Ananov plan

Ananov plan, poznat i kao plan ponovnog ujedinjenja Kipra, bio je predlog Ujedinjenih nacija za rešavanje spora između južnog i severnog dela ostrva. Različiti delovi predloga zasnovani su na argumentaciji koju je iznela svaka strana: (kiparski Turci i kiparski Grci) na sastancima održanim pod pokroviteljstvom UN. Predlog je bio da se Republika Kipar restrukturira kako bi postala „Ujedinjena Republika Kipar“, federacija dveju država. Revidiran je nekoliko puta pre nego što je predstavljen narodu Kipra na referendumu 2004. godine, a podržalo ga je 65% kiparskih Turaka, ali samo 24% kiparskih Grka.

Predlog

Ananov plan (nazvan po generalnom sekretaru UN Kofiju Ananu) prošao je pet revizija pre nego što je dostigao konačnu verziju. Peta revizija predložila je stvaranje Ujedinjene Republike Kipar, koja bi pokrivala ostrvo Kipar u celosti osim oblasti suverenih baza Ujedinjenog Kraljevstva. Ova nova zemlja trebalo je da bude federacija dve konstitutivne države – države kiparskih Grka i države kiparskih Turaka – kojima se pridružio aparat savezne vlade.

Ovaj savezni nivo, za koji se tvrdi da je zasnovan na švajcarskom federalnom modelu (ali je u praksi zapravo sličniji dejtonskoj Bosni i Hercegovini) uključivao bi sledeće elemente:

• Kolektivno predsedništvo, sastavljeno od šest članova sa pravom glasa, raspoređenih prema stanovništvu (po sadašnjem nivou, četiri kiparska Grka i dva kiparska Turka), koji je izabrao i glasao parlament. Dodatna tri člana bez prava glasa bi bila dodeljena u odnosu 2:1.
• Predsednik i potpredsednik, koje bira Predsedništvo iz reda svojih članova, po jednog iz svake zajednice, da se smenjuju na svojim funkcijama svakih 20 meseci tokom petogodišnjeg mandata saveta.
• Dvodomno zakonodavno telo: Senat (gornji dom), sa 48 članova, podelio je 24:24 između dve zajednice; zastupnički dom (donji dom), sa 48 članova, podeljenih proporcionalno populaciji dve zajednice (sa najmanje 12 za manju zajednicu); vrhovni sud sastavljen od jednakog broja sudija kiparskih Grka i kiparskih Turaka, plus troje stranih sudija; da ga imenuje Predsednički savet.

Plan je uključivao savezni ustav, ustave za svaku konstitutivnu državu, niz ustavnih i saveznih zakona i predlog zastave Ujedinjene Republike Kipar i himne. Takođe je predvideo Komisiju za pomirenje koja bi zbližila dve zajednice i rešila nerešene sporove iz prošlosti. Takođe bi uspostavilo ograničeno pravo na povratak između teritorija dve zajednice, i omogućilo bi i Grčkoj i Turskoj da zadrže stalno vojno prisustvo na ostrvu, uz postepeno smanjenje broja trupa.

Glavne kritike samog plana bile su: ograničeno pravo povratka interno raseljenih lica, strane sudije u Vrhovnom sudu (što je bilo vidljivo na primeru Bosne i Hercegovine i njenog ustavnog suda), zagarantovano prisustvo turske vojske, kao i kontrola Britanije nad okolnim vodama.

Predložena zastava Ujedinjene Republike Kipar

Pregovori

Planovi I i II

Nakon Rezolucije 1250 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija od 29. juna 1999, kojom se od generalnog sekretara zahteva da pozove dva lidera zajednica na Kipru na pregovore, Alvaro de Soto je imenovan za specijalnog savetnika generalnog sekretara za Kipar, generalni sekretar je posetio Tursku, a predsednik SAD Bil Klinton Tursku i Grčku a bliski pregovori u Njujorku dogovoreni su počevši od 3. decembra. Motivacija za ovaj ponovni pokušaj nagodbe na Kipru bilo je članstvo Kipra u EU i strah da će takav razvoj događaja stvoriti prepreku nadama Turske da se pridruži. Ova perspektiva je bila od posebnog značaja ne samo za Tursku, već i za SAD i UK, koje su obe želele da promovišu članstvo Turske u EU. Dalja briga bila je budućnost britanskih vojnih baza i instalacija na Kipru koje su i Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD smatrale suštinskim. U zaključcima samita EU u Helsinkiju od 10. do 11. decembra pozdravljeno je pokretanje pregovora u Njujorku i navedeno da će „političko rešenje olakšati pristupanje Kipra Evropskoj uniji“. Potom je usledilo zapažanje da „ako se završetkom pristupnih pregovora ne postigne rešenje, odluka Saveta o pristupanju biće doneta bez prethodnog uslova“. Međutim, EU je zadržala svoje opcije otvorenim dodajući: „U ovome će Savet uzeti u obzir sve relevantne faktore.“

Nakon pregovora u Njujorku, u Ženevi su održane još četiri runde bliskih pregovora: 31. januar – 8. februar, 24. jul – 4. avgust, 12–26. septembar i 1–10. novembar 2000. Dana 24. novembra, kao odgovor na procenu generalnog sekretara pregovora (8. novembra 2000), koju je lider kiparskih Turaka Rauf Denktaš odbacio i potom je najavio povlačenje iz pregovora „jer nikakav napredak nije mogao biti postignut dok dve odvojene države ne budu priznate". U odluci ga je podržala Turska.

Nakon skoro godinu dana bez razgovora i zbog toga malog napretka, Alvaro de Soto je 5. septembra 2001. objavio da sam „u ime generalnog sekretara preneo njegovoj ekselenciji lidera kiparskih Grka Glafkosa Kleridesa i Raufa Denktaša, lidera kiparskih Turaka, poziv da se nastavi traganje za sveobuhvatnim rešenjem kiparskog problema pod pokroviteljstvom generalnog sekretara... sa odvojenim sastancima generalnog sekretara sa svakim od dvojice lidera 12. septembra 2001. u Njujorku.“ Denktaš je istog dana odbio Ananov poziv, ali ga je poseta Kipru u oktobru 2001. predsednika Evropske komisije Romana Prodija naterala da ponovo razmisli. Tokom posete Prodi je izjavio da će Kipar postati članica EU sa ili bez rešenja. Ubrzo nakon toga, Denktaš je stupio u prepisku sa Kleridesom, a sastanak u prisustvu Alvara de Sota organizovan je u Nikoziji 4. decembra 2001. Nakon sastanka, de Soto je saopštio da su se dvojica lidera dogovorila sledeće:

• Da će generalni sekretar Ujedinjenih nacija, u vršenju svoje misije dobrih usluga, pozvati dva lidera na direktne razgovore;
• Da će se ovi razgovori održati na Kipru počev od sredine januara 2002. godine u prostorijama UN;
• Da neće biti preduslova;
• Da će sva pitanja biti na stolu;
• Da će nastaviti da pregovaraju u nadi dok se ne postigne sveobuhvatno rešenje;
• Da ništa neće biti dogovoreno dok se sve ne dogovori.

