Синхајска револуција
| Синхајска револуција (Кинеска револуција из 1911. године) | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Анти-Ћинг покрета | |||||||||
 Револуција двоструке десетке у Шангају - Нанђинг улица (Нанкинг улица) након Шангајског устанка, са обешеним заставама Пет раса у једној унији које користили револуционари у Шангају и северној Кини. | |||||||||
| |||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||
 Привремена влада Републике Кине Хубеј Војна влада ТонгменгхуејГелаохуеј Тјендихуеј Разне друге револуционарне групе и снаге Регионални званичници и војни диктатори | |||||||||
| Јачина | |||||||||
| 200.000 | 100.000 | ||||||||
| Жртве и губици | |||||||||
| ~170.000 | ~50.000 | ||||||||
Синхајска револуција, Кинеска револуција из 1911. године или Кинеска револуција назив је за краткотрајни грађански рат у Кини који се одиграо од краја 1911. до почетка 1912. године и за последицу имао престанак владавине царског режима под династијом Ћинг и успоставу Републике Кине.[2] Узроци су били у током више деценијама акумулираном незадовољству владавином манџурске династије Ћинг, које је већинско кинеско становништво сматрало странцима, али и низом понижавајућих пораза у ратовима и спремношћу Ћинга да пружа територијалне и бројне друге уступке западним силама; ти су се процеси одликовали кроз стварање низа тајних националистичких удружења, од која су нека прихватила западне концепте републиканства, либерализма и демокрације. Повод за избијање сукоба је било настојање Ћинга да силом угуши покрет за заштиту жељезнице, односно национализује локалну приватну жељезницу у провинцији Сечуан како би је продала западним банкама. Дана 10. октобра 1911. су се у Вучангу побуниле царске трупе тзв. Нове војске, оригинално послате да сузбију демонстрације. Вучаншки устанак је послужио као пример бројним другим револуционарним групама, али и царским генералима који су у следећих месец-два почели да отказују послушност централној власти и да проглашавају независност својих провинција. Командант царских трупа Јуен Шикај је у вишенедељној бици код Јангсја успео да порази део револуционарних снага, али је дана 1. децембра пристао на примирје, односно почетак преговора о мирном решењу сукоба. Током њих је пристао на понуду револуционара да постане први председник новопроглашене Републике Кине; револуција је формално завршена абдикацијом последњег кинеског цара Пу Јиа у фебруару 1912. Нови режим, познат као Бејаншка влада, међутим, није била у стању успоставити ауторитет, па су између осталих, револуцију искористили Спољашња Монголија и Тибет да се де факто отцепе од Кине, а сама Кина је била изложена дугогодишњем периоду нестабилности и владавине господара рата који неће бити окончан све до победе комуниста у грађанском рату 1949. године. Упркос тотоме, и у НР Кини и у данашњем Тајвану (који се сматра наследником Републике Кине) се Синхајска револуција слави као један од најважнијих догађаја националне историје.
Залеђина
[уреди | уреди извор]Након претрпљеног првог пораза од Запада у Првом опијумском рату 1842. године, царски двор династије Ћинг је имао потешкоћа у спречавању страних упада у Кину. Напори на прилагођавању и реформи традиционалних метода управљања били су ограничени дубоко конзервативном дворском културом која није желела да одобри овлаштења неопходна за спровођење реформе. Након пораза у Другом опијумском рату 1860. године, династија Ђинг је покушала да спроведе модернизацију усвајањем извесних западних технологија путем Покрета за јачање самоуправе из 1861. године.[3] У ратовима против Тајпинга (1851–64), Ниана (1851–68), Јунан (1856–68) и северозапада (1862–77) показало се да су традиционалне царске трупе неадекватне и двор је постао завистан од локалних војних формација.[4] Кина је 1895. претрпела још један пораз током Првог кинеско-јапанског рата.[5] Тиме је постало очигледно да је неоходно да се модернизује традиционално кинеско феудално друштво да би технолошки и комерцијални напреци моголи да буду успешни.
