Тетрациклински антибиотици
Тетрациклини су група антибиотика широког спектра чија користност је генерално умањена појавом бактеријске отпорности. Упркос тога, они су задржали статус преферентног третмана за поједине индикације.
Тетрациклини су добили име по присуству четири („тетра-“) угљоводонична прстена у њиховој структури. Они се дефинишу као поткласа поликетида, која има октахидротетрацен-2-карбоксамидни скелет.[1] Они су колективно познати као деривати полицикличног нафтацен карбоксамида.
Терапеутска употреба[уреди | уреди извор]
Тетрациклини се генерално користе у третману инфекција уринарног тракта и црева, као и у третману хламидиозе, посебно код пацијената који су алергични на β-лактаме и макролиде, мада је њихова примена за те индикације мање популарна у данашње време широко заступљење резистанције бактерија. Они се често користе у третману умерених инфекција акни и розацеја (тетрациклин, окситетрациклин, доксициклин или миноциклине).
Доксициклин се такође користи као профилактички третман за инфекције бактеријом Bacillus anthracis (антракс) и ефективан против Yersinia pestis, инфективног агенса бубонске куге. Он се такође користи за лечење маларије и профилаксе, као и за третирање елефантијазе.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ ИУПАЦ. „тетрацyцлинес”. Компендијум хемијске терминологије (Интернет издање).