Nova runda pregovora održana je u Nikoziji i trajala je od 16. januara. U septembru je mesto održavanja premešteno u Pariz, a zatim su u oktobru održani sastanci u Njujorku. Nakon sastanaka u Njujorku, Alvaro de Soto, pročitao je poruku generalnog sekretara da „sveobuhvatno rešenje mora biti složeno, integrisano, pravno obavezujuće i sporazumno, gde su prava i obaveze svih zainteresovanih jasna, nedvosmislena i ne podležu daljim pregovorima.“

Alvaro de Soto je 11. novembra 2002. predstavio sveobuhvatan plan za rešavanje kiparskog pitanja (Ananov plan I). Nakon povratnih informacija, ali bez pregovora između dve strane, revidirana verzija je objavljena 10. decembra (Ananov plan II), dva dana pre samita EU u Kopenhagenu. U svom izveštaju Savetu bezbednosti od 1. aprila 2003, Kofi Anan otkriva da je Samit Evropskog saveta u Kopenhagenu 12. i 13. decembra 2002. viđen kao rok: "Moj specijalni savetnik je pomogao u vođenju diskusija i do sredine 2002. davao je konkretne predloge kako bi pomogao stranama da izgrade mostove. Međutim, uzdržao sam se od davanja pisanog suštinskog doprinosa sve do 11. novembra 2002, kada sam, pošto nije postignut nikakav napredak i verujući da nijedan drugi pravac delovanja nije ostao otvoren ako bi se iskoristila prilika, izneo dokument za koji sam verovao da predstavlja zdravu osnovu za dogovor o sveobuhvatnom rešenju. Nakon intenzivnih konsultacija, izneo sam revidirani predlog 10. decembra 2002, u nadi da ću pomoći stranama da postignu sporazum na vreme za Evropski savet u Kopenhagenu 12. i 13. decembra 2002. godine."

Prema Kler Pejli, revizije Ananovog plana I "nisu bile ravnopravne":„... gledano sveukupno, promene Ananovog prvog plana, napravljene pre samita u Kopenhagenu, počele su da menjaju ravnotežu dalje od postojećih „kompromisa“ u „predlozima za premošćivanje“ iako su, zarad „obraza“, neki relativne izmene učinjene kao odgovor na predstavke kiparskih Grka.“

Izvršen je intenzivan pritisak na obe strane da pristanu na Ananov plan II pre odluke samita u Kopenhagenu u vezi sa zahtevom za članstvo Kipra, ali bezuspešno. Ipak, samit je potvrdio da će ceo Kipar postati član 1. maja 2004, ali „u nedostatku rešenja, primena prava i obaveza članica EU na severni deo ostrva će biti suspendovana”: "Kipar će biti primljen kao nova država članica Evropske unije. Ipak, Evropski savet potvrđuje svoju snažnu sklonost ka pristupanju ujedinjenog Kipra u Evropsku uniju. U tom kontekstu pozdravlja posvećenost kiparskih Grka i kiparskih Turaka da nastave pregovore sa ciljem zaključenja sveobuhvatnog rešenja kiparskog problema do 28. februara 2003. godine na osnovu predloga Generalnog sekretara UN. Evropski savet veruje da ti predlozi pružaju jedinstvenu priliku za postizanje rešenja u narednim nedeljama i poziva lidere zajednica kiparskih Grka i kiparskih Turaka da iskoriste ovu priliku.... Evropski savet je odlučio da se, u nedostatku rešenja, obustavi primena zajedničkih prava i obaveza koje je obavezujuće za sve države članice EU na severni deo ostrva, dok Savet jednoglasno ne odluči drugačije, na osnovu predloga Komisije. U međuvremenu, Savet poziva Komisiju da, u konsultaciji sa vladom Kipra, razmotri načine za unapređenje ekonomskog razvoja severnog dela Kipra i njegovo približavanje Uniji. "

U isto vreme Turskoj je rečeno da će odluka o datumu početka pregovora o pridruživanju biti odložena dok se Kipar ne pridruži: "Ako Evropski savet u decembru 2004. godine, na osnovu izveštaja i preporuke Komisije, odluči da Turska ispunjava političke kriterijume iz Kopenhagena, Evropska unija će bez odlaganja otvoriti pristupne pregovore sa Turskom."

Plan III

Usledilo je ishitreni pokušaj Alvara de Sotoa i njegovog tima da iznesu verziju plana koju bi obe strane mogle da prihvate pre 28. februara 2003, roka koji je postavila EU kako bi ceo proces bi mogao da bude završen pre potpisivanja sporazuma o pristupanju EU od strane Kipra, koji je održan 16. aprila 2003. godine. U svom Izveštaju od 1. aprila 2003. Kofi Anan je napisao da veruje da je treći plan, koji je dostavljen dvema stranama dva dana pre roka, trebala da bude konačna verzija plana: "Tokom poslednje nedelje u februaru posetio sam Tursku, Grčku i Kipar, a 26. februara sam zvanično predstavio treći, i za koji sam verovao da bi trebalo da bude konačna verzija mog plana, pod nazivom Osnova za sveobuhvatno rešenje kiparskog problema. Pre moje posete moj specijalni savetnik je doprineo pisanju važnih promena koje sam imao na umu. Ova verzija je sadržala dalja poboljšanja, posebno se bavila osnovnim zahtevima turske strane u isto vreme i ispunjavala niz zabrinutosti kiparskih Grka kako bi se održala ukupna ravnoteža. Takođe sam popunio sve preostale praznine u ključnim delovima plana, posebno one koje se odnose na bezbednost oko kojih Grčka i Turska nisu uspele da se dogovore."

Prema rečima Kler Pejli, tim UN je „ponovo izvršio izmene u skladu sa turskim zabrinutostima“, a ona kao potvrdu navodi frazu „posebno ispunjavajući osnovne zahteve turske strane“ iz gornjeg paragrafa.

Nakon što je predstavio „konačnu“ verziju Plana, Kofi Anan je pozvao lidere kiparskih Grka i Turaka 10. marta u Hag, gde je trebalo da ga obaveste da li su spremni „da potpišu obavezu da podnesu plan na odobrenje na posebnom istovremeni referendumi 30. marta 2003.“. U međuvremenu, Plan je izmenjen sa dodatkom opsežnih „Ispravki i pojašnjenja“, i u ovom novom obliku predstavljen je liderima 7. marta 2003. Na strani kiparskih Grka došlo je do promene rukovodstva nakon izbora 16. februara kada je Tasos Papadopulos izabran za predsednika Republike Kipar. Izmenjeni Plan je dobio kada je išao za Hag da se sastane sa generalnim sekretarom.

