Влада Уједињеног Краљевства

С Википедије, слободне енциклопедије

Влада Његовог величанства (енгл. His Majesty's Government), познатија као Влада Уједињеног Краљевства (Government of the United Kingdom) или неформално британска Влада (British Government), централна је власт Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске.

На челу Владе је премијер који бира све остале министре. Премијер и остали државни секретари припадају извршном телу Владе, познатом као Кабинет. Сви министри Владе су чланови Парламента и њему су одговорни за свој рад. Влада зависи од Парламента при доношењу примарног законодавства и откако је 2011. на снагу ступио Закон о привременим Парламентима, сваких пет година се одржавају општи избори, с циљем одабира новог Дома комуна, осим уколико не дође до исказивања неповерења Влади, или до добијања две трећине гласова за ванредне изборе у Дому комуна (као што је био случај 2017) . У том случају, избори се могу одржани раније. Након избора, монарх (тренутно Чарлс III) за премијера одабира председника партије која ће највероватније уживати поверење у Дому комуна, обично зато што има највећи број посланика.

У складу са некодификованим британским уставом, извршна власт је у рукама монарха, иако он ову власт врши само уз сагласност или савет премијера и Кабинета. Чланови Кабинета саветују монарха као чланови његовог Приватног савета. Они, такође, имају директну власт као министри владиних министарстава.

Актуени премијер је Борис Јохсон, који је на власт дошао јула 2019. Он је припадник Конзервативне партије, која је добила највише места у Дому комуна на општим изборима 7. маја 2015, када је председник партије био Дејвид Камерон. У периоду од 2010. до 2015. Камерон и конзервативци били су у коалицији са либерал-демократама. У то време, Камерон је био премијер.

Влада у Парламенту[уреди | уреди извор]

Кључна одредба британског устава јесте одговорност Владе пред Парламентом.

Уједињено Краљевство је уставна монархија у којој владајући монарх (краљ или краљица који је шеф државе) не доноси јавне политичке одлуке. Све политичке одлуке доносе Влада и Парламент. Ове прилике су резултат дуге историје ограничавања самовоље монарха, почевши са Великом повељом слобода (Магна Царта Либератум) из 1215.

Британски Парламент је дводомни. Састоји се од Доњег дома (Дом комуна) и Горњег дома (Дом лордова). Дом комуна има већу моћ, у односу на Дом лордова. Иако Дом лордова може да гласа за увођење промена у законима предложеним у Дому комуна, Дом комуна може да гласа и нађача њихове амандмане. Иако Дом лордова може дати законске предлоге, најважнији законски предлози се дају у Дому комуна,  а највећи број њих бива предложен од стране Владе. Ти законски предлози морају проћи кроз многобројна ишчитавања  пре него што постану закони. Пре него што предложи неки закон, Влада консултује грађане.

Министри Круне су за свој рад одговорни Дому чији су чланови. У том Дому, они дају изјаве и одговарају на питања његових чланова. За већину  најважнијих министара, то је обично Дом комуна, пре него Дом лордова. Међутим, постојали су изузеци у скоријој историји. На пример, чланови Кабинета, лорд Манделсон (први секретар државе) и лорд Адонис (министар саобраћаја) били су чланови Дома лордова и били му одговорни за време владавине Гордона Брауна.

Од почетка владавине Едварда VII 1901. године, премијер је увек био члан Доњег дома (МП) и сходно томе директно њему одговоран. Слично је и са се министром финансија. Било би политички неприхватљиво да се расправа о буџету одвија у Дому лордова с обзиром на то да посланици не би могли да постављају питања министру, поготово сада када лордови имају веома ограничену моћ у области финансија. Последњи министар финансија који је био члан Дома лордова био је лорд Денман, који је вршио функцију привременог министра финансија у трајању од месец дана 1834. године.

У британском политичком систему, Влада је, како конвенцијом, тако и из практичних разлога, законом обавезна да ужива поверење Дома комуна.

У складу са законом, уколико Влада престане да ужива поверење Дома комуна, приморана је или да да оставку или да распише опште изборе. С друге стране, поверење Дома лордова није од пресудног значаја.

Премијер је обавезан да одговара током сесија под назиом Питања за премијера (Приме Министер’с Qуестион Тиме или ПМQс), што пружа шансу посланицима свих партија да му постављају питања из било које сфере. Такође, постоје  сесије за посланичка питања у оквиру министарстава и тада министри одговарају на питања која се односе на њихово министарство. За разлику од питања за премијера, на овим сесијама ресорни министри и њихови помоћници могу одговарати у име Владе, у зависности од предмета питања.

Током дебата о законима предложеним од стране Владе, министри воде дебату у њено име.

Влада је обавезна да одговара одборима Дома лордова и Дома комуна. Они разматрају њен рад и детаљно проверавају предложене законе.

