Антилопа и косац

Antilopa i kosac
Srpsko izdanje knjige
Nastanak i sadržaj
Orig. naslov	Oryx and Crake
Autor	Margaret Atvud
Zemlja	Kanada
Jezik	engleski
Izdavanje
Broj stranica	400
Prevod
Prevodilac	Goran Kapetanović
Datum izdavanja	2004.
Klasifikacija
ISBN ?	86-7436-212-5

Antilopa i kosac (engl. Oryx and Crake) je roman kanadske spisateljice Margaret Atvud. Roman je izdat 2003. godine u Kanadi, a u Srbiji je preveden 2004. godine.

Ona je opisala roman kao spekulativnu fantastiku i avanturističku romansu, a ne kao čistu naučnu fantastiku, jer se ne bavi stvarima „koje još ne možemo ili počinjemo da radimo“, ali prevazilazi količinu realizma koji ona povezuje sa formom romana. Fokusira se na usamljenog lika po imenu Sneško, koji se nalazi u sumornoj situaciji sa samo stvorenjima po imenu Krejkers koja mu prave društvo. Čitalac saznaje za njegovu prošlost, kao dečaka po imenu Džimi, i o genetskim eksperimentima i farmaceutskom inženjeringu koji su se desili u nadležnosti Džimijevog vršnjaka, Glena „Krejka“.

Knjigu je prvi objavio izdavač McClelland and Stewart. Ušao je u uži izbor za nagradu Men Buker za fikciju 2003, kao i za nagradu Orandž za fikciju 2004. Roman je prvi iz trilogije Ludiadam, a slede Godina potopa (2009) (preveden na srpski jezik) i Ludiadam (2013).

Radnja romana

Roman se fokusira na lik koji se zove "Sneško", koji živi u postapokaliptičnom svetu u blizini grupe primitivnih stvorenja nalik ljudima koje on naziva Krejkersi. Flešbekovi otkrivaju da je on nekada bio dečak po imenu Džimi koji je odrastao u svetu kojim dominiraju multinacionalne korporacije i gde postoje privilegovana naselja za porodice njihovih zaposlenih. Blizu gladi, Sneško odlučuje da se vrati u ruševine kompleksa po imenu RejovenEsens da bi potražio zalihe, iako ga preplavljuju opasne genetski modifikovane hibridne životinje. On smišlja objašnjenje za Krejkerse, koji ga smatraju učiteljem, i započinje svoju ekspediciju u potrazi za hranom.

U Sneškovom sećanju na prošle događaje, Džimijeva porodica se seli u imanje HelthVizer, gde njegov otac radi kao genetski inženjer. Džimi upoznaje i sprijatelji se sa sjajnim studentom nauke po imenu Glen. Džimi počinje da ga naziva Krejk kada koristi to ime u onlajn igrici koja se zove Ektinktaton. Džimi i Krejk provode veći deo svog slobodnog vremena igrajući onlajn igrice, pušeći „travu“ i gledajući video snimke kao što su pogubljenja uživo, grafička hirurgija, gnječenje žaba i dečja pornografija. Tokom jednog od njihovih gledanja dečije pornografije, Džimi je veoma zadivljen očima mlade devojke koje se vide u pornografiji.

Nakon što je završio srednju školu, Krejk pohađa veoma cenjeni institut Votson-Krik, gde studira napredni bioinženjering, ali Džimi završava na omraženoj Akademiji Marte Grejem, gde studenti studiraju humanističke nauke, cenjene samo zbog svojih propagandnih aplikacija. Džimi dobija posao pisanja oglasa, dok Krejk postaje bioinženjer u RejoožvenEsense. Krejk koristi svoju istaknutu poziciju da stvori Krejkerse, mirne, nežne humanoide biljojede, koji imaju seksualne odnose samo tokom poliandrijskih sezona parenja. Njegova navedena svrha za njih, zapravo namerna obmana, jeste da stvori modele svih mogućih opcija koje bi porodica mogla da izabere u genetskoj manipulaciji svoje buduće dece. Njegov bio-inženjerski tim se sastoji od najstručnijih igrača okupljenih iz onlajn Ektinktaton zajednice.

