Први кинеско-јапански рат

Из Википедије, слободне енциклопедије

Први кинеско-јапански рат (1. август 1894 - 17. април 1895) се водио између Кине династије Ћинг и Меиџијевског Јапана, првенствено око контроле над Корејом. Након више од шест месеци непрекидних успеха јапанских копнених и поморских поморских снага и пада кинеске луке Вејхај, кинеско вођство је затражило мир у фебруару 1895. године. Рат је окончан миром из Шимоносекија, по ком је Кина признала независност Кореје, а острво Формозу (Тајван) предала Јапану.[1]

Рат је показао неуспех покушаја династије Ћинг да модернизује своју војску и одбије претње свом суверенитету, нарочито у поређењу са Јапаном након Меиџи обнове. По први пут регионална доминација у источној Азији прешла је са Кине на Јапан; престиж династије Ћинг, заједно са класичном традицијом у Кини, је задобио велики ударац. Понижавајући губитак Кореје као вазална држава изазвао је невиђено негодовање јавности. У оквиру Кине пораз је био катализатор за низ политичких превирања које су предводили Сун Јат Сен и Кан Јувеј, што је кулминирало револуцијом из 1911.[тражи се извор]

Позадина[уреди]

Након два века јапанској политици самоизолације под шогунима из Едо периода дошао је крај када је земља била приморана да се отвори за трговину након америчке интервенције 1854. године. У годинама након Меиџи обнове 1868. и пада шогуна, Јапан се преобразио из феудалног друштва у модерну индустријску државу. Јапанци су слали делегације и студенте широм света да уче и прихвате западне вештине и знање, са намером да начине Јапан равним са западним силама.[2] Кореја је наставила са покушајима да одбије странце, одбијајући амбасаде из страних земаља и отварањем ватре на бродове у близини својих обала. На почетку рата, Јапан је имао корист од три деценије реформи, што је учинило Кореју назадном и рањивом.[тражи се извор]

Сукоб у Кореји[уреди]

Сатирична карикатура из једног британског часописа која показује победу "малог" Јапана над "великом" Кином.

Као новонастала сила, Јапан је окренуо своју пажњу ка суседној Кореји. У интересу своје безбедности, Јапан је желео да спречи било коју другу силу да припоји или да доминира Корејом, или барем да се осигура ефективна независност Кореје, и био је одлучан да оконча вековима стару кинеску врховну власт. Како је пруски саветник мајор Клеменс Мекел објаснио јапанској војсци, Кореја је била "бодеж уперен у срце Јапана".[3] Осим тога, Јапан је схватао потенцијалне економске користи од корејских резерви угља и руде гвожђа за све већу индустријску базу у Јапану, и од увоза пољопривредних производа Кореје да нахрани све већу јапанску популацију.[4][5]

Након неколико сукоба између корејских изолациониста и Јапанаца, Јапан је 27. фебруара 1876. године наметнуо Јапанско-корејски споразум из 1876., што је приморало Кореја да се отвори за јапанску трговину. Сличне уговори су потписани између Кореје и других земаља.[6]

Кореја је традиционално била вазална држава династије Ћинг, која је имала велики утицај на конзервативне корејске званичнице окупљене око краљевске породице династије Јосон. Мишљење у самој Кореји је било подељено: конзервативци желили да се задржи традиционални однос према Кини, а реформисти су хтели да приђу Јапану и западним земљама. Након два Опијумска рата против Британаца у 1839. и 1856., као и Кинеско-француског рата, Кина није била у стању да се одупре угрожавањима са стране западних сила. Јапан је видео прилику да преузме положај Кине у стратешки важној Кореји.[тражи се извор]

Референце[уреди]

  1. Paine (2005). стр. 265-266.
  2. Jansen (2002). стр. 335.
  3. Duus (1976). стр. 125.
  4. Li (2014). стр. 401.
  5. Weissenbacher (2009). стр. 339.
  6. Rao (2005). стр. 98.

Литература[уреди]