Министри Владе су законом и Министарским кодексом обавезани да, у време заседања Парламента, дају најважније изјаве о Владиној стратегији и питањима од националног значаја. То омогућава  посланицима или лордовима да преиспитају Владин став. Уколико Влада ипак одлучи да се прво огласи ван Парламента, ризикује да буде критикована од стране посланика и председавајућег Дома комуна.

Влада Његовог Величанства и Круна[уреди | уреди извор]

Британски монарх, тренутно краљ Чарлс III,  шеф је државе и владар, али не и шеф Владе.

Краљ има мали удео у вођењу државе  и остаје политички неутрална . Међутим, законита власт државе која је поверена владару, тачније Круни, остаје извор извршне власти коју остварује Влада.

Поред законом уређене власти, у многим областима Круна има скуп овлашћења звани Краљевска прерогатива која има многобројне функције, од питања укидања пасоша до објављивања рата. Према устаљеном обичају, вечину ових овлашћења краљ поверава различитим министрима или чиновницима Круне, који могу да их користе без нужности добијања сагласности Парламента.

Шеф Владе, премијер,  има недељне састанке са краљицом, када она „има право и дужност да искаже своје мишљење о питањима Владе... Ови састанци, као и сва комуникација  између краљице и њене Владе, строго су поверљиви. Након што искаже своје мишљење, краљ се повинује саветима својих министара.“

Овлашћења[уреди | уреди извор]

Иако Уједињено Краљевство нема јединствен уставни докумет, Влада је 2008. објавила испод наведену листу са циљем повећања транспарентности, с обзиром на то да су нека од наведених овлашћења, која се спроводе у име краљице, део Краљевске прерогативе. Комплетан опсег овлашћења Краљевске прерогативе датира из времена древних обичаја и апсолутистичке монархије.

Овлашћења у оквиру државе[уреди | уреди извор]

  • Именовање (и, теоретски, разрешавање функције) премијера. Ово овлашћење остварује краљ лично. Сходно закону, она именује (и очекује се од ње да именује) појединца који је способан да придобије поверење већине чланова Дома комуна.
  • Именовање и разрешавање осталих министара. Ово овлашћење остварује краљ у договору са премијером.
  • Доношење закона исказивањем сагласности са подзаконским актима који су изгласани у оба Дома Парламента. То је неопходно да би закон ушао у законик (тј. од изгласаног нацрта закона постао пуноважан закон). Ово овлашћење спроводи краљ, која теоретски има право да не да сагласност, мада то није учинио ниједан монарх још од краљице Ане 1708. године.
  • Монарх је врховни командант оружаних снага Уједињеног краљевства. Ово овлашћење спроводи Министарство одбране у краљичино име.
  • Моћ додељивања чинова официрима са официрским звањем у Оружаним снагама
  • Именовање чланова Почасног савета Његовог Величанства
  • Издавање (али и поништавање) британских пасоша; ово овлашћење у Уједињеном Краљевству спроводи Министарство унутрашњих послова.
  • Краљевска прерогатива милости, иако је смртна казна укинута,  и даље се користи у ретким ситуацијама (на пример, исправљање грешака у изрицању казне).
  • Додељивање (али и поништење) почасти.
  • Формирање корпорација (укључујући додељивање статуса града са својом властитом корпорацијом) путем Краљевске повеље; измена, замена и опозивање постојећих дозвола.

Овлашћења изван граница државе[уреди | уреди извор]

Владина одељења[уреди | уреди извор]

Владини министри на располагању имају 560 000 државних службеника и другог  особља који раде у 24 министарска департмана и њиховим извршним агенцијама. Такође, постоји додатних 26 неминистарских департмана који имају додатне одговорности.

Локација[уреди | уреди извор]

Седиште премијера налази се у Улици Даунинг број 10 у Вестминстеру у Лондону.Овде се одржавају и састанци Кабинета. Седишта многих министарстава налазе се у оближњем Вајтхолу (Wхитехалл).

Пренос надлежности[уреди | уреди извор]

Од 1999. године, одређене надлежности централне Владе пренете су на владе у Шкотској, Велсу и Северној Ирској. Оне нису део Владе Његовог височанства и одговорне су сопственим институцијама са сопственом влашћу. За разлику од њих, у Енглеској нема оваквог преноса надлежности.

Локална управа[уреди | уреди извор]

У свим деловима Уједињеног Краљевства постоје три нивоа локалне управе (као на пример окрузи, срезови и парохије) који су у неким местима спојени у јединствену власт. Локална управа има ограничена овлашћења за убирање пореза. Други органи управе и агенције такође имају законска овлашћења, обично под надзором неке централне власти. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Влада Уједињеног Краљевства на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Vlada_Ujedinjenog_Kraljevstva&oldid=27681597”