Krejk govori Džimiju o još jednom veoma važnom projektu, super-piluli nalik viagri pod nazivom BlisPlus, koja takođe obećava zdravlje i sreću, ali tajno izaziva sterilizaciju kako bi se rešila prenaseljenost. Krejk zvanično angažuje Džimija da mu pomogne na tržištu. U imanju RejovEsens, Džimi na kraju vidi čoveka u staništu Krejkersa i prepoznaje je kao devojku sa pornografskog videa. Nesvestan Džimijeve opsesije njome, Krejk objašnjava da se zove Oriks i da ju je unajmio kao učiteljicu za Krejkerse. Oriks primećuje Džimijeva osećanja prema njoj i čini mu se seksualno dostupnom, uprkos tome što je i Krejkova romantična partnerka. Kako njihova veza napreduje, Džimi se sve više plaši da je Krejk saznao za to. Takođe obećava i Oriksu i Krejku da će se brinuti o Krejkersima ako im se nešto desi.

Nakon što je Krejkov čudesni lek BlisPlus široko rasprostranjen, globalna pandemija, namerno izazvana, izbija i počinje da briše ljudsku rasu i izaziva masovni haos izvan zaštićenog RejovEsens kompleksa. Shvativši da je ovo sve vreme planirao Krejk, i osetivši da se nešto opasno dešava u vezi sa Krejkom i Oriks, Džimi hvata pištolj da bi se suprotstavio Krejku, koji se vraća sa Oriks izvan imanja i treba mu Džimi da ih pusti unutra. Krejk se javlja Džimiju sa rukom oko onesvešćene Oriks, govoreći da su on i Džimi imuni na virus. Džimi ih pušta unutra, nakon čega Krejk nožem prereže Oriksin vrat. Džimi tada odmah ubija Krejka.

Tokom Sneškovog putovanja da pokupi zalihe, poseče nogu o komadić stakla i zarazi se. Vraća se u kamp Krejkersa i saznaje da još tri čoveka kampuju u blizini. Sneško prati dim do njihove vatre. Sneško nije siguran da li i kako da se suoči sa njima, ali donosi odluku.

Likovi

• Sneško, čije je originalno ime Džimi, glavni je protagonista; priča je ispričana iz njegove perspektive. Ime „Snežni čovek“ je skraćenica od „odvratnog snežaka“, što se odnosi na Jetija, mitsko majmunsko stvorenje sa Himalaja. Za onlajn igricu Ektinktaton, Džimi privremeno takođe ima kodno ime životinje „Tikni“ (žbun debelog kolena), koji Krejk bira za Džimija od australijske ptice poznate po tome što naseljava groblja
• Krejk, čije je originalno ime Glen, je Džimijev prijatelj iz detinjstva; odličan učenik u srednjoj školi, postaje briljantan genetičar i na kraju ludi naučnik. On smišlja plan da oslobodi Zemlju od Homo sapiensa i zameni ovu destruktivnu, loše dizajniranu vrstu mirnijom i ekološki prihvatljivijom verzijom. Njegovo ime igrača u Ektinktaton igrici potiče od imena za male australijske ptice. U eseju Robina Eliota o Atvudovoj, on objašnjava paralele između Glena i čuvenog pijaniste Glena Gulda: u romanu se navodi da je Glen dobio ime po poznatom pijanisti, a Etvud je objasnila da Glen ima Aspergerov sindrom, za koji se sumnja da je Gould takođe imao.
• Oriks je misteriozna žena, koju su Džimi i Krejk prepoznali kao beskućnicu sa sajta za dečiju pornografiju. Krejk je angažuje za seksualne usluge i kao učiteljicu Krejkersima, ali ona tajno postaje i Džimijeva ljubavnica. Posle katastrofe, njeno sećanje nastavlja da proganja Sneška. Njeno ime je od oriksa, afričke antilope: "To čak nije ni njeno pravo ime, koje on ionako nikada nije znao; to je samo reč. To je "mantra". Opisuje se da verovatno potiče iz regiona južne ili jugoistočne Azije.
• Šeron je Džimijeva majka. Jednom je radila u OrganInk-u, kao i njen muž, ali je prestala zbog nelečenog nervnog sloma zbog njenog protivljenja poslovanju bio-korporacija. Ona je depresivna i često se svađa sa Džimijevim ocem. Džimi se bori za pažnju svoje majke, ali ona provodi veći deo svog vremena sedeći u bademantilu i pušeći. Na kraju, Šeron beži iz imanja HelthVizer, napuštajući svog sina i uzimajući njegovog dragocenog genetski modifikovanog kućnog ljubimca rakunka [genetski spoj između rakuna i tvora] po imenu "Ubica". Ona se povezuje sa raznim podzemnim opozicionim grupama i progone je smrtonosne službe korporativne bezbednosti. Džimija proganja majčino odsustvo i često ga posećuju inspektori pokušavajući da pronađu gde se ona nalazi.
• Džimijev otac, neimenovan u knjizi, prvo radi za OrganInk, a kasnije za HelthVizer kao naučnik. On je u velikoj meri uključen u razvoj genetski modifikovanih svinja koje proizvode organe za transplantaciju ljudi. On je pragmatičniji u pogledu morala genetskog spajanja od svoje žene. Nakon što Džimijeva majka napusti imanje, on nastavlja vezu sa svojom laboratorijskom tehničarkom, Ramonom, i na kraju se venčavaju.
• Ramona je jedan od laboratorijskih tehničara Džimijevog oca u OrganInk-u. Ramona, Džimi i Džimijev otac često izlaze da jedu zajedno. Kada Džimijev otac napusti OrganInk da bi prihvatio novu poziciju u HelthVizeru, Ramona kreće sa njim. Nakon tajanstvenog odlaska Džimijeve majke, Ramona se useljava i preuzima majčinsku ulogu u Džimijevom životu.

