Владимир Арнолд

С Википедије, слободне енциклопедије
Владимир Арнолд
Владимир Арнолд ин 2008
Владимир Арнолд 2008. године
Датум рођења12 јун 1937(1937-06-12)
Место рођењаОдеса, Украјиниска ССР
 Совјетски Савез
Датум смрти3. јун 2010.(2010-06-03) (72 год.)
Место смртиПариз
 Француска
ПребивалиштеСовјетски Савез
Држављанстворуско
УниверзитетМосковски државни универзитет Ломоносов
ДеловањеМатематика

Владимир Игоревич Арнолд (алтернативно спеловање Арнољд, рус. Влади́мир И́горевич Арно́льд, 12. јун 1937 – 3. јун 2010)[1][2][3] био је совијетски и руски математичар. Иако је најпознатији по Колмогоров–Арнолд–Мосер теореми о стабилности интеграбилних система, он је дао важан допринос у неколико области, укључујући теорију динамичких система, алгебру, теорију катастрофе, топологију, алгебарску геометрију, симплектичку геометрију, диференцијалне једначине, класичну механику, хидродинамику и теорију сингуларности, укључујући постављање проблема АДЕ класификације, од свог првог главног резултата - решења Хилбертовог тринаестог проблема 1957. у узрасту од 19 година. Он је основао две нове гране математике - Кам теорију и тополошку теорију Галоиса (ово, са његовим учеником Асколдом Хованскијем).

Арнолд је био познат и као популаризатор математике. Кроз своја предавања, семинаре и као аутор неколико уџбеника (попут познатих Математичких метода класичне механике) и популарних књига из поља математике, утицао је на многе математичаре и физичаре.[4][5] Многе од његових књига су преведене на енглески језик. Његови погледи на образовање били су изразито анти-Бурбаки.

Биографија[уреди | уреди извор]

Владимир Игоревич Арнолд је рођен 12. јуна 1937. године у Одеси, Совјетски Савез. Његов отац био је Игор Владимирович Арнолд (1900–1948), математичар. Његова мајка била је Нина Алекандровна Арнолд (1909–1986, рођена Исакович), јеврејска историчарка уметности.[2] Када је Арнолду било тринаест година, његов ујак који је био инжењер упознао га је са калкулусом и показао му како се то може користити за разумевање низа физичких појава. То је допринело подстицању његовог интересовања за математику и он је почео самостално да проучава математичке књиге које су му остале од његовог оца, што је обухватало дела Леонарда Ојлера и Шарла Ермита.[6]

Док је био студент Андреја Колмогорова на Московском државном универзитету и још увек тинејџер, Арнолд је 1957. године показао да се било која континуирана функција више променљивих може конструисати са коначним бројем функција с две променљиве, решавајући тако Хилбертов тринаести проблем.[7] То је Колмогоров–Арнолдова репрезентациона теорема.

Изабрана библиографија[уреди | уреди извор]