Dana 10. marta 2003. u Hagu, u Holandiji, napori UN su propali kada je Denktaš rekao generalnom sekretaru da neće staviti Ananov plan na referendum. Kako prenosi Bi-Bi-Si, „konačno je bila strana kiparskih Turaka ta koja je odbila da čak i dalje razgovara i koja je okrivljena za neuspeh mirovnog procesa”. U istom novinskom članku Denktaš je citiran kako je rekao: "Plan je bio neprihvatljiv za nas. Ovo nije bio plan za koji bismo tražili od naših ljudi da glasaju."

U svom izveštaju, Kofi Anan je ovo video kao kraj puta: "Dana 11. marta, u 05:30 sati i nakon više od 19 sati pregovora sa dvojicom lidera i Garantnih sila, saopštio sam da takvog dogovora nije bilo i u tom trenutku je proces koji je započet decembra 1999. godine došao do kraja puta. Kancelarija mog specijalnog savetnika na Kipru, koja je otvorena pre direktnih pregovora, biće zatvorena tokom aprila."

Planovi IV i V

Kako se 2003. bližila kraju i približavao se datum pristupanja Kipra EU, počela je navala diplomatskih aktivnosti na oživljavanju pregovora. Specijalni koordinator američkog Stejt departmenta za Kipar Tomas Veston sastao se sa ministrom spoljnih poslova Džordžom Papandreuom u Vašingtonu 17. septembra 2003. i rekao mu da SAD žele „trenutni nastavak razgovora dve strane na ostrvu“. Na sastanku Evropskog saveta u Briselu 12. decembra 2003., Savet je ponovio svoju preferenciju „da se ujedinjeni Kipar ponovo pridruži Uniji 1. maja 2004.“ i pozvao „sve zainteresovane strane, a posebno Tursku i rukovodstvo kiparskih Turaka, da snažno podrži napore generalnog sekretara UN“ u „neposrednom nastavku razgovora na osnovu njegovih predloga“.

U decembru je Tomas Veston posetio Grčku, Kipar i Tursku; američki predsednik Džordž V. Buš je 26. decembra pisao grčkom premijeru Kostasu Simitisu pozivajući ga da se založi za rešenje Kipra: „Sada imamo prozor mogućnosti da se postigne rešenje tako da se ujedinjeni Kipar pridruži Evropskoj uniji. Ne smemo dozvoliti da se taj prozor zatvori." Simitis je odgovorio pohvalivši stranu kiparskih Grka i ističući da „vreme ističe zbog nespremnosti turske strane da sarađuje“.

U međuvremenu, parlamentarni izbori na Severnom Kipru (14. decembar 2003.) promenili su politički pejzaž. Mehmet Ali Talat, koji je predvodio koaliciju pro-Ananovih partija, za dlaku je pobedio sadašnjeg premijera Derviša Eroglua. Izbori su nedavno doneli i promenu rukovodstva u Turskoj, a Redžep Tajip Erdogan je postao premijer 14. marta 2003. godine. Partija pravde i razvoja sprovela je veliku promenu u politici podržavanjem mirovnog procesa na ostrvu. Erdogan, koji želi da postigne napredak po pitanju članstva Turske u EU, „nije bio za praćenje kiparske politike koja se sprovodila poslednjih 30 ili 40 godina“. On je kritikovao Denktaša, rekavši: „Ovo nije lična stvar gospodina Denktaša“, i dodajući da bi Denktaš „trebao da obrati više pažnje na ono što misle kiparski Turci kao i na rastući protest protiv njegove vladavine“. Međutim, analitičari su sugerisali da on i Denktaš nisu bili toliko udaljeni u onome što su želeli od nagodbe – samo su se razišli oko taktike, a Erdogan je više voleo da: „Ni Turska ni Turski Kipar ne bi trebalo da ostavljaju beskompromisan utisak. Ne bi trebalo da budemo strana držanje podalje od pregovaračkog stola.“

Nakon Erdoganove izjave, rezultat postizbornog manevrisanja na Severnom Kipru bio je da je Talat formirao vladu u savezu sa Demokratskom strankom koju je predvodio sin Raufa Denktaša, Serdar Denktaš. Međutim, Rauf Denktaš je ostao predsednik, pošto se predsednik bira na odvojenim izborima.

Dana 4. februara 2004, nakon što je razgovarao sa predsednikom Bušom, Kofi Anan je poslao pismo obema stranama u kome ih je pozvao u Njujork 10. februara 2004. Anan je u svom pismu predložio da se pregovori nastave sa ciljem finalizacije plana do 31. marta, a referenduma 21. aprila. Za sebe je takođe rezervisao zadatak da po potrebi dopuni tekst plana: „Jasno je poželjno da tekst iz pregovora izađe završen... Međutim, ako se to ne dogodi, ja bih do 31. marta dao sve neophodne sugestije da se tekst dovrši. Naravno, ja bih to uradio samo sa najvećom nevoljnošću...“

U Njujorku je vršen pritisak na dve strane da se generalnom sekretaru daju ovlašćenja arbitra ili posrednika, ali strana kiparskih Grka se nije složila. Savet bezbednosti je zatražio od generalnog sekretara da olakša pregovore u okviru svojih „dobrih usluga“, a bilo kakvo produženje tog mandata trebalo je tražiti od Saveta bezbednosti, gde je, međutim, bilo koja od njegovih članica mogla da upotrebi veto, odnosno da odbije zahtev. Nakon intenzivnih pregovora, procedura opisana u Ananovom pismu organizovana je u fazama. U fazi 1, kiparske strane bi pregovarale „u okviru moje [Ananove] misije dobrih usluga“ u Nikoziji od 19. februara, kako bi donele konačni tekst do 22. marta. Pregovori su trebali biti ograničeni na pitanja koja su bila „u okviru parametara Plana“.

U nedostatku dogovora, faza 2 bi uključivala sazivanje sastanka dve strane od strane generalnog sekretara, „uz učešće Grčke i Turske kako bi se omogućila njihova saradnja, u koncentrisanim naporima da se usaglase oko finalnog teksta do 29. marta. "

U fazi 3, generalni sekretar bi koristio svoje „diskreciono pravo da finalizuje tekst koji će biti podnet na referendumu na osnovu mog plana“. Procedura je proširila ulogu koja mi je bila predviđena, od dovršavanja svih nedovršenih delova plana (popunjavanje praznina) do rešavanja bilo kakvih kontinuiranih i upornih zastoja u pregovorima.

