Суспензија (хемија)

С Википедије, слободне енциклопедије
Колоидна суспензија брашна у води изгледа светло плаво зато што се плаво светло боље рефлектује на честицама брашна него црвено светло. Ово је познато као Тиндалов ефекат.

У хемији, суспензија је хетерогени флуид који садржи чврсте честице које су довољно велике да се могу исталожити.[1][2] Обично морају бити веће од 1 микрометра. Чврста материја је распршена у флуиду механичким утицајем. За разлику од колоида, суспензија ће се с временом седиментирати.[3] Пример суспензија би био песак у води. Честице чврсте материје су видљиве микроскопом. Колоиди и суспензије се разликују од раствора у којима растворена материја не постоји као чврста материја, а растварач и растворак су хомогено помешани.[4]

Суспензија течних честица или финих чврстих честица у ваздуху се назива аеросол. У атмосфери се они састоје од финих честица прашине и чађи, морске соли, биогених и вулканских сулфата, нитрата и капљица воде.

Суспензије се класификују на основу дисперзионе фазе и дисперзионе средине где је оно прво уобичајено чврста материја, а друго може бити чврста, течна или гасовита материја.

У модерним хемијским индустријским постројењима, високо-технолошке мешалице се користе за стварање многих нових суспензија.

Суспензије су, с термодимачког гледишта, нестабилне, али ипак могу бити кинетички стаблине дуго времена. Њихово време седиментације мора бити прецизно измерено да би се могао осигурати најбољи квалитет производа. "Стабилност суспензије се очитује у њезиној способности да одолева променама властитих својстава током времена." - D.Ј. МцЦлементс.[5]

Дестабилизацијски феномени суспензије[уреди | уреди извор]

Дестабилизације суспензије се могу поделити у два главна процеса:

  1. Феномен миграције - где различитост густина базе и распршене материје доводи до раздвајања због утицаја гравитације. Седиментација се догађа ако је распршена материја гушћа од базе.
  2. Феномен повећања величине честица - када се распршене честице спајају и добијају на запремини. Типови овог феномена су: повратни и неповратни (агрегација).

Техника за праћење физичких стабилности[уреди | уреди извор]

Многоструко распршење светлости спрегнуто с вертикалним скенирањем је најраширенија техника за праћење стања суспензије, зато што препознаје и квантификује феномен дестабилизације.[6][7][8][9] Користи се на концентрираним суспензијама без разређивања. Када светло пролази кроз суспензију, честице чврсте материје одбијају светлост. Интезитет одбијене светлости је пропорционалан количини и волумену чврсте материје у суспензији. Дакле, локалне промене у концентрацији (седиментација) и глобалне промене у концентрацији (флокулација и агрегација) се могу пратити и детектовати.

Методе брзања за предвиђање трајности суспензије[уреди | уреди извор]

Кинетички процес дестабилизације може бити доста дуг (чак и до неколико месеци или година за неке суспензије) и често су потребни катализатори за убрзавање растављања суспензије да би се постигло краће потребно вриеме за дизајн новог производа. Термалне методе су најкориштеније и функционирају тако што повећају температуру за убрзавање дестабилизације суспензије (испод критичне температуре потребне за хемијску деградацију). Температура утиче не само на густину суспензије него и на површински напон у случају нејонских површина, или уопштено говорећи, на интеракције сила унутар система. Чување суспензије на високим температурама симулише увете из стварног живота (нпр. туба креме за сунчање лети), али и убрзава процес дестабилизације до 200 пута.

Механичко убрзање укључује вибрације, деловање центрифугалне силе и мућкање. Подвргавају суспензију различитим силама, које притискују честице, и тако помажу у процесу раздвајања. Неке се суспензије никада не би биле раздвојиле при нормалној гравитацији, стога се користи вештачка гравитација. Штавише, подела различитих честица се врши користићи центрифугалну силу и вибрације.

Свакодневни примери[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Албертс Б.; et al. (2002). Молецулар Биологy оф тхе Целл, 4тх Ед. Гарланд Сциенце. ИСБН 0-8153-4072-9. 
  2. ^ Бајровић К; Јеврић-Чаушевић А.; Хаџиселимовић Р. (2005). Увод у генетичко инжењерство и биотехнологију. Институт за генетичко инжењерство и биотехнологију (ИНГЕБ) Сарајево. ИСБН 9958-9344-1-8. 
  3. ^ Цхемистрy: Маттер анд Итс Цхангес, 4тх Ед. бy Брадy, Сенесе. ISBN 978-0-471-21517-2.
  4. ^ Тхе Цолумбиа Елецтрониц Енцyцлопедиа, 6тх ед.
  5. ^ МцЦлементс, Давид Јулиан (16. 12. 2004). Фоод Емулсионс: Принциплес, Працтицес, анд Тецхниqуес, Сецонд Едитион. Таyлор & Францис. стр. 419—424. ИСБН 978-0-8493-2023-1. 
  6. ^ I. Роланд, Г. Пиел, L. Делаттре, Б. Еврард Интернатионал Јоурнал оф Пхармацеутицс 263 (2003) 85-94
  7. ^ C. Лемарцханд, П. Цоувреур, M. Беснард, D. Цостантини, Р. Греф, Пхармацеутицал Ресеарцх, 20-8 (2003) 1284-1292
  8. ^ О. Менгуал, Г. Меуниер, I. Цаyре, К. Пуецх, П. Снабре, Цоллоидс анд Сурфацес А: Пхyсицоцхемицал анд Енгинееринг Аспецтс 152 (1999) 111–123
  9. ^ П. Бру, L. Брунел, Х. Бурон, I. Цаyрé, X. Дуцарре, А. Фрауx, О. Менгуал, Г. Меуниер, А. де Саинте Марие анд П. Снабре Партицле сизинг анд цхарацтеризатион Ед Т. Провдер анд Ј. Теxтер (2004)

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]