Први кинеско-јапански рат

С Википедије, слободне енциклопедије
Први кинеско-јапански рат
Део Дипломатија Великих сила (1871—1913)

Први кинеско-јапански рат, велике битке и покрети трупа
Време25. јул 189417. април 1895.
Место
Исход Јапанска победа
Територијалне
промене
Кина уступа Тајван, Пенгху и Лиаодонг Јапану.
Сукобљене стране
Јапанско царство Јапанско царство  Династија Ћинг
Команданти и вође
Муцухито
Јапан Ито Хиробуми
Јапан Кодама Гентаро
Јапан Јамагата Аритомо
Јапан Нозу Мичицура
Јапан Амајама Ивао
Јапан Ито Сукејуки
Династија Ћинг Цар Гуанг-сји из династије Ћинг
Династија Ћинг Циси
Династија Ћинг Ли Хонгзханг
Династија Ћинг Лиу Кунији
Династија Ћинг Сонг Кинг
Династија Ћинг Динг Ручанг
Династија Ћинг Лиу Бучан
Династија Ћинг Ије Жичао
Династија Ћинг Зуо Баогуји
Јачина
240,616 војника 630,000 војника
Жртве и губици
1.132 мртвих
3.758 рањених
285 умрло је од рана
11.894 умрло је од болести
35.000 мртвих и рањених

Први кинеско-јапански рат (25. јул 189417. април 1895) се водио између кинеске династије Ћинг и Меиџијевског Јапана, првенствено око контроле над Корејом. Након више од шест месеци непрекидних успеха јапанских копнених и поморских поморских снага и пада кинеске луке Вејхај, кинеско вођство је затражило мир у фебруару 1895. године. Рат је окончан миром из Шимоносекија, по ком је Кина признала независност Кореје, а острво Формозу (Тајван) предала Јапану.[1]

Рат је показао неуспех покушаја династије Ћинг да модернизује своју војску и одбије претње свом суверенитету, нарочито у поређењу са Јапаном након Меиџи обнове. По први пут регионална доминација у источној Азији прешла је са Кине на Јапан; престиж династије Ћинг, заједно са класичном традицијом у Кини, је задобио велики ударац. Понижавајући губитак Кореје као вазална држава изазвао је невиђено негодовање јавности. У оквиру Кине пораз је био катализатор за низ политичких превирања које су предводили Суен Јатсен и Канг Јувеј, што је кулминирало револуцијом из 1911. године.

Позадина[уреди | уреди извор]

Након два века јапанској политици самоизолације под шогунима из Едо периода дошао је крај када је земља била приморана да се отвори за трговину након америчке интервенције 1854. године. У годинама након Меиџи обнове 1868. и пада шогуна, Јапан се преобразио из феудалног друштва у модерну индустријску државу. Јапанци су слали делегације и студенте широм света да уче и прихвате западне вештине и знање, са намером да начине Јапан равним са западним силама.[2] Кореја је наставила са покушајима да одбије странце, одбијајући амбасаде из страних земаља и отварањем ватре на бродове у близини својих обала. На почетку рата, Јапан је имао корист од три деценије реформи, што је учинило Кореју назадном и рањивом.

Сукоб у Кореји[уреди | уреди извор]

Сатирична карикатура из једног британског часописа која показује победу "малог" Јапана над "великом" Кином.[3]

Као новонастала сила, Јапан је окренуо своју пажњу ка суседној Кореји. У интересу своје безбедности, Јапан је желео да спречи било коју другу силу да припоји или да доминира Корејом, или барем да се осигура ефективна независност Кореје, и био је одлучан да оконча вековима стару кинеску врховну власт. Како је пруски саветник мајор Клеменс Мекел објаснио јапанској војсци, Кореја је била "бодеж уперен у срце Јапана".[4] Осим тога, Јапан је схватао потенцијалне економске користи од корејских резерви угља и руде гвожђа за све већу индустријску базу у Јапану, и од увоза пољопривредних производа Кореје да нахрани све већу јапанску популацију.[5][6]

Након неколико сукоба између корејских изолациониста и Јапанаца, Јапан је 27. фебруара 1876. године наметнуо Јапанско-корејски споразум из 1876., што је приморало Кореја да се отвори за јапанску трговину. Сличне уговори су потписани између Кореје и других земаља.[7]

Кореја је традиционално била вазална држава династије Ћинг, која је имала велики утицај на конзервативне корејске званичнице окупљене око краљевске породице династије Јосон. Мишљење у самој Кореји је било подељено: конзервативци желели да се задржи традиционални однос према Кини, а реформисти су хтели да приђу Јапану и западним земљама. Након два Опијумска рата против Британаца у 1839. и 1856, као и Кинеско-француског рата, Кина није била у стању да се одупре угрожавањима са стране западних сила. Јапан је видео прилику да преузме положај Кине у стратешки важној Кореји.

Последице[уреди | уреди извор]

Успех Јапана током рата био је резултат модернизације и индустријализације започете две деценије раније.[8] Рат је показао супериорност јапанске тактике и обуке од усвајања војске западног стила. Јапанска царска војска и Јапанска царска морнарица нанеле су низ пораза Кинезима кроз предвиђање, издржљивост, стратегију и моћ организације. Престиж Јапана је порастао у очима света, а победа је одразила успех Меиђи рестаурације. Јапан је претрпео само мали губитак живота и блага у замену за доминацију Тајвана, Пескадора и полуострва Љаодонг у Кини. Његове одлуке о напуштању политике изолације и учењу напредне политике од западних земаља такође су постале добар пример за друге азијске земље. Као резултат рата, Јапан је почео да има једнак статус са западним силама,[9] и његова победа је успоставила Јапан као доминантну силу у Азији,[10][nb 1] при чему су они задобили неколико преко потребних ресурса као што је гвожђе за њихову континуирану модернизацију и проширење.[11] То је такође појачало јапанске амбиције агресије и војне експанзије у Азији. Пошто је Јапан имао много користи од споразума, то је подстакло јапанску амбицију да настави са инвазијом на Кину и учинило кинеску националну кризу озбиљном без преседана. Степен полуколонизације је знатно продубљен. После победе Јапана, остале империјалистичке силе су такође сматрале да би могле да извуку корист од Кине. Затим су почели да деле Кину у наредних неколико година.

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ "A new balance of power had emerged. China's millennia-long regional dominance had abruptly ended. Japan had become the pre-eminent power of Asia, a position it would retain throughout the twentieth century". Paine, The Sino-Japanese War of 1894–1895: Perception, Power, and Primacy.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Paine 2005, стр. 265–266.
  2. ^ Jansen 2002, стр. 335.
  3. ^ „www.ocu.mit.edu”. Архивирано из оригинала 2008-06-05. г. Приступљено 2008-07-11. 
  4. ^ Duus 1976, стр. 125.
  5. ^ Li 2014, стр. 401.
  6. ^ Weissenbacher 2009, стр. 339.
  7. ^ Rao 2005, стр. 98.
  8. ^ Jansen 2002, стр. 432; Schencking 2005, стр. 78.
  9. ^ Hopper, Helen (2004). Fukuzawa Yukichi. 
  10. ^ Paine 2003, стр. 293.
  11. ^ „Japan - Resources and power | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-07-21. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]