buckley; Walthall, Anne; Palais, James B. (2006), East Asia: A Cultural, Social, and Political History, Boston: Houghton Mifflin Company, 0-618-13384-4. 
  • Ebrey, Patricia Buckley (1999), The Cambridge Illustrated History of China, Cambridge: Cambridge University Press, 0-521-66991-X. 
  • Engelfriet, Peter M. (1998), Euclid in China: The Genesis of the First Translation of Euclid's Elements in 1607 & Its Reception Up to 1723, Leiden: Koninklijke Brill, ISBN 90-04-10944-7. 
  • Fairbank, John King; Goldman, Merle (2006), China: A New History (2nd изд.), Cambridge: Harvard University Press, 0-674-01828-1. 
  • Gascoigne, Bamber (2003), The Dynasties of China: A History, New York: Carroll & Graf, 0-7867-1219-8. 
  • Geiss, James (1988), „The Cheng-te reign, 1506–1521”, Ур.: Mote, Frederick W.; Twitchett, Denis, The Cambridge History of China: Volume 7, The Ming Dynasty, 1368–1644, Part 1, Cambridge and New York: Cambridge University Press, стр. 403—439, ISBN 978-0-521-24332-2. 
  • Goldstein, Melvyn C. (1997), The Snow Lion and the Dragon: China, Tibet and the Dalai Lama, Berkeley: University of California Press, 0-520-21951-1. 
  • Hargett, James M. (1985), „Some Preliminary Remarks on the Travel Records of the Song Dynasty (960–1279)”, Chinese Literature: Essays, Articles, Reviews: 67—93. 
  • Hartwell, Robert M. (1982), „Demographic, Political, and Social Transformations of China, 750–1550”, Harvard Journal of Asiatic Studies, 42 (2): 365—442, doi:10.2307/2718941. 
  • Ho, Ping-ti (1959), Studies on the Population of China: 1368–1953, Cambridge: Harvard University Press, 0-674-85245-1. 
  • Hucker, Charles O. (1958), „Governmental Organization of The Ming Dynasty”, Harvard Journal of Asiatic Studies, 21: 1—66, doi:10.2307/2718619. 
  • Kolmaš, Josef (1967), Tibet and Imperial China: A Survey of Sino-Tibetan Relations Up to the End of the Manchu Dynasty in 1912: Occasional Paper 7, Canberra: The Australian National University, Centre of Oriental Studies. 
  • Kuttner, Fritz A. (1975), „Prince Chu Tsai-Yü's Life and Work: A Re-Evaluation of His Contribution to Equal Temperament Theory”, Ethnomusicology, 19 (2): 163—206, doi:10.2307/850355. 
  • Langlois, John D., Jr. (1988), „The Hung-wu reign, 1368–1398”, Ур.: Mote, Frederick W.; Twitchett, Denis, The Cambridge History of China: Volume 7, The Ming Dynasty, 1368–1644, Part 1, Cambridge and New York: Cambridge University Press, стр. 107—181, ISBN 978-0-521-24332-2. 
  • Lipman, Jonathan N. (1998), Familiar Strangers: A History of Muslims in Northwest China, Seattle: University of Washington Press. 
  • Needham, Joseph (1959), Science and Civilisation in China: Volume 3, Mathematics and the Sciences of the Heavens and the Earth, Cambridge University Press. 
  • ——— (1965), Science and Civilisation in China: Volume 4, Physics and Physical Technology, Part 2, Mechanical Engineering, Cambridge University Press. 
  • ——— (1971), Science and Civilisation in China: Volume 4, Physics and Physical Technology, Part 3, Civil Engineering and Nautics, Cambridge University Press. 
  • ——— (1984), Science and Civilisation in China: Volume 6, Biology and Biological Technology, Part 2: Agriculture, Cambridge University Press. 
  • ——— (1987), Science and Civilisation in China: Volume 5, Chemistry and Chemical Technology, Part 7, Military Technology; the Gunpowder Epic, Cambridge University Press. 
  • Norbu, Dawa (2001), China's Tibet Policy, Richmond: Curzon, 0-7007-0474-4. 
  • Perdue, Peter C. (2000), „Culture, History, and Imperial Chinese Strategy: Legacies of the Qing Conquests”, Ур.: van de Ven, Hans, Warfare in Chinese History, Leiden: Koninklijke Brill, стр. 252—287, ISBN 90-04-11774-1. 
  • Robinson, David M. (1999), „Politics, Force and Ethnicity in Ming China: Mongols and the Abortive Coup of 1461”, Harvard Journal of Asiatic Studies, 59 (1): 79—123, doi:10.2307/2652684. 
  • ——— (2000), „Banditry and the Subversion of State Authority in China: The Capital Region during the Middle Ming Period (1450–1525)”, Journal of Social History: 527—563. 
  • ——— (2008), „The Ming court and the legacy of the Yuan Mongols” (PDF), Ур.: Robinson, David M., Culture, Courtiers, and Competition: The Ming Court (1368–1644), Harvard University Asia Center, стр. 365—421, ISBN 978-0-674-02823-4. 
  • Schafer, Edward H. (1956), „The Development of Bathing Customs in Ancient and Medieval China and the History of the Floriate Clear Palace”, Journal of the American Oriental Society, 76 (2): 57—82, doi:10.2307/595074. 
  • Song, Yingxing (1966), T'ien-Kung K'ai-Wu: Chinese Technology in the Seventeenth Century, translated with preface by E-Tu Zen Sun and Shiou-Chuan Sun, University Park: Pennsylvania State University Press. 
