Спорник

Спорник је наслов књиге Борислава Јовановића, црногорског књижевника и књижевнога критичара, са избором поезије Радована Зоговића, поводом стогодишњице његовог рођења.

Опште назнаке

Судбину Зоговића (1907—1986), крајем 1930-их афирмисаног књижевника и члана КПЈ, партизана, од 1945. високог функционера друге Југославије који се након 1948. (сукоб због резолуције Информбироа) као догматски марксиста својевољно повукао с дужности и био од власти изолован због симпатија према СССР-а - описује Јовановић као његов унутрашњи расцеп "између својих револуционарних идеја и древног осећања песме, између светске правде и неправде, између Црне Горе и њеног трагичног усуда у 20. веку".

Профилисао је Јовановић избор Зоговићеве поезије кроз "концепт који апстрахује све хронолошке додире", с циљем да од укупности његовог ауторског опуса (ре)структурише једну кохеренту поетичко-друштвену и тематску "зоговићевску трансферзалу". Он наводи како својим избором Зоговићеве поезије није хтео "скинути петокраку" са Зоговића, која остаје "неизоставно саставним делом његовог укупног портрета". "Хтео сам само од симбола једне идеологије разлучити симболе оног дубоко поетизованог у дубоко поетизованом; дакле, тражио сам поезију у поезији".

Енигма Зоговић

У предговору Спорника Јовановић вели:

"Радован Зоговић је цела једна енигма, крунски изазов, и столетна добит црногорске поезије и литературе. Рекао бих, и цела једна антологија у црногорском поетичком паноптикуму: чворно место, недовољно истражено и објашњено. Парадигма модерног и класичног. Самозатајена, самосебна, стилска, језичка и књижевна појава. Мукотрпан, али остварен продор у митски и кишовити шапат света, у свељудски догађај лирског. Читати Зоговића значи, истовремено, постајати песник или осетити потребу за идентификовањем с јаком дозом песништва коју еманира његов текст".

Примећује Јовановић како је, током деценија, "Зоговић тражио и нашао своје песништво које ће скрајнути чисту идејност (идеологизираност) у оној мери која ће своје ослонце потражити у самим понорима живота не губећи веру у неке друге мотивске и семантичке хармоније које ће сачувати нит реалистичког и његошевског оптимизма".

"Од песника 'крваве погаче сунца' и 'уста крвава пена' постајао је (Зоговић) песник са 'зеленом азбуком листића", вели Јовановић и цитира Зоговићеве стихове:

"Он је мој садашњи пријатељ, без узмака/Једини гост мој, поборник мој и спорник. I кад се, усходан, од зида до зида, одбијам као омча/Ил' човјек што омчу веже и клати сам у себи/Он уврне лишће, он склопи гране, он се скопча/I маше кажипрст: Да се не би, да се не би".

Зоговић и црногорски језик

"А оно што је у свему томе однело превагу", пише Јовановић, "песничку антиципацију текста, јесте Зоговићево урођено својство изворног осећања свог, црногорског језика, певајући сам тај језик. У овом песнику овај језик је добио свој најинтригантнији процват - модерно језичко свануће до којега се дошлу упесничењем прајезичког и фолклорног".

Избор

За избор Спорник Зоговићеве поезије, користио је Борислав Јовановић, збирке песама Пркосне строфе (Београд, 1947), Артикулисана ријеч (Београд, 1965), Жилама за камен (Титоград, 1969), Лично, сасвим лично (Београд, 1971), Књажеска канцеларија (Титоград, 1976) и Сусрет за сјутра (1985).

Подјељен је Спорник у следећа поглавља: Пролог, Спорник, Јаспис, Ељда и вјетар, Дошљаци - пјесме Али Бинака, Ноћ скупља вијека, Сусрет за сјутра.

Критика

Црногорска књижевна јавност је посебним интересовањем пропратила излазак из штампе Спорника. Књижевни критичар Рајко Церовић у свом тексту на страницама листа Побједа је написао:

"Борислав Јовановић се подухватио покушаја да, у односу на до сада уобичајени начин разумевања поезије Радована Зоговића, учини ново читање, односно скрене пажњу на раније мало уочене особености Зоговићевог песничког израза... Борислав Јовановић у књизи добро одабраног наслова Спорник исправно тежи да песника Радована Зоговића извуче из прилично банализованог клишеа заступника такозване социјалне литературе, и између два рата и у поратном периоду, односно песника револуционарног заноса и жртве за могући праведнији и људскији свет. Иако је пламена вера наших међуратних и ратних револуционара била добрим делом утопијска, и ако су се многе њихове наде касније извргавале у тоталитаризам и властиту супротност, никад се више неће родити покољење које ће са тако пламеним уверењем јуришати на барикаде и, презирући смрт, гинути за два идеала: слободу од окупатора и сан о праведнијем друштву. Није ли и грејање тако племенитом утопијом, односно идеалом једнакости и слободе, бивало само по себи песма чијем зову се нису лако могли одупрети истински верници револуције. Нема никакве сумње да је то Зоговић, у својој генерацији, више од осталих, био. Да многе вредности црногорске књижевне баштине данас траже ново читање и тумачење, да је, коначно, црногорска књижевност доспела, можда први пут, до високог степена властите самосвести, или дубоке запитаности над собом, сведочи и књига песника Марка Вешовића посвећена поезији, односно језику Радована Зоговића. Обе књиге, и Спорник и Вешовићева обимна и надахнута студија, као део Вешовићеве докторске дисертације, изашле су, не случајно, ове (2009. - прим.а.) године. По свој прилици, оба су аутора у исто време осећали преку потребу да спасавају Зоговића од филистарске представе о њему као само песнику револуционарне страсти. Вешовић највеће домете Зоговићевског песништва готово приписује петнаестогодишњој Зоговићевој кућној конфинацији, а плодовима те сурове песникове усамљености и Борислав Јовановић сматра Зоговићева најзначајнија песничка остварења".

Литература

• Спорник (Избор из поезије Радована Зоговића урађен поводом стогодишњице рођења овог пјесника, аутор избора и предговора Борислав Јовановић), Дукљанска академија наука и умјетности, Библиотека Скрипториј, књ. 3, Одјељење за књижевност и језик, Подгорица. 2009. ISBN 978-86-85779-14-5. стр. 168.