Džin (natprirodno biće)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Za druge upotrebe, pogledajte Džin (višeznačna odrednica).
Predstava džina iz 1570-71.
Okupljanje džinova (zlih duhova) za borbu u perzijskoj pesmi, sa svojim karakterističnim kopitima

Prema Kuranu, džin (ili đin, arap. جن, jinn) je stvorenje slobodne volje koje je Alah stvorio od bezdimne vatre, kao što je ljude stvorio od gline.[1] Džinovi, kao i ljudi, imaju svoje društvo i žive u zajednici. Za ljudsko oko oni su nevidljivi, mada oni normalno vide ljude. Za razliku od islamskih anđela, koji ne mogu da rade protiv Alaha i prinuđeni su da uvek rade dobre stvari, džinovi imaju slobodnu volju i mogu da budu dobri ili zli. Uloga zlih džinova se poklapa sa ulogom demona[2][3] u hrišćanskoj veri, gde oni mogu opsednuti ljude i potčiniti ih svojoj volji. Da zavedu ljude džinovi često preuzmu drugačiji oblik bilo zli ili dobri (npr. životinje, rastinja - grmova ili čoveka). Džinovi mogu da opsednu čoveka (tada čovek postaje lud - arapski: madžnun). U islamu je jevrejski kralj Solomon poznat po tome što je savladao džinove i sebi ih podredio. Oni mogu da prihvate religiju, i nikad se ne suprostavljaju Bogu, ali uvek ga posmatraju (kao anđeli). Uglavnom su čoveku ljubazni i takmiče sa njim za Božju ljubav. Opisani su u knjizi Hiljadu i jedna noć. Pretpostavlja se da je izvor džinova iz starodavnih Kananskih verskih šega.

Predislamsko doba[uredi | uredi izvor]

Krilati duh u motivu sa kofom i stošcom, koji prikazuje polubožanski entitet,[4] verovatno je preteča predislamskih zaštitničkih božanstava, koji su postali džinovi u islamu. Reljef sa severnog zida Palate kralja Sargona II u Dur Šarukinu, 713–716. p. n. e.

Tačno poreklo verovanja u džinove nije sasvim jasno.[5] Neki naučnici sa Bliskog istoka smatraju da su nastali kao zlonamerni duhovi nastanjeni u pustinjama i nečistim mestima, koji su često uzimali oblike životinja;[5] drugi smatraju da su to izvorno paganska prirodna božanstva koja su postepeno postala marginalizovana jer su druga božanstva uzimala veći značaj.[5] Ipak, mnogi Arapi su u predislamsko doba obožavali džinove,[6] mada se za razliku od bogova džinovi nisu smatrali besmrtnima.

Iako ih smrtnost svrstava niže od bogova, čini se da je potovanje džinova imalo veći značaj u svakodnevnom životu predislamskih Arapa od samih bogova. Prema uobičajenom arapskom verovanju, gatare, predislamske filozofe i pesnike su inspirisali džinovi.[6][5] Njihova kultura i društvo bili su analogni toj predislamskoj arapskoj kulturi, sa plemenskim vođama, koji su štitili svoje saveznike i osvećivali ubistva za bilo kog člana njihovog plemena ili saveznika. Mada džinske moći nadmašuju ljudske, moguće je da bi čovek mogao ubiti džina u pojedinačnoj borbi. Smatralo se njin može poprimiti različite oblike, ali je najviše straha ulivao njegov nevidljivi oblik, jer bi tada mogao napasti, bez a bude primećen.[7] Strah od džinova je takođe postojao, jer se smatralo da su oni odgovorni za razne bolesti, uključujući mentalne bolesti.[6][5] Julius Velhausen je uočio da se smatralo da takvi duhovi nastanjuju pusta, prljava i mračna mesta, i da ulivaju strah.[8] Postojala je potreba da se osoba se od njih zaštiti, međutim oni nisu bili oličenje pravog kulta.[8]

