Magna carta libertatum

Из Википедије, слободне енциклопедије
Magna carta libertatum

Magna carta libertatum (енгл. The Great Charter) или Велика повеља слобода је енглески уставни документ из 1215. којим је ограничена моћ енглеских краљева, конкретно краља Јована без Земље (Џона). Потписана је 15. јуна 1215. године у Ранимиду, западно од Лондона.

Велика повеља је настала као резултат неслагања између римског папе и краља Џона и његових барона у погледу краљевских права: захтевано је од краља да се одрекне одређених права и да поштује одређену законску процедуру, као и да прихвати да краљева воља може бити ограничена законом. Велика повеља је први корак дугог историјског процеса који је довео до владавине уставног закона.

Иако је повеља ограничила краљевску моћ и у своје 63 ставке покрила многа питања, углавном је заступала велепоседничке интересе. Питања обухваћена повељом кретала су се од права слободних људи на суђење и правду, па све до тежина и мера, рибарских врша и страних трговаца.

Магна карта је, такође, ограничила права шерифа, чувала слободе и привилегије округа и градова и начинила споразум са Круном да се неће мешати у права Цркве, нити да ће без пристанка крунског савета наметати Клеветнички данак или било какав други порез.

Поштовање повеље осигурано је коначним ставкама, које су давале облашћење групи од 25 барона да се подигну на оружје против краља уколико се он не буде придржавао услова Повеље. Три дана након усвајања Магна карте Џон је потражио, а касније и добио, папску осуду свог документа, што је четири месеца касније довело до првог Рата барона. И поред тога што су Повељу средњевековни и тјудорски владари углавном игнорисали, сматра се да је значајно утицала на принципе енглеске уставне слободе и да је била модел за уставе нових независних земаља широм света.

Литература[уреди]

  • Илустрована историја света, Младенска књига, Београд, 2006.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Magna carta libertatum