Баскервилски пас

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Baskervilski pas
Korice knjige prvog izdanja
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovThe Hound of the Baskervilles
AutorArtur Konan Dojl
IlustratorSidni Padžet
ZemljaUjedinjeno Kraljevstvo
Jezikengleski
Žanr / vrsta deladetektivska fikcija
Izdavanje
Izdavanje1902.
Hronologija
PrethodnikMemoari Šerloka Holmsa
NaslednikPovratak Šerloka Holmsa

Baskervilski pas (engl. The Hound of the Baskervilles) je treći kriminalistički roman ser Artura Konana Dojla o detektivu Šerloku Holmsu. Prvobitno je objavljivan u nastavcima u časopisu The Strand Magazine od avgusta 1901. do aprila 1902. godine, a radnja je uglavnom smeštena u Dartmuru u Devonu u zapadnoj Engleskoj i priča prati pokušaj ubistva inspirisan legendom o strašnom, đavolskom psu natprirodnog porekla. Šerlok Holms i njegov saputnik doktor Votson istražuju ovaj slučaj. Ovo je bilo prvo Holmsovo pojavljivanje od njegove navodne smrti u pripoveci „Poslednji problem”, a uspeh Baskervilskog psa doveo je do konačnog oživljavanja lika.[1]

Kao jedna od najpoznatijih priča ikada napisanih, ova knjiga je 2003. godine na BBC-jevoj čitalačkoj anketi o 200 najomiljenijih britanskih romana smeštena na 128. mesto.[2] Godine 1999, anketa „Šerlokovaca” ga je rangirala kao najbolji od četiri romana o Holmsu.[3]

Radnja[uredi | uredi izvor]

Naslovni pas

Dr Džejms Mortimer traži savet od Šerloka Holmsa u Londonu nakon što je njegov prijatelj, ser Čarls Baskervil, pronađen mrtav u aleji svog imanja u Dartmuru u Devonu. Smrt je nastala usled srčanog udara, i to je u naknadnoj istrazi predstavljeno kao jedini relevantan faktor, ali prema Mortimeru, lice ser Čarlsa zadržalo je izraz užasa, a nedaleko od leša bili su otisci stopala džinovskog psa, jasno vidljivi. Prema staroj legendi, kletva teče u porodici Baskervil još od vremena Engleskog građanskog rata, kada je Hugo Baskervil oteo i izazvao smrt jedne devojke na vresištu, da bi ga zauzvrat ubio ogroman demonski pas. Navodno, isto stvorenje od tada proganja imanje, uzrokujući preranu smrt mnogih Baskervilovih naslednika. Ser Čarls je verovao u kletvu psa, kao i Mortimer, koji se sada plaši za sledećeg u redu naslednika, ser Henrija Baskervila.

Iako odbacuje priču o prokletstvu kao besmislicu, Holms pristaje da se sastane sa ser Henrijem u Londonu čim ser Henri stigne iz Kanade, gde je živeo. On je mlad i veseo momak, skeptičan prema mračnoj legendi i željan da preuzme Baskervil Hol, iako je upravo primio anonimnu poruku u kojoj je upozoren da se kloni vresišta. Međutim, kada neko počne da prati ser Henrija dok on ide ulicom, Holms traži od doktora Votsona da ode sa mladićem i Mortimerom u Dartmur, kako bi zaštitio ser Henrija i potražio tragove o tome ko preti njegovom životu.

Šerlok Holms ispituje štap dr Mortimera
Ser Henri Baskervil
Holms vidi trag u portretu Baskervila
Votson upoznaje Stejpltona
Votson upoznaje gospođicu Stejplton
Holms ubija psa

Trio stiže u Baskervil Hol, staro i impozantno imanje usred ogromnog parka, kojim upravljaju batler Barimor i njegova supruga domaćica. Imanje je okruženo vresištem i graniči se sa tresetištem Grimpen, gde životinje i ljudi mogu potonuti do svoje smrti. Vest da je osuđenik po imenu Selden, ubica, pobegao iz obližnjeg zatvora Dartmur i da se krije u obližnjim brdima doprinosi neplodnom pejzažu i sumornoj atmosferi.

Tokom prve noći dešavaju se neobjašnjivi događaji koji drže goste budnima, a samo na dnevnom svetlu Votson i ser Henri mogu da se opuste dok istražuju komšiluk i upoznaju raštrkane i idiosinkratične stanovnike okruga. Votson nastavlja da traži bilo kakav trag do identiteta onoga ko preti ser Henrijevom životu, i verno šalje detalje svoje istrage Holmsu. Među stanovnicima se ističu Stejpltoni, brat i sestra: Džek je previše ljubazan i pomalo radoznao prema novopridošlima, dok se Beril, veoma lepa, čini previše umornom od tog mesta i pokušava da upozori ser Henrija, preko Votsona, na opasnost.