Neki učenjaci tvrde da je anđele i đavole poslao prorok Muhamed u Arabiju i da nisu postojali među džinivima. S druge strane, Amira el-Zejn[6] tvrdi da su anđeli bili poznati paganskim Arapima, ali da je izraz džin korišten za sve vrste natprirodnih entiteta među različitim religijama i kultovima; tako su zoroastrijski, hrišćanski i jevrejski anđeli i đavoli povezani sa 'džinovima'.[6] Al-Džahiz pripisuje predislamskim Arapima verovanje da društvo džinova sačinjava nekoliko plemena i grupa, te da su im pripisivani neki prirodni događaji, poput oluja. Takođe su smatralo da džinovi mogu zaštite, oženite, kidnapuju, poseduju i ubijaju ljude.[9]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Abu l-Lait as-Samarqandi's Commentary on Abu Hanifa al-Fiqh al-absat Introduction, Text and Commentary by Hans Daiber Islamic concept of belief in the 4th/10th century Institute for the Study of Languages and Cultures of Asia and Africa p. 243
  2. ^ „jinn – Definition of jinn in English by Oxford Dictionaries”. Oxford Dictionaries – English. Arhivirano iz originala 03. 04. 2019. g. Pristupljeno 08. 09. 2021. 
  3. ^ Nünlist, Tobias (2015). Dämonenglaube im Islam [Demonic Belief in Islam]. Walter de Gruyter GmbH & Co KG. ISBN 978-3-110-33168-4. 
  4. ^ Fee, C.R.; Webb, Jeffrey B. (29. 8. 2016). American Myths, Legends, and Tall Tales: An encyclopedia of American folklore. ABC-CLIO. str. 527. ISBN 978-1-610-69568-8. 
  5. ^ a b v g d Lebling, Robert (2010). Legends of the Fire Spirits: Jinn and Genies from Arabia to Zanzibar. New York, NY & London, UK: I.B. Tauris. ISBN 978-0-85773-063-3. 
  6. ^ a b v g d el-Zein, Amira (2009). Islam, Arabs, and Intelligent World of the Jinn. Syracuse, NY: Syracuse University Press. ISBN 978-0-8156-5070-6. 
  7. ^ Abd-Allah, Umar F. (2002) “The Perceptible and the Unseen: The Qur’anic Conception of Man's Relationship to God and Realities Beyond Human Perception,” [in] Spencer J. Palmer [ed.] Mormons and Muslims: Spiritual foundations and modern manifestations, pp. 209–264. Provo, UT: Brigham Young University, Religious Studies Center.
  8. ^ a b Zeitlin, Irving M. (19. 3. 2007). The Historical Muhammad. Polity. str. 59—60. ISBN 978-0-7456-3999-4. 
  9. ^ „cin”. TDV İslâm Ansiklopedisi. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Nünlist, Tobias (2015). Dämonenglaube im Islam [Demonic Belief in Islam]. Walter de Gruyter GmbH & Co KG. ISBN 978-3-110-33168-4. 
  • Al-Ashqar, Dr. Umar Sulaiman (1998) The World of the Jinn and Devils. Boulder, CO: Al-Basheer Company for Publications and Translations.
  • Barnhart, Robert K. (1995) The Barnhart Concise Dictionary of Etymology.
  • "Genie", 1989. The Oxford English Dictionary. Second edition.
  • Rāzī, Abu al-Futūḥ (1988) Tafsīr-e rawḥ al-jenān va rūḥ al-janān IX-XVII (pub. so far), Tehran.
  • Ṭabarī, Moḥammad Ayyūb (1971) Tuḥfat al-gharā’ib, ed. J. Matīnī, Tehran.
  • Aarne, A. & Thompson, S. (1973) The Types of the Folktale, 2nd rev. ed., Folklore Fellows Communications 184, Helsinki.