  • Spence, Jonathan D. (1999), The Search For Modern China (2nd изд.), New York: W. W. Norton, 0-393-97351-4. 
  • Sperling, Elliot (2003), „The 5th Karma-pa and some aspects of the relationship between Tibet and the Early Ming”, Ур.: McKay, Alex, The History of Tibet: Volume 2, The Medieval Period: c. AD 850–1895, the Development of Buddhist Paramountcy, New York: Routledge, стр. 473—482, 0-415-30843-7. 
  • Wang, Gungwu (1998), „Ming Foreign Relations: Southeast Asia”, Ур.: Twitchett, Denis; Mote, Frederick W., The Cambridge History of China: Volume 8, The Ming Dynasty, 1368–1644, Part 2, Cambridge and New York: Cambridge University Press, стр. 301—332, 0-521-24333-5. 
  • Wang, Jiawei; Nyima, Gyaincain (1997), The Historical Status of China's Tibet, Beijing: China Intercontinental Press, 7-80113-304-8. 
  • White, William Charles (1966), The Chinese Jews, Volume 1, New York: Paragon Book Reprint Corporation. 
  • Wills, John E., Jr. (1998), „Relations with Maritime Europe, 1514–1662”, Ур.: Twitchett, Denis; Mote, Frederick W., The Cambridge History of China: Volume 8, The Ming Dynasty, 1368–1644, Part 2, Cambridge and New York: Cambridge University Press, стр. 333—375, 0-521-24333-5. 
  • Wong, H.C. (1963), „China's Opposition to Western Science during Late Ming and Early Ch'ing”, Isis, 54 (1): 29—49, doi:10.1086/349663. 
  • Wylie, Turrell V. (2003), „Lama Tribute in the Ming Dynasty”, Ур.: McKay, Alex, The History of Tibet: Volume 2, The Medieval Period: c. AD 850–1895, the Development of Buddhist Paramountcy, New York: Routledge, 0-415-30843-7. 
  • Yuan, Zheng (1994), „Local Government Schools in Sung China: A Reassessment”, History of Education Quarterly, 34 (2): 193—213, doi:10.2307/369121. 
  • Chan, Hok-Lam (1988), „The Chien-wen, Yung-lo, Hung-shi, and Hsuan-te reigns, 1399–1435”, Ур.: Mote, Frederick W.; Twitchett, Denis, The Cambridge History of China: Volume 7, The Ming Dynasty, 1368–1644, Part 1, Cambridge and New York: Cambridge University Press, стр. 182—384, ISBN 978-0-521-24332-2. 
  • Crosby, Alfred W., Jr. (2003), Columbian Exchange: Biological and Cultural Consequences of 1492; 30th Anniversary Edition, Westport: Praeger Publishers, 0-275-98092-8. 
  • Dardess, John W. (1983), Confucianism and Autocracy: Professional Elites in the Founding of the Ming Dynasty, University of California Press, ISBN 978-0-520-04733-4. 
  • Dardess, John W. (1968), Background Factors in the Rise of the Ming Dynasty, Columbia University. 
  • Dardess, John W. (2012), Ming China, 1368-1644: A Concise History of a Resilient Empire, Rowman & Littlefield, ISBN 978-1-4422-0491-1. 
  • Dupuy, R. E.; Dupuy, Trevor N. (1993), The Collins Encyclopedia of Military History: From 3500 B.C. to the Present, Glasgow: HarperCollins, 0-00-470143-7.  Source for "Fall of the Ming Dynasty"
  • Gernet, Jacques (1962), Daily Life in China on the Eve of the Mongol Invasion, 1250–1276, Translated by H. M. Wright, Stanford: Stanford University Press, 0-8047-0720-0. 
  • Goodrich, L. Carrington; Fang, Chaoying, ур. (1976), Dictionary of Ming Biography, 1368–1644: Volume 1, A-L, New York: Columbia University Press, ISBN 978-0-231-03801-0. 
  • Huang, Ray (1981), 1587, a Year of No Significance: The Ming Dynasty in Decline, New Haven: Yale University Press, 0-300-02518-1. 
  • Mote, Frederick W. (1988), „The Ch'eng-hua and Hung-chih reigns, 1465–1505”, Ур.: Mote, Frederick W.; Twitchett, Denis, The Cambridge History of China: Volume 7, The Ming Dynasty, 1368–1644, Part 1, Cambridge and New York: Cambridge University Press, стр. 343—402, ISBN 978-0-521-24332-2. 
  • Owen, Stephen (1997), „The Yuan and Ming Dynasties”, Ур.: Owen, Stephen, An Anthology of Chinese Literature: Beginnings to 1911, New York: W. W. Norton.  pp. 723–743 (Archive). pp. 807–832 (Archive).
  • Wade, Geoff (2008), „Engaging the South: Ming China and Southeast Asia in the Fifteenth Century”, Journal of the Economic and Social History of the Orient, 51 (4): 578—638, doi:10.1163/156852008X354643, JSTOR 25165269. 
  • Wakeman, Frederick, Jr. (1977), „Rebellion and Revolution: The Study of Popular Movements in Chinese History”, The Journal of Asian Studies, 36 (2): 201—237, doi:10.2307/2053720, JSTOR 2053720. 

Спољашње везе[уреди]

Претходник:
Династија Јуан
Кинеске династије
1368–1644
Наследник:
Династија Ћинг
(види још Шан династија)