Daleki urlici i čudna viđenja muče Votsona tokom njegovih dugih šetnji po brdima, a njegovo raspoloženje ne postaje bolje čak ni u Baskervil Holu. Votson postaje sumnjičav prema batleru Barimoru, za koga se čini da noću sa prozora kuće svećom signalizira nekome na vresištu. U međuvremenu, ser Henrija privlači Beril, za koju se čini da se plaši mišljenja svog brata o tome. Da zagonetka bude još složenija, tu je Mortimer, koji je previše nestrpljiv da ubedi ser Henrija da je kletva stvarna; Frenklend, stari i mrzovoljni komšija koji voli da posmatra svojim teleskopom tuđe poslove; njegova otuđena ćerka Lora, koja je imala nejasne veze sa ser Čarlsom; pa čak i bradati čovek koji slobodno luta po brdima i očigledno se krije na humki gde je Mortimer iskopao drevne grobnice, s nejasnom svrhom.

Nepoznat svima, čak ni svom prijatelju Votsonu, Holms se sve vreme krio na vresištu i rešio misteriju. On otkriva da je pas stvaran i da pripada Stejpltonu, koji je zaveo Loru i ubedio je da noću namami ser Čarlsa iz njegove kuće, kako bi ga uplašio pojavom legendarnog psa. Beril je zapravo Džekova legitimna supruga, zlostavljana i primorana da se predstavlja kao njegova sestra da bi zavela ser Henrija i izložila ga očnjacima psa, pošto je Stejplton u stvari potomak Baskervilovih koji želi da traži njihovo nasledstvo. U međuvremenu, pas napada i ubija čoveka za koga je smatrao da je ser Henri, ali se ispostavlja da je to bio Selden, inače Barimorov šurak, kome je ovaj dao Henrijevu odeću.

Nažalost, prikupljeni dokazi nisu dovoljni da porota osudi Stejpltona, tako da Holms odlučuje da iskoristi mladog Baskervila kao mamac da uhvati kriminalca. Ser Henri će prihvatiti poziv u Stejpltonovu kuću i vratiće se sam po mraku, dajući svom neprijatelju dobru priliku da oslobodi psa na njega. Holms i Votson se pretvaraju da napuštaju Dartmur vozom, ali se umesto toga kriju blizu Stejpltonove kuće sa inspektorom Lestradom iz Skotland Jarda. Uprkos mraku i gustoj magli, Holms i Votson uspevaju da ubiju strašnu zver čim napadne označenu žrtvu, dok se Stejplton daje u panično bekstvo sa mesta događaja, nakon čega se pretpostavlja da se udavio u močvari.

Poreklo i pozadina[uredi | uredi izvor]

Baskervil Hol, ranije Klajro Kort, možda je inspirisao Baskervilskog psa
Ruševine kuće Fauelskomb, mogućeg modela za Baskervil Hol
Kromer Hol
Kuća Krausli Park

Ser Artur Konan Dojl napisao je ovu priču ubrzo nakon što se vratio u svoj dom Anderšo iz Južne Afrike, gde je radio kao lekar dobrovoljac u poljskoj bolnici Langman u Blumfontejnu tokom Drugog burskog rata. O Šerloku Holmsu nije pisao osam godina, pošto je ubio ovog lika 1893. u priči „Poslednji problem”. Iako je Baskervilski pas smešten pre te priče, dve godine kasnije Konan Dojl je zauvek vratio Holmsa, objašnjavajući u pripoveci „Prazna kuća” da je Holms lažirao sopstvenu smrt.

Sa legendom o psu i lokalnim običajima pomogao mu je novinar Daily Express-a po imenu Bertram Flečer Robinson (1870–1907), sa kojim je istraživao Dartmur u junu 1901. i kome je dao 1⁄3 honorara koji je iznosio preko 500 funti do kraja te godine.