Kada je faza 1 počela, dva kiparska lidera, Rauf Denktaš i Tasos Papadopulos, sastajali su se skoro svakog dana na pregovorima koje je vodio Alvaro de Soto. Pored toga, brojni tehnički komiteti i pododbori su se sastajali paralelno kako bi radili na detaljima. U svom izveštaju generalnni sekretar UN je primetio da prva faza napora „nije donela značajan napredak na političkom nivou. Međutim, pozitivni rezultati su postignuti na tehničkom nivou od strane stručnjaka sa dve strane uz pomoć eksperata Ujedinjenih nacija.“ Prema rečima Kler Pejli, problemi i kašnjenja su u ovoj fazi nastali zbog Denktašovog insistiranja na „predlozima koji su daleko iznad parametara Plana“. Na primer, turska strana je „zahtevala masovna odstupanja od EU“ i „insistirala na pravu da svi turski naseljenici ostanu“. Džejms Ker-Lindzi primećuje da: „Situaciju je ometala i loša atmosfera koju je stvorio Rauf Denktaš, koji je izgledao odlučan da zaustavi proces održavajući česte konferencije za štampu na kojima je otkrivao koliko je mogao medijima.“

Pored toga, Denktaš je izazvao „mini-krizu“ (tako je bilo opisano u Ananovom izveštaju) izjavom da neće prisustvovati razgovorima u fazi 2. Tehnički, Faza 2 razgovora ne bi mogla da se održi bez tamošnjeg lidera kiparskih Turaka da pregovara sa liderom kiparskih Grka, a Tasos Papadopulos bi imao pravo da odbije da učestvuje u odsustvu lidera kiparskih Turaka. Kako je to bilo, on je samo „naglasio potrebu za kredibilnim sagovornikom koji bi predstavljao stranu kiparskih Turaka“ i istakao na poslednjem sastanku prve faze da nije postignut napredak u suštinskim pitanjima. Faza 2 trebalo je da se održi u Švajcarskoj 24. marta 2004. Nakon konsultacija sa turskom vladom, Denktaš je pristao da prepusti puna pregovaračka ovlašćenja premijeru i njegovom sinu Serdaru Denktašu, ministru inostranih poslova. Prema Kler Pejli, strana kiparskih Grka bila je pod pritiskom „UN-a i raznih sila“ da tretira premijera i Serdara Denktaša kao lidere, ali je u stvarnosti Rauf Denktaš ostao vođa kiparskih Turaka „sposoban u bilo kom trenutku da povuče svoja pregovaračka ovlašćenja ili da stavi veto na odluke.“

U Švajcarskoj je turska strana želela kvadrilateralne sastanke (dve kiparske delegacije plus Grčka i Turska), ali su kiparski Grci prigovorili da se o tome razgovaralo i odbacilo na sastancima u Njujorku. Uloga grčkog i turskog predstavnika nije trebalo da uključuje direktno učešće u pregovorima. Prvi sastanak za pregovore između kiparskih strana bio je dogovoren za 24. mart, ali ga je de Soto otkazao na zahtev premijera, dva sata pre nego što je trebalo da se održi. Nisu dogovoreni dalji formalni sastanci. Umesto toga, de Soto je pokušao da natera Tasosa Papadopulosa da mu da prioritetnu listu želja. Kiparski Grci su strahovali da će, ako daju takvu listu, ona biti iskorišćena da se opravdaju „trgovine” i time omogući drastične promene plana u Fazi 3 van već dogovorenih parametara. De Soto je 25. marta pokušao da natera kiparske stranke da potpišu dokument o obavezi, ali mu je ukazano da to nije deo dogovorene procedure.

Ambasador Turskog ministarstva spoljnih poslova Ugur Zijal dao je 26. marta listu „konačnih tačaka“ De Sotu sa zahtevom da tim UN-a unese tražene izmene. Kada je turski premijer Erdogan stigao u Švajcarsku 29. marta, Anan ga je obavestio da je tim UN pristao na devet od njegovih jedanaest „tačaka“, a da su ostale dve praktično ispunjene. Da je to bio slučaj postalo je jasno kada je Ananov plan IV predstavljen dvema stranama 29. marta, a turska strana je pustila u javnost Zijalov dokument. Anan je zamolio delegacije da mu dostave svoje komentare o novom planu, koji je sadržao „brojne amandmane, uključujući izmene o ključnim pitanjima i ponovno otvaranje suštinskih kompromisa, prethodno dogovorenih“ u roku od manje od 24 sata kako bi on mogao da finalizuje plan. Konačni plan, Ananov plan V, predstavljen je 31. marta. Ispunila je sve zahteve Turske. Predstavljajući ga, Kofi Anan je rekao: "Da budem jasan. Izbor nije između ovog plana poravnanja i nekog drugog magijskog ili mitskog rešenja. U stvarnosti, u ovoj fazi, izbor je između ovog poravnanja i nenagodbe... Ovaj plan je pravedan. Dizajniran je da radi. I verujem da Kipranima pruža siguran okvir za zajedničku budućnost. Na kraju krajeva, naravno, nije važno šta ja mislim. Važno je ono što narod misli. Oni odlučuju — i to s pravom."

Partije

Izbor	Kipar	Severni Kipar
Y Da	Demokratski oporavak	Republikanska turska partija
	Ujedinjene demokrate	Pokret mira i demokratije
15 Ne	Demokratska partija Kipra	Nacionalna partija narodnog jedinstva Severnog Kipra
	Pokret socijalne demokratije	Demokratska partija Severnog Kipra
	Napredna stranka radnog naroda

Referendum

Odvojeni istovremeni referendumi održani na Kipru 24. aprila 2004. doveli su do toga da je većinsko stanovništvo kiparskih Grka odbacilo plan UN (75,38% protiv), dok je manjinsko stanovništvo kiparskih Turaka glasalo za plan (64,91% za). Odziv je bio visok: 89,18% za kiparske Grke i 87% za kiparske Turke.

Politički lideri obe strane (Tasos Papadopulos i Rauf Denktaš) vodili su kampanju za „protiv“ glasanja, ali je Talat vodio kampanju za „za“, uz snažnu podršku Turske. U izlaznim anketama, 75% kiparskih Grka koji su glasali protiv navelo je „bezbednosnu zabrinutost“ kao glavni razlog svog izbora. Turska ne samo da je ponovo dobila pravo jednostrane vojne intervencije, već bi joj bilo dozvoljeno da zadrži veliki broj trupa na Kipru nakon nagodbe, dok je Nacionalna garda trebalo da bude raspuštena.