Počeci

Margaret Atvud je počela da piše roman mnogo ranije nego što je očekivala, dok je još bila na turneji po knjizi za svoj prethodni roman Slepi ubica. U martu 2001. Atvud se našla u severnom regionu Australije, posmatrajući ptice sa svojim partnerom tokom pauze od promocije knjiga. Ovde, dok je posmatrala crvenovrate barske koke u njihovom prirodnom staništu, bila je pogođena inspiracijom za priču. Međutim, Atvud je objasnila da je rad takođe bio proizvod njenih dugotrajnih razmišljanja o takvom scenariju tokom njenog života, kao i da je provodila mnogo vremena sa naučnicima tokom svog detinjstva. Ona je izjavila:

Nekoliko mojih bliskih rođaka su naučnici, a glavna tema na godišnjoj porodičnoj božićnoj večeri će verovatno biti crevni paraziti ili polni hormoni kod miševa, ili, kada to čini nenaučnike previše mučnima, priroda Univerzuma.

Atvud je nastavila da piše roman tokom leta 2001. dok je bila u poseti arktičkom severu, svedočeći o uticaju globalnog zagrevanja na region. Međutim, potrešena napadima 11. septembra, prestala je da piše na nekoliko nedelja u jesen, rekavši: „Duboko je uznemirujuće kada pišete o izmišljenoj katastrofi, a onda se dogodi prava“. Međutim, uz pitanja koja se naziru na kraju, Etvud je završila roman za objavljivanje 2003. Ova pitanja u romanu, objasnila je Atvud, su „jednostavno: Šta ako nastavimo putem kojim smo već? Koliko je klizav nagib? Koje su naše spasonosne milosti? Ko ima volje da nas zaustavi?"

Aluzije i reference

U prvom poglavlju, Sneško izgovara referencu iz Klanice pet Kurta Voneguta:

„To je striktno pridržavanje svakodnevne rutine koja teži održavanju dobrog morala i očuvanju razuma“, kaže on naglas. Ima osećaj da citira iz knjige, neke zastarele, teške direktive napisane u pomoć evropskim kolonijalcima koji drže plantaže ove ili one vrste.

Jedno od Sneškovih razmišljanja, „Sada sam sam [...] Sasvim, sasvim sam. Sam na širokom, širokom moru“[9] je aluzija na četvrti deo Semjuela Tejlora Kolridža i pesmu Pesma o starom mornaru.