  • 1966: Арнолд, Владимир (1966). „Сур ла гéомéтрие диффéрентиелле дес гроупес де Лие де дименсион инфиние ет сес апплицатионс à л'хyдродyнамиqуе дес флуидес парфаитс”. Анналес де л'Институт Фоуриер. 16: 319—361. дои:10.5802/аиф.233. 
  • 1980: Матхематицал Метходс оф Цлассицал Мецханицс, Спрингер-Верлаг, ISBN 0-387-96890-3.[8][9]
  • 1985: (wитх С. M. Гусеин-Заде & А. Н. Варцхенко) Сингуларитиес оф Дифферентиабле Мапс, Волуме I: Тхе Цлассифицатион оф Цритицал Поинтс, Цаустицс анд Wаве Фронтс. Биркхäусер.
  • 1988: (wитх С. M. Гусеин-Заде & А. Н. Варцхенко) Сингуларитиес оф Дифферентиабле Мапс, Волуме II: Монодромy анд Асyмптотицс оф Интегралс. Монограпхс ин Матхематицс. Биркхäусер.
  • 1988: Геометрицал Метходс Ин Тхе Тхеорy Оф Ординарy Дифферентиал Еqуатионс, Спрингер-Верлаг ISBN 0-387-96649-8.
  • 1978; Ординарy Дифферентиал Еqуатионс, Тхе МИТ Пресс ISBN 0-262-51018-9.
  • 1989: (wитх А. Авез) Ергодиц Проблемс оф Цлассицал Мецханицс, Аддисон-Wеслеy ISBN 0-201-09406-1.
  • 1990: Хуyгенс анд Барроw, Неwтон анд Хооке: Пионеерс ин матхематицал аналyсис анд цатастропхе тхеорy фром еволвентс то qуасицрyсталс, Ериц Ј.Ф. Примросе транслатор, Биркхäусер Верлаг (1990) ISBN 3-7643-2383-3.[10][11][12]
  • 1995:Топологицал Инвариантс оф Плане Цурвес анд Цаустицс,[13] Америцан Матхематицал Социетy (1994) ISBN 978-0-8218-0308-0
  • 1999: (wитх Валентин Афраимовицх) Бифурцатион Тхеорy Анд Цатастропхе Тхеорy Спрингер ISBN 3-540-65379-1
  • 1998: "Он тхе теацхинг оф матхематицс" (Руссиан) Успекхи Мат. Наук 53 (1998), но. 1(319), 229–234; транслатион ин Руссиан Матх. Сурвеyс 53(1): 229–236.
  • 2004: Теориyа Катастроф (Цатастропхе Тхеорy,[14] ин Руссиан), 4тх ед. Мосцоw, Едиториал-УРСС (2004), ISBN 5-354-00674-0.
  • 2001: "Тсепниyе Дроби" (Цонтинуед Фрацтионс, ин Руссиан), Мосцоw (2001).
  • 2007; Yестердаy анд Лонг Аго, Спрингер (2007), ISBN 978-3-540-28734-6.
  • 2004: Vladimir I. Arnold, ур. (15. 11. 2004). Arnold's Problems (2nd изд.). Springer-Verlag. ISBN 978-3-540-20748-1. 
  • 2014: V. I. Arnold (2014). Mathematical Understanding of Nature: Essays on Amazing Physical Phenomena and Their Understanding by Mathematicians. American Mathematical Society. ISBN 978-1-4704-1701-7. 
  • Real Algebraic Geometry.
  • Lectures on Partial Differential Equations.[15][16]
  • 2015: Experimental Mathematics. American Mathematical Society (translated from Russian, 2015).
  • 2015: Lectures and Problems: A Gift to Young Mathematicians, American Math Society, (translated from Russian, 2015)
  • Arnolʹd, Vladimir Igorevich (1991). The Theory of Singularities and Its Applications (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 9780521422802. 

Sabrana dela[уреди | уреди извор]