  • Balkhī, Abu’l-Moayyad (1993) Ajā’eb al-donyā, ed. L. P. Smynova, Moscow.
  • Christensen, A. (1941) Essai sur la Demonologie iranienne, Det. Kgl. Danske Videnskabernes Selskab, Historisk-filologiske Meddelelser.
  • Dozy, R. (1967) Supplément aux Dictionnaires arabes, 3rd ed., Leyden.
  • el-Shamy, H. (1995) Folk Traditions of the Arab World: A guide to motif classification, 2 vols., Bloomington.
  • Yazdī, Abū Bakr Moṭahhar Jamālī (1967) Farrokh-nāma, ed. Ī. Afshār, Tehran.
  • Kolaynī, Abū Jaʿfar Moḥammad (1988) Ketāb al-kāfī, ed. A. Ghaffārī, 8 vols., Tehran.
  • Lane, E.W. (1968) An Arabic-English Lexicon, Beirut.
  • Loeffler, L. (1988) Islam in Practice: Religious Beliefs in a Persian Village, New York.
  • Marzolph, U. (1984) Typologie des persischen Volksmärchens, Beirut: Massé, Croyances.
  • Mīhandūst, M. (1976) Padīdahā-ye wahmī-e dīrsāl dar janūb-e Khorāsān, Honar o mordom, pp. 44–51.
  • Nöldeke, T. (1913) "Arabs (Ancient)", in J. Hastings, ed., Encyclopaedia of Religion and Ethics I, Edinburgh, pp. 659–73.
  • Thompson, S. (1955) Motif-Index of Folk-Literature, rev. ed., 6 vols., Bloomington.
  • Thompson, S. & Roberts, W. (1960) Types of Indic Oral Tales, Folklore Fellows Communications 180, Helsinki.
  • Esterābādī, Solṭān-Moḥammad ibn Tāj al-Dīn Ḥasan. (date?) Toḥfat al-majāles; Tehran.Šablon:Full citation
  • Nünlist, Tobias (2015). Dämonenglaube im Islam. Walter de Gruyter GmbH & Co KG. ISBN 978-3-110-33168-4. 
  • Ṭūsī, Moḥammad b. Maḥmūd (1966) Ajāyeb al-makhlūqāt va gharā’eb al-mawjūdāt, ed. M. Sotūda, Tehran.
  • Asad, Muhammad (1980). „Appendix III: On the term and concept of jinn”. The Message of the Qu'rán. Gibraltar, Spain: Dar al-Andalus Limited. ISBN 1-904510-00-0. 
  • Crapanzano, V. (1973) The Hamadsha: A study in Moroccan ethnopsychiatry. Berkeley, CA: University of California Press.
  • Drijvers, H.J.W. (1976) The Religion of Palmyra. Leiden, Brill.
  • El-Zein, Amira (16. 10. 2009). Islam, Arabs, and the Intelligent World of the Jinn. Syracuse, NY: Syracuse University Press. ISBN 978-0-8156-3200-9. .
  • El-Zein, Amira (2006) "Jinn". [In] J. F. Meri [ed.] Medieval Islamic civilization – an encyclopedia, pp. 420–421. New York and Abingdon: Routledge.
  • Goodman, L.E. (1978) The case of the animals versus man before the king of the jinn: A tenth-century ecological fable of the pure brethren of Basra. Library of Classical Arabic Literature, vol. 3. Boston, MA: Twayne.
  • Maarouf, M. (2007) Jinn eviction as a discourse of power: A multidisciplinary approach to Moroccan magical beliefs and practices. Leiden: Brill.
  • Peterson, Mark Allen (2007) "From Jinn to Genies: Intertextuality, media, and the making of global folklore" [in] Sherman, Sharon R. & Koven, Mikel J. [eds.] Folklore/Cinema: Popular film as vernacular culture. Logan, UT: Utah State University Press.