Inspiracija[uredi | uredi izvor]

Njegove ideje potiču iz legende o štitonoši Ričardu Kejbelu iz Bruk Hola, u parohiji Bakfastli, Devon,[4] koja je bila osnovna inspiracija za Baskervilsku priču o paklenom psu i ukletom seoskom štitonoši. Kejbelova grobnica je opstala u gradu Bakfastli.[5][6]

Kejbel je živeo za lov i bio je ono što se u to vreme opisivalo kao „monstruozno zao čovek”. Ovu reputaciju je stekao, između ostalog, zbog nemoralnosti i prodaje svoje duše đavolu. Postojale su i glasine da je ubio svoju ženu Elizabet Fauel, ćerku ser Edmunda Fauela (1593–1674), prvog baroneta od Fauelskomba.[7] Umro je 5. jula 1677. i sahranjen je u grobnici. U noći njegove sahrane viđen je fantomski čopor pasa koji je lajao preko vresišta i zavijao na njegovu grobnicu. Od te noći, on se mogao naći kako vodi fantomski čopor preko vresišta, obično na godišnjicu svoje smrti. Da čopor nije bio u lovu, mogli bi se naći kako se kreću oko njegovog groba kako zavijaju i vrište. Kako bi pokušali da ih umire, seljani su podigli veliku građevinu oko groba, a da bi bili sigurni, postavljena je i ogromna ploča.[8]

Štaviše, folklor Devona uključuje i priče o zastrašujućem natprirodnom psu poznatom kao gonič Jet kojeg je Konan Dojl možda čuo.

Veler veruje da je Baskervil Hol zasnovan na jednoj od tri moguće kuće u Dartmuru ili blizu njega:[9] Fauelskomb u parohiji Agboro, sedištu Fauel baroneta; Hejford Hol, blizu Bakfastlija (takođe u vlasništvu Džona Kinga (um. 1861) iz Fauelskomba) i Bruk Hol, u parohiji Bakfastli, oko dve milje istočno od Hejforda, stvarnog doma Ričarda Kejbela. Takođe se tvrdi da je Baskervil Hol zasnovan na imanju u Srednjem Velsu, koje je 1839. godine sagradio Tomas Majnors Baskervil. Kuća se ranije zvala Klajro Kort, a krajem 19. veka preimenovana je u Baskervil Hol. Artur Konan Dojl je očigledno bio porodični prijatelj koji je često boravio tamo i možda je znao za lokalnu legendu o Baskervilskom psu.[10]

Još neke priče tvrde da je Konan Dojl bio inspirisan praznikom u Severnom Norfoku, gde je priča o Crnom Šaku dobro poznata. Predgotički Kromer Hol, gde je Konan Dojl boravio, takođe veoma podseća na Dojlove živopisne opise Baskervil Hola.[11]

Džejms Linam Moloj, Dojlov prijatelj, oženio je Florens Baskervil, ćerku Henrija Baskervila iz Krausli Parka u Oksfordširu. Kapije Parka su imale statue paklenih pasa, sa kopljima kroz usta. Iznad nadvratnika je bila još jedna statua paklenog psa.

Tehnika[uredi | uredi izvor]

Roman uključuje pet zapleta: tobožnju priču o „prokletstvu”, dva podzapleta tipa crvena haringa koji se tiču Seldena i drugog stranca koji živi u močvari, stvarni događaji koji se dešavaju Baskervilu kako ih pripoveda Votson, i skrivenu zaveru koju treba da otkrije Holms . Dojl je napisao da je roman prvobitno zamišljen kao direktna „viktorijanska priča o duhovima”, sa idejom da se Holms predstavi kao deus ex machina tek kasnije.

Publikacija[uredi | uredi izvor]

Baskervilski pas je prvi put objavljivan u nastavcima u časopisu The Strand Magazine 1901. godine. Bio je veoma prikladan za ovu vrstu publikacije, pošto se pojedina poglavlja završavaju neizvesno. Štampana je u Ujedinjenom Kraljevstvu kao roman u martu 1902. od strane izdavača George Newnes Ltd.[12] Iste godine je objavljen u Sjedinjenim Državama od strane izdavača McClure, Philips & Co.

Originalni rukopis[uredi | uredi izvor]

Godine 1902. Dojlov originalni rukopis knjige razbijen je na pojedinačne listove kao deo promotivne kampanje Dojlovog američkog izdavača – koristili su ih na izlozima pojedinih knjižara. Od procenjenih 185–190 listova, poznato je da još uvek postoji samo 37, uključujući sve listove iz poglavlja 11, koje poseduje Njujorška javna biblioteka. Ostali listovi su u vlasništvu univerzitetskih biblioteka i privatnih kolekcionara.[13]

Novootkriveni primerak prodat je na aukciji 2012. za 158.500 dolara.[14]

Adaptacije[uredi | uredi izvor]

Film i televizija[uredi | uredi izvor]

Snimljeno je preko 20 filmskih i televizijskih verzija Baskervilskog psa. Godine 1914. u nemačkoj produkciji su snimljena tri nema filma zasnovana na romanu. Eje Norvud je glumio Holmsa u kratkom nemom filmu iz 1921. godine, adaptiranom na osnovu ove knjige. Prvi zvučni film zasnovan na priči, Baskervilski pas (1932), režirao je Garet Gandri, dok su Robert Rendel i Frederik Lojd tumačili uloge Holmsa i Votsona respektivno. Među najpoznatijim filmskim adaptacijama ovog romana je film iz 1939. sa Bejzilom Ratbonom kao Holmsom i Najdželom Brusom kao Votsonom. Film iz 1959. je prva adaptacija ovog romana snimljena u boji. Neke adaptacije su ostale verne originalnom tekstu dok se neke razlikuju u radnji ili u detaljima, a među njima su i neke parodije.