U poglavlju 5 (pododeljak Boca) je „Napolje, napolju, kratka sveća“ iz Šekspirovog Magbeta.

Krejk, kao i Hamlet, otkriva da su mu oca verovatno ubili majka i očuh. Poput Hamleta, planira da ga osveti.

Knjiga aludira na zeleni fluorescentni protein više puta u knjizi. Deca Krejka su opisana kako imaju zelene oči od proteina meduze, što ukazuje da je on koristio ovaj gen u svom stvaranju. Zeleni zečevi su divlje životinje na ovom svetu, aludirajući na Albu, zeca kojeg je stvorio naučnik Luj-Mari Hudebin sa gfp genom kako bi sijao zeleno.

Popularna kultura

Sobriquet Magazine identifikovao je nekoliko mogućih pop kulturnih referenci u knjizi:

Svet koji Atvud zamišlja u Antilopi i koscu teško da je tako nategnut, posebno onlajn. Egzibicionistički veb-sajt At Home With Anna K, na primer, gotovo je sigurno referenca na Anu Vog i njeni 24 časovno snimanje svog života i pokret za preoblikovanje života koji su pioniri Dženifer Ringli i njen sada nepostojeći veb-sajt JenniCam. Isto tako, mnoge druge izmišljene veb stranice koje Džimi i Krejk posećuju u romanu imaju analoge iz stvarnog života: : Felicia's Frog Squash je u suštini porno portal za simpatije, premisa dirtysockpuppets.com. Koncept gledanja asistiranih samoubistava na nitee-nite.com aktuelizovan je u našem svetu kada je Kreg Evert dozvolio da njegova smrt u Švajcarskoj bude dokumentovana od strane Skaj TV-a za njihov kontroverzni dokumentarac o pravu na smrt. Čak je i naizgled nategnuta ideja o emitovanju pogubljenja uživo (koju Džimi i Krejk gledaju) već razmatrana, pri čemu je veliki procenat stanovništva SAD prijemčiv za taj koncept.

Kritika

Knjiga je dobila uglavnom pozitivne kritike u štampi. The Globe and Mail, Maclean's i Toronto Star rangirali su roman visoko među njenim delima, a Helen Braun je za Dejli telegraf napisala: „Bioinženjerska apokalipsa koju ona zamišlja je besprekorno istražena i bolesno moguća: direktna posledica kratkoročnog prevazilaženja nauke dugoročna odgovornost. I baš kao postnuklearna totalitarna vizija Sluškinjine priče, ova priča je smeštena u društvo koje će čitaoci prepoznati kao samo nekoliko koraka ispred našeg.” Za The New Yorker, Lori Mur je nazvao roman „visokim i neustrašivim”. Mur je napisao: „Totalno, 'Antilopa i kosac' je vožnja toboganom. Knjiga se nastavlja od zastrašujuće sumornosti, preko usamljene žalosti, sve dok, na pola puta, morbidna glupost ne počne sporadično da se javlja, kao neko, iscrpljen lošim vestima, histerično podlegavši kikoću na sahrani.“ Džojs Kerol Ots je primetila da je roman „ambiciozniji i mračnije proročanski“ od Sluškinjine priče. Ots je ovo delo nazvala „ambiciozno zabrinutim, vešto izvedenim performansom“.

Džoan Smit, koja je pisala za The Observer, krivila je za neujednačenu konstrukciju romana i nedostatak emocionalne dubine. Ona je zaključila: „Na kraju, Antilopa i kosac su parabola, maštovit tekst za antiglobalistički pokret koji baš i ne funkcioniše kao roman.“

U osvrtu na Godinu potopa, Ursula K. Le Guin je branila roman od kritike njegovih likova sugerišući da roman eksperimentiše sa komponentama moralnih drama.

Dana 5. novembra 2019, BBC News uvrstio je roman na svoju listu 100 najuticajnijih romana.

Spoljašnje veze

• Roman na srpskom jeziku
• "Margaret Atwood, Transhumanism, and the Singularity" Diskusije o romanu
• Kritika Adama Robertsa