  • Taneja, Anand V. (2017) Jinnealogy: Time, Islam, and ecological thought in the medieval ruins of Delhi. Stanford, CA: Stanford University Press, Taneja, Anand Vivek (2018). Jinnealogy: Time, Islam, and Ecological Thought in the Medieval Ruins of Delhi. Stanford University Press. ISBN 978-1-5036-0393-6.  Tekst „pages” ignorisan (pomoć)
  • Zbinden, E. (1953) Die Djinn des Islam und der altorientalische Geisterglaube. Bern: Haupt.
  • Huston Smith. The Religions of Man. NY: Harper & Row (Perennial Library), 1965.
  • Segal, Robert A. (2004). Myth: A Very Short Introduction. NY: Oxford University Press. 
  • Zong In-Sob. Folk Tales From Korea, Third Edition. Elizabeth: Hollym International, 1982.
  • Mircea Eliade. Myth and Reality. Trans. Willard R. Trask. NY: Harper & Row (Harper Torchbooks), 1968.
  • The Holy Quran. Electronic Text Center, University of Virginia Library. Available online.
  • Leeming, David (2005). „Islamic Mythology”. The Oxford Companion to World Mythology. Oxford University Press. str. 207—211. ISBN 9780190288884. 
  • Leeming, David (2005). „Preface”. The Oxford Companion to World Mythology. Oxford University Press. str. vii. ISBN 9780195156690. 
  • Grassie, William (mart 1998). „Science as Epic? Can the modern evolutionary cosmology be a mythic story for our time?”. Science & Spirit. 9 (1). „The word 'myth' is popularly understood to mean idle fancy, fiction, or falsehood; but there is another meaning of the word in academic discourse. A myth, in this latter sense of the word, is a story that serves to define the fundamental worldview of a culture” 
  • Lalljee, compiled by Yousuf N. (1981). Know your IslamNeophodna slobodna registracija (3rd izd.). New York: Taknike Tarsile Quran. str. 71. ISBN 978-0-940368-02-6. 
  • Ash-Shareef, Abdurrahim Khairullah Omar (2014). „Aspects of Ancient Muslim Scholars' Induction Drawn from the Holy Qur'an in Proving Earth is Spherical”. Zarqa University: 217. 
  • M. J. Akbar (2002). The Shade of Swords: Jihad and the Conflict Between Islam and Christianity. Routledge. str. 5. ISBN 9780415284707. 
  • „Kaaba - Oxford Islamic Studies Online”. www.oxfordislamicstudies.com (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 09. 12. 2016. g. Pristupljeno 2018-09-15. „Cube-shaped “House of God” located in Mecca, Saudi Arabia. Focal point of the hajj pilgrimage and a world spiritual center that all Muslims face during prayer. Muslims believe that it was built by Abraham (Ibrahim) and Ishmael (Ismail); some believe Adam built it and Abraham and Ishmael only rebuilt it. Often called the earthly counterpart to God's throne in heaven. Circumambulated seven times during the hajj ritual in imitation of angels circumambulating God's throne. Contains the Black Stone, which pilgrims often try to touch or kiss during circumambulations, believing that it physically absorbs sin; all pilgrims salute the stone as a gesture of their renewed covenant with God. Covered with a cloth called kiswah, which is embroidered with verses from the Quran.” 
  • „Black Stone of Mecca | Islam”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2018-09-15. </ref><ref>Elsebeth, Thompson (1980). „New Light on the Origin of the Holy Black Stone of the Ka'ba”. Meteoritics. 15 (1): 87—91. Bibcode:1980Metic..15...87T. doi:10.1111/j.1945-5100.1980.tb00176.x. 
  • Hedin, Christer. „Muslim Pilgrimage as Education by Experience”: 176. CiteSeerX 10.1.1.1017.315 Slobodan pristup. 
  • „Cmje”. Arhivirano iz originala 2009-02-01. g. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џин_(натприродно_биће)&oldid=27552679”