Albreht Valenštajn
Albreht fon Valenštajn | |
|---|---|
 Albreht Valenštajn | |
| Datum rođenja | 24. septembar 1583. |
| Mesto rođenja | Hermanice |
| Datum smrti | 25. februar 1634. (50 god.) |
| Mesto smrti | Heb |
Albreht fon Valenštajn (češ. Albrecht Václav Eusebius z Valdštejna; Hermanice, 24. septembar 1583 — Heb, 25. februar 1634) je bio češki vojskovođa i političar, koji je bio komandant carske vojske tokom dela Tridesetogodišnjeg rata.[1] Vojska je bila plaćena pravom da slobodno pljačka osvojene teritorije.
Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]
Rođen je u bogatoj protestantskoj porodici. Sa 12 godina ostaje bez roditelja, pa ga dalje odgaja ujak. Završava jezuitsku srednju školu u Olomoucu, a 1599. nastavlja obrazovanje na univerzitetima u Altdorfu, Bolonji i Padovi.
Pridružuje se u Mađarskoj vojsci cara Rudolfa II. Prijateljstvo sa jezuitima postaje presudno za odluku da postane katolik 1606. godine. Iako je bio religiozan, nije bio ostrašćeni katolik. Oženio se bogatom udovicom, pa je svoje novostvoreno bogatstvo koristio da bi dobio priznanje od Habzburga.
Tridesetogodišnji rat[uredi | uredi izvor]
Početkom Tridesetogodišnjeg rata 1618. i neredima u Češkoj njegova imanja su zaplenili protestanti, jer je bio povezan sa carem Ferdinandom II. Opremio je jednu regimentu i dobija priznanja u ratu protiv protestanata. Posle bitke kod Bile Hore povratio je svoja imanja, a povrh toga konfiskovao je brojna protestantska imanja.[1] Svoja imanja je uspio grupisati u severnoj Češkoj. Serija uspeha u bitkama dovodi do neprekidnog napredovanja, tako da je 1622. postao palatinski grof, a 1625. vojvoda Fridlanda.
Ponudio je caru 1626. stvaranje velike vojske, koja cara neće ništa koštati. Tražio je stvaranje vojske koju će on predvoditi i gde će on upravljati blagajnom. Vojska bi se finansirala isključivo opljačkanim ratnim plenom i otkupima na zauzetim teritorijama. Do tada je vojska Katoličkog saveza loše napredovala u ratu, pa je bilo nužno stvaranje ovakve vojske. Valenštajnova popularnost odmah privlači 30.000 vojnika[a] u njegovu vojsku. Nastupio je zajedno sa vojskom Katoličkog saveza prvi put tokom 1625—1627. protiv Ernsta fon Mansfelda.[1]
Pobedili su protestante pod Mansfeldovim vodstvom kod Desaua, pa posle toga čiste Šleziju od protestantske vojske tokom 1627. godine.[1] U to vreme kupuje od cara vojvodstvo Sagan. Posle toga u sadejstvu sa Katoličkim savezom pod vodstvom Johana Cerklasa Tilija bori se protiv danskog kralja Kristijana IV. Nagrađen je vojvodstvom Meklenburg, a vojvode Meklenburga lišene su poseda jer su pomagali Dance.
Ulazak Šveđana u rat[uredi | uredi izvor]
Tokom 1628. nije uspeo da zauzme Stralsund, jer su švedske trupe ušle u rat. Time je bio sprečen pristup Baltiku, a i šansa da pariraju pomorskoj nadmoći skandinavskih kraljevstava i Holandije. Car Ferdinand II je izdao 1629. Restitucijski edikt, koji je isprovocirao švedskog kralja Gustava II Adolfa da uđe u rat. Tokom 1629. pokušava da pomogne Poljsko-Litvanskom savezu pod hetmanom Stanislavom Konjecpolskim, koji se borio protiv Švedske. Međutim time se nisu vezale bitnije švedske snage.
Tokom rata Valenštajnove ambicije i ponašanje njegove vojske stvara čitav spektar neprijatelja. Ne samo da su protestanti bili protiv njega, nego su mnogi katolički plemići bili protiv njega. Ferdinand II je sumnjao da Valenštajn namerava da kontroliše celo carstvo. Skupio je ogromnu moć, vojsku, posede i nije ni od koga zavisio jer je finansirao vojsku ratnim plenom. Carski savetnici su preporučili caru da ga ukloni, tako da ga car smenjuje septembra 1630. godine. Valenštajn je predao vojsku vođi katoličkog saveza.[1]
Usledili su veliki porazi katolika. Švedski kralj Gustav II Adolf je bio izuzetno uspešan komandant, pa pobeđuje katoličke snage u bici kod Brajtenfelda i u bici kod Leha 1632, kada je ubijen komandant Katoličkog saveza general Tili. Gustav Adolf je napredovao prema Minhenu i zauzeo je Češku. Zbog toga car Ferdinand II ponovo poziva Valenštajna da predvodi carsku vojsku. U proleće 1632. Valenštajn uspeva da protera Sase iz Češke i da napreduje u borbama protiv švedske vojske. U novembru 1632. odigrala se velika bitka kod Licena, u kojoj je katolička vojska izgubila, ali ubijen je i švedski kralj Gustav II Adolf.[1] Tokom zime Valenštajn se povlači u Češku, a Saska je bila izgubljena.
Izdaja i smrt[uredi | uredi izvor]
Tokom 1633. opokazalo se da je nespreman da napadne protivnika. U stvari Valenštajn se pripremao da pređe na protestantsku stranu, ljut jer car Ferdinand II nije hteo da povuče Restitucijski edikt. Počeo je pripremati snage za pravedni mir u interesu ujedinjene Nemačke. Valenštajn ulazi u pregovore sa neprijateljima, sa Saskom, Brandenburgom, Švedskom i Francuskom.[1] Međutim nije uspio da dobije neophodnu podršku, pa je pokrenuo ofanzivu protiv Šveđana i Sasa pobedivši ih u oktobru 1633. godine. Posle toga je nastavio sa pregovorima.
U decembru je otišao da prezimi sa vojskom u Češkoj. Car je sumnjao da je Valenštajn izdajnik, pa je tražio načina da ga se reši. Valenštajn je bio uveren da će njegova vojska uvek stati na njegovu stranu. Car Ferdinand II je 24. januara 1634. potpisao tajni akt, kojim smenjuje Valenštajna. Drugi akt, kojim ga optužuje za izdaju car je izdao u Pragu 18. februara 1634. godine. Albreht fon Valenštajn je uočio da je izgubio podršku vojske, pa je krenuo da se sastane sa Šveđanima. Ubili su ga neki caru lojalni oficiri, verovatno po nalogu cara.[1]
U književnosti[uredi | uredi izvor]
Valenštajnov pad i smrt opevao je nemački pesnik Fridrih Šiler u dramama Valenštajnov logor, Pikolomini i Valenštajnova smrt, koje čine Valenštajnovu trilogiju.[2]
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ Ili, po drugim izvorima, čak 50.000 vojnika raznih nacionalnosti, među kojima je bilo i Srba i Hrvata pod Lodovikom Izolanijem.[1]
Reference[uredi | uredi izvor]
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Akademske | |
| Umetničke | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