U akademskoj studiji o odgovoru biračkog tela na Ananov plan navodi se da je on bio osuđen na odbacivanje na biralištima, jer je razvijen kroz „loše osmišljen proces tajne diplomatije” kojim se zanemaruju stavovi kiparske javnosti. Studija preporučuje da budući napori treba da uključe konsultacije sa javnošću u proces pregovora.

Nakon referenduma o Annanovom planu, UN su pozdravile glasanje kiparskih Turaka i kao odgovor ponovo pozvale da se ukine embargo i obnovi direktan ekonomski, politički i društveni angažman sa Severnim Kiprom, i to odmah. U izveštaju generalnog sekretara UN od 28. maja 2004. je posebno istaknut Ananov poziv da se „... eliminišu nepotrebna ograničenja i barijere koje imaju za posledicu izolaciju kiparskih Turaka i ometanje njihovog razvoja” i pozvao da „ako su kiparski Grci spremni da dele moć i prosperitet sa kiparskim Turcima u federalnoj strukturi zasnovanoj na političkoj jednakosti, to treba da se pokaže, ne samo rečima, već i delom“, kao odgovor na ogroman kontrast između glasova.

Međunarodna mišljenja

Ujedinjene nacije

• Savet bezbednosti poštuje ishod oba referenduma... deli razočarenje generalnog sekretara što napori od 1999. da se ponovo ujedine ostrvo nisu uspeli i žali što je propuštena izuzetna i istorijska prilika za rešavanje pitanja Kipra. Savet bezbednosti ponavlja svoju snažnu podršku opštem političkom rešenju na Kipru.

• Kofi Anan: "Ostajem ubeđen da je plan koji sam izneo jedina realna osnova za ponovno ujedinjenje ostrva, za šta verujem da je iskrena želja većine Kiprana u obe zajednice. Nadam se da će uskoro kiparski Grci imati priliku da mirnije razmotre plan i da o njemu procene njegove prave vrednosti."

• Alvaro de Soto: "Zajedno sa širokim delom međunarodne zajednice, generalni sekretar je i dalje ubeđen da plan rešenja koji je iznet dvema stranama na današnjim referendumima predstavlja pravedan, održiv i pažljivo izbalansiran kompromis — onaj koji je u skladu sa dugo dogovorenim parametrima za rešenje i sa vizijom Saveta bezbednosti za rešenje, i ispunjava minimalne zahteve svih zainteresovanih."

Evropska unija

Pre referenduma:

• Izražava svoju podršku i pozdravlja inicijativu generalnog sekretara Ujedinjenih nacija...
• Priznaje – iako bi bezrezervno pozdravila ujedinjeni Kipar kao članicu Evropske unije – pravo Kiprana da sami odlučuju o planu na referendumu bez pritiska spolja i poštovaće takvu odluku, ali ističe da i dalje je neophodna široka informativna kampanja zasnovana na činjenicama;
• Smatra da ovaj završni dokument predstavlja istorijski kompromis koji bi okončao jedan od najdugotrajnijih sukoba u Evropi i mogao bi poslužiti kao sjajan primer za rešavanje jednako teških međunarodnih pitanja;
• Smatra da konačni revidirani plan institucionalizira funkcionalan federalni sistem vlasti koji je u stanju da osigura da ujedinjeni Kipar može govoriti jednim glasom i u potpunosti igrati svoju ulogu u okviru evropskih institucija, i poziva sve strane da ispune svoje obaveze sa poštenjem i otvorenošću.

Posle referenduma: "Evropska komisija duboko žali što zajednica kiparskih Grka nije odobrila sveobuhvatno rešenje kiparskog problema, ali poštuje demokratsku odluku naroda. Jedinstvena prilika da se dođe do rešenja za dugotrajno pitanje Kipra je propuštena. Evropska komisija želi srdačno čestitati kiparskim Turcima na njihovom glasu "za". Ovo ukazuje na jasnu želju zajednice da reši problem ostrva. Komisija je spremna da razmotri načine daljeg unapređenja ekonomskog razvoja severnog dela Kipra."

Ujedinjeno Kraljevstvo

• Toni Bler: "Sada moramo delovati na okončanju izolacije severnog Kipra. To znači ukidanje sankcija za trgovinu i putovanja. To takođe znači da se osigura da su sredstva EU koja su trenutno dostupna za raspršivanje zapravo raspršena."

• Dejvid Heni: "Kiparski Turci mogu razumno tražiti da oni ne budu žrtve ovog nazadovanja; a ipak su oni ti koji su ostali u limbu van Evropske unije. Ali ono što je sada potrebno, svakako, jeste da se ukloni svaka diskriminacija protiv ljudi koji su, na kraju krajeva, građani Evropske unije i da se kiparski Turci i njihovo zakonodavstvo i administrativna praksa pripreme za eventualno članstvo u Evropi."

• Denis MekŠejn: "Verujem da je bila velika sramota što su kiparski Grci glasali protiv i da je bila greška odbaciti Ananov plan. Čvrsto verujemo da kiparski Turci, koji su glasali za mirno rešenje kiparskog problema, ne bi trebalo da budu kažnjeni jer su kiparski Grci odbacili planove UN za rešenje. Kiparski Turci su pokazali želju da budu u EU, kao deo ujedinjenog ostrva.... Jasna većina glasanja zajednice kiparskih Turaka na referendumu 24. aprila da prihvati plan generalnog sekretara UN za rešenje kiparskog problema nije prošlo nezapaženo. Vlada Ujedinjenog Kraljevstva veruje da treba preduzeti korake što je pre moguće da bi se okončala izolacija kiparskih Turaka."

SAD

• Stejt department: „Svakako smo tražili korake da olakšamo izolaciju strane kiparskih Turaka. Naš ambasador na Kipru prošle nedelje je najavio korak u vezi sa produženjem važenja viza za kiparske Turke koji im olakšava putovanje, posebno za studenti koji bi mogli da dođu u Sjedinjene Države. Dakle, to je jedna stvar koju smo već najavili. Razmotrićemo druge korake koje možemo preduzeti i obavestićemo ih u odgovarajućem trenutku."

• Kolin Pauel: "Smatramo da glasanje kiparskih Grka protiv nagodbe znači da je izgubljena jedinstvena i istorijska prilika. Verujemo da je rešenje bilo pravedno. To je prihvatila strana kiparskih Turaka. Boljeg rešenja neće biti. Nema drugog Nema boljeg dogovora i nadamo se da će kiparski Grci to u dogledno vreme shvatiti. Nemamo ništa osim pohvale za hrabre kiparske Turke koji su glasali za ovo rešenje... Nema novog pregovaračkog plana, nema plana ponovnih pregovora. Ovo je dogovor. Mislimo da je bilo dosta manipulacija lidera kiparskih Grka uoči izbora; da je ishod bio za žaljenje, ali ne i iznenađujući, s obzirom na te postupke. Mislim da su i Evropljani jasno dali do znanja – izjave komesara za spoljne odnose Krisa Patena, predsednika Evropskog parlamenta Peta Koksa, komesara za proširenje Ferhojgena – da i oni imaju jaku zabrinutost u tom pogledu."