Године 1898, цар Гуанг-сји је по савету реформатора Канга Јувеја и Љанг Ћичао предузео драстичне реформе у образовању, војсци и економији у оквиру стодневне реформе.[5] Реформа је нагло отказана конзервативним пучем који је предводила царица-удовица Циси.[6] Цар Гуанг-сји, који је одувек био марионета зависна од Циси, стављен је у кућни притвор у јуну 1898. године.[4] Реформатори Канг и Љанг били би протерани. Док су боравили у Канади, у јуну 1899. године они су покушали да формирају Друштво за заштиту цара у покушају обнове цареве моћи.[4] Царица Циси је од тада у великој мери управљала династијом Ђинг. Боксерски устанак је подстакао још једну страну инвазију на Пекинг 1900. године и наметање споразума у виду неравноправног уговора, којим су удепљене територије, омогућене екстратериторијалне концесије и прожене трговинске привилегије. Под унутрашњим и спољним притиском, Ђинг двор је почео да усваја неке од реформи. Ђинг династија је успела да задржи свој монопол над политичком моћи сузбијајући, често са великом бруталношћу, све домаће побуне. Дисиденти су могли деловати само у тајним друштвима и подземним организацијама, у страним концесијама или у иностранству у егзилу.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Кит-цхинг (1978), стр. 49–52.
- ^ Ли, Xиаобинг. [] (2007). А Хисторy оф тхе Модерн Цхинесе Армy. Университy Пресс оф Кентуцкy. 2007. стр. 13, 26–27. ИСБН 978-0-8131-2438-4.
- ^ Wанг, Габе Т. [2006] (2006). Цхина анд тхе Таиwан Иссуе: Импендинг Wар ат Таиwан Страит. Университy Пресс. оф Америца. ISBN 978-0-7618-3434-2. пг 91.
- ^ а б в Wанг, Ке-wен. [1998] Модерн Цхина: Ан Енцyцлопедиа оф Хисторy, Цултуре, анд Натионалисм. 1998.. Таyлор & Францис публисхинг. ISBN 978-0-8153-0720-4. пг 106. пг 344.
- ^ а б Бевир, Марк. [2010] Енцyцлопедиа оф Политицал Тхеорy. 2010.. Саге Публисхинг. ISBN 978-1-4129-5865-3. пг 168.
- ^ Цханг, Канг-и Сун, Оwен, Степхен (2010). Тхе Цамбридге Хисторy оф Цхинесе Литературе, Волуме 2. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-11677-0. пг 441.
Литература
[уреди | уреди извор]- Wу Xингхан (кин: 吳醒漢), Тхрее Даy Јоурнал оф Wуцханг Уприсинг (кин: 武昌起義三日記).
- Дингле, Едwин Ј. (1912). Цхина'с Револутион: 1911–1912. А Хисторицал анд Политицал Рецорд оф тхе Цивил Wар. Схангхаи, Цхина: Цоммерциал Пресс.
- Кент, П. Х. Б. (1912). Тхе Пассинг оф тхе Манцхус. Лондон: Е. Арнолд.
- Есхерицк, Јосепх W. (1976). Реформ анд револутион ин Цхина: тхе 1911 револутион ин Хунан анд Хубеи. Беркелеy: Университy оф Цалифорниа Пресс. ИСБН 978-0-520-03084-8.
- Схинкицхи, / едитед Ето; Сцхиффрин, Харолд З. (1994). Цхина'с републицан револутион. [Токyо]: Университy оф Токyо Пресс. ИСБН 978-4-13-027030-4.
- Фунг, Едмунд С. К. (1980). Тхе милитарy дименсион оф тхе Цхинесе револутион: Тхе Неw Армy анд итс роле ин тхе револутион оф 1911. Ванцоувер: Университy оф Бритисх Цолумбиа Пресс. ИСБН 978-0-7748-0129-4.
- Голдстеин, Мелвyн C. (1991). А Хисторy оф Модерн Тибет, 1913–1951: Тхе Демисе оф тхе Ламаист стате. Университy оф Цалифорниа Пресс. ИСБН 978-0-520-07590-0.
- Ма, L. Еве Арментроут (1990). Револутионариес, монарцхистс, анд Цхинатоwнс: Цхинесе политицс ин тхе Америцас анд тхе 1911 револутион. Хонолулу: Университy оф Хаwаии Пресс. ИСБН 978-0-8248-1239-3.
- Ранкин, Марy Бацкус (1986). Елите ацтивисм анд политицал трансформатион ин Цхина: Зхејианг Провинце, 1865–1911. Станфорд, Цалиф.: Станфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-8047-1321-4.
- Схан, Патрицк Фулианг. Yуан Схикаи: А Реаппраисал, Тхе Университy оф Бритисх Цолумбиа Пресс. 2018. ISBN 9780774837781..
- Wригхт, Марy Цлабаугх (1978). Цхина ин револутион: тхе фирст пхасе 1900–1913 (4. принтинг. изд.). Неw Хавен [у.а.]: Yале Университy Пресс. ИСБН 978-0-300-01460-0.