  • 2009: A. B. Givental; B. A. Khesin; J. E. Marsden; A. N. Varchenko; V. A. Vassilev; O. Ya. Viro; V. M. Zakalyukin (editors). Collected Works, Volume I: Representations of Functions, Celestial Mechanics, and KAM Theory (1957–1965). Springer
  • 2013: A. B. Givental; B. A. Khesin; A. N. Varchenko; V. A. Vassilev; O. Ya. Viro; (editors). Collected Works, Volume II: Hydrodynamics, Bifurcation Theory, and Algebraic Geometry (1965–1972). Springer.
  • 2016: Givental, A.B., Khesin, B., Sevryuk, M.B., Vassiliev, V.A., Viro, O.Y. (Eds.). Collected Works, Volume III: Singularity Theory 1972–1979. Springer.
  • 2018: Givental, A.B., Khesin, B., Sevryuk, M.B., Vassiliev, V.A., Viro, O.Y. (Eds.). Collected Works, Volume IV: Singularities in Symplectic and Contact Geometry 1980–1985. Springer.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Mort d'un grand mathématicien russe, AFP (Le Figaro)
  2. ^ а б Gusein-Zade, Sabir M.; Varchenko, Alexander N (decembar 2010), „Obituary: Vladimir Arnold (12 June 1937 – 3 June 2010)” (PDF), Newsletter of the European Mathematical Society, 78: 28—29 
  3. ^ Khesin, Boris; Tabachnikov, Sergei (2018). „Vladimir Igorevich Arnold. 12 June 1937 – 3 June 2010”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 64: 7—26. ISSN 0080-4606. doi:10.1098/rsbm.2017.0016 Слободан приступ. 
  4. ^ O'Connor, John J.; Robertson, Edmund F. „Vladimir Arnold”. MacTutor History of Mathematics archive. University of St Andrews. 
  5. ^ Bartocci, Claudio; Betti, Renato; Guerraggio, Angelo; Lucchetti, Roberto; Williams, Kim (2010). Mathematical Lives: Protagonists of the Twentieth Century From Hilbert to Wiles (на језику: енглески). Springer. стр. 211. ISBN 9783642136061. 
  6. ^ Табачников, С. Л. . "Интервью с В.И.Арнольдом", Квант, 1990, Nº 7, pp. 2–7. (in Russian)
  7. ^ Daniel Robertz (13. 10. 2014). Formal Algorithmic Elimination for PDEs. Springer. стр. 192. ISBN 978-3-319-11445-3. 
  8. ^ Review by Ian N. Sneddon (Bulletin of the American Mathematical Society, Vol. 2): http://www.ams.org/journals/bull/1980-02-02/S0273-0979-1980-14755-2/S0273-0979-1980-14755-2.pdf
  9. ^ Ревиеw бy Р. Броуцке (Целестиал Мецханицс, Вол. 28): Бибцоде:1982ЦеМец..28..345А.
  10. ^ Казаринофф, Н. (1. 9. 1991). „Хуyгенс анд Барроw, Неwтон анд Хооке: Пионеерс ин Матхематицал Аналyсис анд Цатастропхе Тхеорy фром Еволвентс то Qуасицрyсталс (V. I. Арнол'д)”. СИАМ Ревиеw. 33 (3): 493—495. ИССН 0036-1445. дои:10.1137/1033119. 
  11. ^ Тхиеле, Р. (1. 1. 1993). „Арнол'д, V. I., Хуyгенс анд Барроw, Неwтон анд Хооке. Пионеерс ин Матхематицал Аналyсис анд Цатастропхе Тхеорy фром Еволвентс то Qуасицрyсталс. Басел етц., Биркхäусер Верлаг 1990. 118 пп., сфр 24.00. ИСБН 3-7643-2383-3”. Јоурнал оф Апплиед Матхематицс анд Мецханицс. 73 (1): 34. Бибцоде:1993ЗаММ...73С..34Т. ИССН 1521-4001. дои:10.1002/замм.19930730109. 
  12. ^ Хеггие, Доуглас C. (1. 6. 1991). „В. I. Арнол'д, Хуyгенс анд Барроw, Неwтон анд Хооке, транслатед бy Е. Ј. Ф. Примросе (Биркхäусер Верлаг, Басел 1990), 118 пп., 3 7643 2383 3, сФр 24.”. Процеедингс оф тхе Единбургх Матхематицал Социетy. Сериес 2. 34 (2): 335—336. ИССН 1464-3839. дои:10.1017/С0013091500007240 Слободан приступ. 
  13. ^ Горyунов, V. V. (1. 10. 1996). „В. I. Арнолд Топологицал инвариантс оф плане цурвес анд цаустицс (Университy Лецтуре Сериес, Вол. 5, Америцан Матхематицал Социетy, Провиденце, РИ, 1995), 60пп., папербацк, 0 8218 0308 5, £17.50.”. Процеедингс оф тхе Единбургх Матхематицал Социетy. Сериес 2. 39 (3): 590—591. ИССН 1464-3839. дои:10.1017/С0013091500023348 Слободан приступ. 
  14. ^ Бернфелд, Степхен Р. (1. 1. 1985). „Ревиеw оф Цатастропхе Тхеорy”. СИАМ Ревиеw. 27 (1): 90—91. ЈСТОР 2031497. дои:10.1137/1027019. 
  15. ^ Гуентхер, Роналд Б.; Тхоманн, Енриqуе А. (2005). Ренардy, Мицхаел; Рогерс, Роберт C.; Арнолд, Владимир I., ур. „Феатуред Ревиеw: Тwо Неw Боокс он Партиал Дифферентиал Еqуатионс”. СИАМ Ревиеw. 47 (1): 165—168. ИССН 0036-1445. ЈСТОР 20453608. 
  16. ^ Гровес, M. (2005). „Боок Ревиеw: Владимир I. Арнолд, Лецтурес он Партиал Дифферентиал Еqуатионс. Университеxт”. ЗАММ – Јоурнал оф Апплиед Матхематицс анд Мецханицс / Зеитсцхрифт фüр Ангеwандте Матхематик унд Мецханик. 85 (4): 304. Бибцоде:2005ЗаММ...85..304Г. ИССН 1521-4001. дои:10.1002/замм.200590023. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Владимир Арнолд на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Vladimir_Arnold&oldid=27676715”