Nemačka

• Joška Fišer: "Nemačka vlada žali što je na današnjem referendumu na Kipru samo na severnom delu ostrva glasano „za“. Razočaravajuće je što građani na jugu ostrva nisu iskoristili veliku priliku za ponovno ujedinjenje koju je ponudio Ananov plan. Nažalost, ponovo ujedinjeni Kipar sada se neće pridružiti Evropskoj uniji 1. maja."

Francuska

• Ministarstvo spoljnih poslova: Francuska se nada da Komisija, u skladu sa zaključcima Evropskog saveta u Kopenhagenu iz decembra 2002. godine, predlaže da se preduzmu odgovarajuće mere za unapređenje ekonomskog razvoja severnog dela ostrva i njegovo približavanje Uniji.

Švedska

• Goran Person: "Cenimo inicijativu premijera Erdogana i turske vlade u cilju ponovnog ujedinjenja Kipra. Sada EU mora da proceni kako može da doprinese i olakša trgovinu na ostrvu i graničnim prelazima između dva dela."

Češka republika

• Ministarstvo spoljnih poslova: 1. maja 2004. Kipar će postati članica EU. Turski stanovnici Kipra na referendumu su izrazili volju za ujedinjenjem Kipra. Ne bi trebalo da postanu taoci situacije sa kojom će se suočiti posle 1. maja usled odbijanja Ananovog plana na južnom delu ostrva. Ministarstvo spoljnih poslova Češke veruje da će EU i međunarodna zajednica pronaći način da pomognu severnom delu Kipra da prevaziđe ekonomske i socijalne posledice višedecenijske međunarodne izolacije.

Protivnici Plana

• Alfred Moris de Zaja (stručnjak u oblasti ljudskih prava, kao i bivši visoki funkcioner Ujedinjenih nacija.): "Smatram da je Ananov plan suštinski pogrešan. Da kažem zajedničkim jezikom, smatram da taj plan nije dobar za početak ujedinjenja. Toliko je nekompatibilan sa međunarodnim pravom i međunarodnim normama ljudskih prava da je ništa manje nego šokantno da je organizacija ovaj plan donela bi se podvrgla političkom pritisku i političkim interesima moje zemlje [SAD] i Velike Britanije, da bi zadovoljio interese NATO partnera... Mislim da se to ne može spasiti, iskreno. Mislim da se ne može spasiti, a da je prošao, mislim da bi to bila velika medveđa usluga ne samo kiparskom narodu, već i međunarodnom pravu; jer sve što smo mi u UN pokušavali da izgradimo tokom 60 godina, norme međunarodnog prava koje se pojavilo u međunarodnim ugovorima, u rezolucijama Saveta bezbednosti, bilo bi oslabljeno ako ne bi postalo smešno aranžmanom koji ih suštinski ignoriše, čini irelevantnim ili deluje potpuno suprotno slovu i duhu tih sporazuma i rezolucija."

• Šlomo Avineri (profesor univerziteta u Jerusalimu): "Činilo se da su UN i EU bili skloni da legitimišu bar neke od posledica turske invazije 1974, jer je EU htela da skine pitanje Kipra sa stola kako bi olakšala pregovore o pristupanju Turske EU. Kiparski Grci ne bi imali slobodu kretanja u svojoj zemlji. Na neki način, kiparski Grci bi bili u nekom vrstu geta."

• Kler Pejli (savetnica za ustavno pravo kiparskih vlada od 1980.): "... da je on [Anan] bio bliže uključen u detalje, [on] ne bi želeo da se njegovo ime istorijski povezuje sa takvim odstupanjima od međunarodnog prava i standarda ljudskih prava. ...izgubljena je značajna prilika da se postigne dogovoreno rešenje kao rezultat ponašanja Sekretarijata UN, savetovanog od strane SAD i UK.... Sekretarijat je nastojao da obmane međunarodnu zajednicu kroz Izveštaje generalnog sekretara i brifinge koje je pripremio, kako bi izvršio pritisak na malu državu da efikasno prihvati posledice agresije velike susedne države, saveznice dve stalne članice Saveta bezbednosti."

• Grupa pravnih eksperata: "Uslovi Ananovog plana bi zapravo ugradili nestabilnost u srce kiparskog sporazuma i neizbežno bi doveli do sve većih trvenja i destabilizacije. Ovo je podvučeno odredbama koje se odnose na položaj stranih državljana sa efektivnom kontrolom ključnih oblasti vladinih aktivnosti na Kipru. Čini se da bi primeri u kojima bi ne-kiprani (u slučaju neslaganja između jednakog broja kiparskih Grka i kiparskih Turaka) imali efektivnu kontrolu uključuju Komisiju za pomirenje; Vrhovni sud bi dobio zakonodavna i izvršna ovlašćenja; Centralna banka; odbor za preseljenje; imovinskog suda i organa imovinskog odbora. Imajući u vidu iskustvo iz perioda 1960–63, kritična je potreba za stabilnošću u uređenju vladinih aktivnosti. Dalje, dotični strani državljani ne bi bili demokratski odgovorni narodu Kipra."

• Dominik Suše: "Što se tiče referenduma na Kipru, primarni cilj Parlamenta treba da bude da na sebe primeni principe koje uzvikuje na sav glas: poštovanje ljudskih prava i poštovanje demokratije. Što se tiče prve tačke, Ananov plan ima fundamentalne zamerke. Kako bi Evropski parlament mogao da podrži predloženo rešenje kojim se izbeglicama uskraćuje pravo da povrate imovinu oduzetu od njih, što predstavlja trajno ograničenje slobode kretanja i nastanjivanja ljudi, koje održava prisustvo okupatorskih trupa i koje ne pruža nikakav regres protiv kršenja ljudskih prava pred sudom u Strazburu? Što se tiče druge tačke, Parlament ne sme da se složi sa skandaloznim pritiskom koji na kiparske Grke vrše i Sjedinjene Države i Evropska komisija – a posebno komesar Ferhojgen, jedan od najžešćih zagovornika pristupanja Turske Evropskoj uniji. Vladavina demokratije znači da se odluka naroda mora poštovati, posebno ako je izražena na najnepobitniji način u ovom pogledu: referendumom."