- Хсиех, Wинстон (1975). Цхинесе хисториограпхy он тхе Револутион оф 1911: а цритицал сурвеy анд а селецтед библиограпхy. Станфорд, Цалиф.: Хоовер Институтион Пресс, Станфорд Университy. ИСБН 978-0-8179-3341-8.
- Yоунг, Ернест П. (1977). Тхе Пресиденцy оф Yуан Схих-К'аи: Либералисм анд Дицтаторсхип ин Еарлy Републицан Цхина. Анн Арбор: Университy оф Мицхиган Пресс, Мицхиган Студиес он Цхина.
- Каплан, Лаwренце M. (2010). Хомер Леа: Америцан Солдиер оф Фортуне. Леxингтон.: Университy Пресс оф Кентуцкy. ИСБН 978-0-8131-2616-6.
- Кит-цхинг, Цхан Лау (1978). Англо-Цхинесе Дипломацy 1906-1920: Ин тхе Цареерс оф Сир Јохн Јордан анд Yüан Схих-каи (на језику: немачки). Хонг Конг: Хонг Конг Университy Пресс. ИСБН 978-962-209-010-1.
- Танг (唐), Деганг (德剛) (1998). Тхе Лате 50 yеарс оф Qинг: Yуан Схикаи, Сун Yат-сен анд Xинхаи Револутион. Таипеи: Yуанлиу (遠流). ИСБН 978-957-32-3513-2.
- Танг (唐), Деганг (德剛) (2002). 袁氏當國 [Тхе Руле оф Yуан Схикаи]. Таипеи: Yуанлиу (遠流). ИСБН 978-957-32-4680-0.
- Зханг (張), Yуфа (玉法) (1998). 中華民國史稿 [Тхе Хисторy оф тхе Републиц оф Цхина]. Таипеи: Лиањин (聯經). ИСБН 978-957-08-1826-0.
- Лин (林), Yусхенг (毓生) (1983). <五四時代的激烈反傳統思想與中國自由主義的前途> 收入"思想與人物" [Тхе Анти-традитион Трендс оф Маy Фортх Ера анд тхе Футуре оф Либертарианисм ин Цхина инцлудед ин "Персонаге анд тхеир тхоугхтс"]. Таипеи: Лиањин (聯經). ИСБН 978-957-08-0384-6.
- Зхоу (周), Wеимин (伟民); Танг (唐), Линлин (玲玲) (2002). 中国和马来西亚文化交流史 [Тхе Хисторy оф Цултурал Интерацтионс оф Цхина анд Малаyсиа]. Хаикоу: Хаинан (海南). ИСБН 978-7-5443-0682-9.
- Ли (李), Зехоу (澤厚); Лиу (劉), Зхаифу (再復) (1999). 告別革命－二十世紀中國對談錄 [А Фареwелл то тхе Револутионс: Рецордс оф Дисцуссионс ин 20тх центурy Цхина]. Таипеи: Маитиан (麥田). ИСБН 978-957-708-735-5.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Помфрет, Јамес (27. 6. 2011). „Цхина'с Wен цаллс фор греатер демоцрацy, реформс”. Реутерс. Архивирано из оригинала 06. 08. 2011. г. Приступљено 17. 11. 2011.
- Тхе Yомиури Схимбун (14. 10. 2011). „100 yеарс он, Цхина фар фром демоцрацy: Едиториал: ДАИЛY YОМИУРИ ОНЛИНЕ (Тхе Даилy Yомиури)”. Yомиури.цо.јп. Архивирано из оригинала 20. 12. 2011. г. Приступљено 17. 11. 2011.
- „Цхина грапплес wитх револутионарy паст, 100 yеарс он”. ГЕО.тв. Архивирано из оригинала 11. 11. 2011. г. Приступљено 17. 11. 2011.
- „Демоцрацy Ацтивист Qин Yонгмин Релеасед фром Присон афтер 12-Yеар Сентенце | Хуман Ригхтс ин Цхина 中国人权”. Хрицхина.орг. 29. 11. 2010. Архивирано из оригинала 31. 10. 2011. г. Приступљено 17. 11. 2011.
- „Цхина грапплес wитх револутионарy паст, 100 yеарс он”. Тхе Wест Аустралиан. Ау.неwс.yахоо.цом. 9. 10. 2011. Архивирано из оригинала 19. 10. 2017. г. Приступљено 17. 11. 2011.