• Kristofer Prajs: "Strane u pregovorima UN, Grčka, Turska, vlada kiparskih Grka i (još međunarodno nepriznata) administracija kiparskih Turaka sastali su se u aprilu u Burgenstoku u Švajcarskoj, dozvolivši Kofiju Ananu da donese sopstvene arbitražne odluke o bilo kom nerešenom pitanja kada su pregovori završeni; u završnoj fazi turska vojska je postavila još dodatnih zahteva u poslednjem trenutku—što kiparski Turci nisu tražili i nisu želeli. Podstaknut od strane EU i SAD, Anan ih je sve prihvatio—uključujući predlog da turske trupe ostanu na ostrvu zauvek. Ovaj ustupak je sračunat da se izgladi put Turske ka članstvu u EU (krajnji rok za pregovore o kome je određen do kraja 2004. godine) i da se kiparski Grci demonizuju kao žrtveno jagnje ukoliko se političko rešenje ne ostvari. Kratkoročno, ovaj deo nagodbe je uspeo. Kiparski Turci „da“ i kiparski Grci „ne“ su na naknadnim referendumima generisali pažljivo koreografisane optužbe protiv kiparskih Grka za „demokratsku neodgovornost“, ne želeći ponovno ujedinjenje ostrva i ugrožavajući članstvo Turske u EU."

• Mumtaz Sojsal: "Konačna verzija plana nije paket oko kojeg su se strane ikada dogovorile. Reč je o masi prinuda koje su napisali pomoćnici generalnog sekretara UN koji su rekli „ovo vas čeka na pola puta“, a zatim ih preneli strankama. Drugo, ne postoji presedan u međunarodnom pravu da se takav plan iznese na referendum. Referendum treba da bude zasnovan na određenom tekstu koji priprema neka vlast, ili da to bude tekst oko kojeg su se stranke dogovorile da bi ljudi znali da će sporazum biti prihvaćen ako glasaju za njega. Nijedan od ovih uslova sada ne postoji. Generalni sekretarijat UN, čiji je autoritet kontroverzan, izvršio je svoju 'misiju dobre volje' (misija dobre usluge) koju je odobrio Savet bezbednosti i naterao strane da je prihvate putem pretnji i obmane. Tekst je lišen kompromisa. Treće, ako ostavimo po strani sudske nesuglasice po raznim pitanjima, ova 'mapa zona' je mapa koja se predstavlja onima koji će tamo živeti bez ikakve rasprave."

Posledice

Grčki razlozi glasanja protiv

Skraćen tekst iz izveštaja „Slučaju protiv Ananovog plana“, od Kufudakisa i Kirijakidesa i u pismu predsednika Republike, g. Tasosa Papadopulosa, generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija, g. Kofiju Ananu od 7. juna 2004.

• Konstitutivna država kiparskih Turaka bi bila integrisana u Tursku, čime bi Ujedinjena Kiparska Republika (UKR) bila odgovorna Turskoj.
• Turskoj je dato pravo da se meša u Ugovor između Egipta i Republike Kipar o razgraničenju isključive ekonomske zone. Prava Kipra na kontinentalni pojas na jugu takođe bi bila odgovorna Turskoj.
• Turskoj je dato pravo da stalno stacionira turske trupe na ostrvu Kipar.
• Kipar je 77% grčki i 18% turski. 5% stanovništva su druge etničke grupe. Ananov plan nalaže jednaku zastupljenost Grka i Turaka u predloženom Senatu i u Vrhovnom sudu, dajući 50-50 zastupljenost dvema zajednicama i stoga nesrazmernu zastupljenost Turcima.
• Plan je stvorio konfederaciju iako je koristio termin "federacija" jer nije postojala hijerarhija zakona, dok je centralna vlast proizilazila iz takozvanih sastavnih država. Vrhovni sud se sastoji od jednakog broja sudija kiparskih Grka (77% stanovništva) i kiparskih Turaka (18% stanovništva), plus tri strane sudije; tako bi stranci davali odlučujuće glasove.
• Plan nije uključivao rešenje u vezi sa repatrijacijom turskih doseljenika koji žive na zemljištu u vlasništvu kiparskih Grka na Severnom Kipru, dok je nakon 19 godina očigledna mogućnost ukidanja derogacije za 5% Grka i Turskih državljana koji bi mogli da se nasele na Kipru, a vidljiva je i opasnost od trajnog masovnog naseljavanja Kipra od strane Turske.
• Skoro svi turski doseljenici bi dobili državljanstvo ili pravo na boravak koji bi doveo do državljanstva. Centralna vlada bi imala ograničenu kontrolu nad budućom turskom imigracijom. Oni doseljenici koji odluče da se vrate u Tursku dobiće nadoknadu od strane Kipra i kiparskih Grka. Iako je Turska sistematski dovodila naseljenike da bi promenila demografiju ostrva, nije imala odgovornost za njihovu repatrijaciju.
• Plan je jednostavno zanemario jednostavan jezik i jasno značenje Ženevske konvencije iz 1949. godine, odeljak III, član 49, koji zabranjuje kolonizaciju od strane okupacione sile. Član 49 u svom poslednjem stavu kaže: „Okupaciona sila neće deportovati niti premestiti delove sopstvenog civilnog stanovništva na teritoriju koju okupira”.
• Plan se nije u potpunosti bavio pitanjem demilitarizacije pravno nevažeće 'Turske republike Severni Kipar', a kiparski Grci su smatrali da nemaju razloga da veruju turskim obećanjima u vezi sa povlačenjem trupa.
• Kipar bi bio isključen iz zajedničke evropske odbrambene i spoljne politike, dok bi turske trupe ostale na Kipru čak i nakon pristupanja Turske EU sa pravom intervencije, (vojna invazija – povremeno se koristi eufemistički), u budućoj državi koja je sastavni deo kiparskih Grka .
• Mnogi kiparski Grci protumačili su politiku prava na povratak kao ozbiljno pogrešnu, što znači da bi samo 20% izbeglica kiparskih Grka moglo da se vrati u vremenskom okviru od 25 godina, dok bi kiparski Turci imali puno pravo na povratak. Plan je uskraćen za sva prava Kiprana koja uživaju svi ostali građani EU (pravo na slobodno kretanje i boravak, pravo da se prijave za rad na bilo kojoj poziciji (uključujući nacionalne državne službe, pravo glasa).
• Da je plan prihvaćen, kiparski Turci bi dobili sve svoje tražene zahteve u 24 sata nakon referenduma. Zahtevi kiparskih Grka, međutim, bili su dugoročni – kao i zavisni od dobre volje Turske da ispuni svoje obaveze.
• Povratak turske okupirane zemlje desiće se u periodu između tri i po meseca i tri i po godine od potpisivanja rešenja bez ikakvih garancija da će to biti sprovedeno. Odbijen je kiparsko-grčki predlog da se ove oblasti stave pod kontrolu mirovnih snaga Ujedinjenih nacija na Kipru, a ne turske vojske.
• Plan se nije bavio pitanjem britanskih suverenih baza na ostrvu, iako bi delovi baza bili prebačeni na vlade dveju konstitutivnih država.
• Britancima je dodeljeno pravo da jednostrano definišu epikontinentalni pojas i teritorijalne vode duž dve osnovne oblasti i da traže potencijalna prava na minerale. Prema Ciriškom i Londonskom sporazumu iz 1959-1960, Britanija nije imala takva prava (2. aneks Dodatnog protokola uz Ugovor o osnivanju iz 1959.).
• Plan je oslobodio Tursku svake odgovornosti za njenu invaziju na Kipar i njena ubistva, silovanja, uništavanje imovine i crkava, pljačku i proterivanje oko 200.000 kiparskih Grka iz njihovih domova i imovine. Kiparska vlada je podnela prijave Evropskoj komisiji za ljudska prava 17. septembra 1974. i 21. marta 1975. Komisija je 10. jula 1976. objavila izveštaj o optužbama u dve prijave. U njemu je Komisija proglasila Tursku krivom za kršenje sledeće članove Evropske konvencije o ljudskim pravima:

1. Član 2 – ubistvom nedužnih civila počinjenim u velikim razmerama;
2. Član 3 – silovanjem žena svih uzrasta od 12 do 71 godine;
3. Član 3 – nečovečnim postupanjem prema zatvorenicima i pritvorenim licima;
4. Član 5. – lišenjem slobode za pritvorena i nestala lica – kršenje koje traje;
5. Član 8 – raseljavanjem lica stvarajući više od 180.000 izbeglica kiparskih Grka, i odbijanjem da se izbeglicama dozvoli povratak u svoje domove.

• Plan nije obezbedio plaćanje od strane Turske: za živote nevinih civila koje je ubila turska vojska; za žrtve silovanja turske vojske; za ogromno uništavanje imovine i crkava od strane turske vojske; i zbog značajne pljačke turske vojske.
• Plan je podrio imovinska prava kiparskih Grka i drugih legalnih vlasnika imovine u okupiranoj oblasti: zabranom obraćanja evropskim sudovima o imovinskim pitanjima; povlačenjem svih nerešenih predmeta u Evropskom sudu za ljudska prava i njihovim prosleđivanjem lokalnim sudovima; dozvoljavajući kiparskim Turcima i ilegalnim naseljenicima/kolonistima kopnenih Turaka da zadrže domove i imovinu kiparskih Grka koje su im nezakonito dali nakon invazije Turske na Kipar i ne moraju da nadoknade zakonitim vlasnicima imovine za 30 godina nezakonitog korišćenja; po veoma komplikovanom, dvosmislenom i neizvesnom režimu rešavanja imovinskih pitanja koji se zasniva na principu da se vlasnici nekretnina u krajnjoj liniji mogu primorati da se odreknu svojih imovinskih prava čime bi se kršila Evropska konvencija o ljudskim pravima i međunarodno pravo. Vlasnicima imovine kiparskih Grka trebalo bi da budu nadoknađeni iz saveznog trezora koji bi u velikoj meri finansirali kiparski Grci, što znači da bi kiparski Grci sami sebi nadoknađivali troškove.
• Plan bi imao efekat zaštite onih britanskih državljana koji su ilegalno kupili imovinu kiparskih Grka od doseljenika ili lica koja nisu vlasnici; na okupiranom severu Kipra. Oni se, u stvari, ne bi smatrali odgovornim za svoje nezakonite radnje.
• Troškove ponovnog ekonomskog ujedinjenja snosili bi kiparski Grci. Troškovi ponovnog ujedinjenja procenjeni su na blizu 20 milijardi dolara
• Prema Ananovom planu V, kiparskim Grcima ne bi bilo dozvoljeno da čine više od 6% stanovništva ni u jednom selu u oblastima pod turskom kontrolom na severu, tako da bi bili sprečeni da osnuju sopstvene škole za svoju decu.
• Sporazum postavlja vremenska ograničenja u pravu slobodnog, trajnog smeštaja kiparskih Grka nazad u svoje domove na severu kao državu kiparskih Turaka, što predstavlja odstupanje od prakse Evropske unije. One izbeglice kiparskih Grka koje bi se vratile u svoje domove u regionima pod upravom kiparskih Turaka ne bi imale lokalna građanska prava, jer bi politički predstavnici države kiparskih Turaka bili birani samo iz redova kiparskih Turaka.
• Funkcionalne slabosti Plana ugrožavaju, između ostalog, nesmetanu aktivnost i učešće Kipra, jednoglasno, u Evropskoj uniji. Dok su kiparski Grci uz mnogo žrtava postigli prijem Kipra u Evropsku uniju, kiparski Grci bi vrlo lako mogli biti dovedeni do neutralizacije pristupanja do usvajanja svih neophodnih federalnih i regionalnih pravnih mera ili gubitka koristi od pristupanja ili suočavanje sa preprekama u učešću Kipra u Ekonomskoj i monetarnoj uniji i drugim evropskim institucijama.
• Privreda Kipra bi bila odvojena sa Planom. Neće postojati zajednička monetarna politika, fiskalna politika i nikakva ulaganja preduzeća kiparskih Grka neće biti dozvoljena u konstitutivnoj državi kiparskih Turaka.
• Mnogi kiparski Grci su smatrali da je zahtev da se pitanje Kipra reši pre ulaska Kipra u EU tako da ponovno ujedinjenje ne mora da sadrži elemente evropskog prava koji su nekompatibilni sa određenim odredbama Ananovog plana. Ovo su dodatno podržali mnogi koji su zahtevali da EU prihvati sve derogacije čak i ako krše odluke Evropskog suda, evropski zakon i rezolucije Saveta bezbednosti UN. Romano Prodi i Ginter Ferhojgen su u više navrata ukazivali da svako takvo odstupanje treba da bude samo na neki kratak vremenski period i da ne bi trebalo da krši nikakve evropske propise.

Literatura

• Palley, Claire (2005). An International relations debacle : the UN secretary-general's mission of good offices in Cyprus, 1999-2004. Oxford: Hart Pub. str. 37. ISBN 1-84113-578-X. 

Spoljašnje veze

• The Annan Plan: pun tekst i dodatne informacije od Ujedinjenih nacija
• The Republic of Cyprus Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. jul 2019): mediji
• Izveštaj BBC-ja
• "Ananov plan i useljavanje turskih doseljenika na okupiranu teritoriju Kipra" autora Alfreda de Zajasa