Roman je 1968. adaptiran kao četvrta i peta epizoda druge sezone TV serije Šerlok Holms sa Piterom Kušingom u ulozi Holmsa. Priča je 1988. adaptirana kao epizoda serije Avanture Šerloka Holmsa sa Džeremijem Bretom u glavnoj ulozi. Epizoda „Baskervilski psi” iz druge sezone serije Šerlok iz 2012. predstavlja modernu adaptaciju ovog romana.

Audio[uredi | uredi izvor]

Edit Mejzer je adaptirala roman u obliku šest epizoda radio-serije Avanture Šerloka Holmsa. Epizode su emitovane u februaru i martu 1932, sa Ričardom Gordonom u ulozi Šerloka Holmsa i Lijem Lovelom kao dr Votsonom. Još jedna dramatizacija priče emitovana je u novembru i decembru 1936, sa Gordonom kao Holmsom i Harijem Vestom kao Votsonom.[15]

Mejzerova je priču adaptirala i putem šest epizoda radio-serije Nove avanture Šerloka Holmsa sa Bejzilom Retbounom kao Holmsom i Najdželom Brusom kao Votsonom. Epizode su emitovane u januaru i februaru 1941. godine.[16]

Dramatizacija ovog romana, koju je radio Feliks Felton, emitovana je na BBC Light programu 1958. kao deo radio-serije iz 1952–1969, sa Karltonom Hobsom kao Šerlokom Holmsom i Normanom Šelijem kao dr Votsonom.[17] Drugačija produkcija Baskervilskog psa, koju je takođe adaptirao Felton i sa Hobsom i Šelijem u glavnim ulogama sa različitim sporednim glumcima, emitovana je 1961. na stanici BBC Home Service.[18]

Roman je adaptiran kao epizoda radio-serije CBS Radio Mystery Theater. U epizodi, koja je emitovana 1977. godine, glumili su Kevin Makarti kao Holms i Lojd Batista kao Votson.[19]

Baskervilskog psa je u dva navrata adaptirao Bert Kuls za radio BBC. U prvom su glumili Rodžer Ris kao Holms i Kroford Logan kao Votson, a emitovan je 1988. na stanici BBC Radio 4. Nakon dobrog prijema, Kuls je predložio dalje radio adaptacije, što je na kraju dovelo do radio-serije dramatizacije čitavog kanona iz 1989–1998. sa Klajvom Merisonom u ulozi Holmsa i Majklom Vilijamsom kao Votsonom.[20] Druga adaptacija Baskervilskog psa, koja sadrži ovo uparivanje, emitovana je 1998. godine, a takođe je uključivala Džudi Denč kao gospođu Hadson i Donalda Sindena kao ser Čarlsa Baskervila.[21]

Klajv Nolan i Oliver Vejkman adaptirali su Baskervilskog psa kao progresivni rok album 2002. godine, uz naraciju Roberta Pauela.

Baskervilski pas je adaptiran u vidu tri epizode američke radio-serije Klasične avanture Šerloka Holmsa, sa Džonom Patrikom Lourijem kao Holmsom i Lorensom Albertom kao Votsonom. Epizode su prvi put emitovane u martu 2008. godine.[22]

Godine 2011. Big Finish Productions je objavio svoju adaptaciju knjige kao deo svoje druge serije Holmesovih drama. Holmsa je igrao Nikolas Brigs, a Votsona Ričard Erl.[23]

Godine 2014. L.A. Theatre Works je objavio svoju produkciju, u kojoj su glumili Šejmus Dever kao Holms, Džefri Arend kao Votson, Džejms Marsters kao ser Henri, Sara Dru kao Beril Stejplton, Vilson Betel kao Stejplton, Henri Lubati kao dr Mortimer, Kristofer Nim kao ser Čarls i Frenkland, Mojra Kvirk kao gospođa Hadson i gospođa Berimor i Daren Ričardson kao Barimor.[24]

U julu 2020. Lions Den Theatre je objavio novu adaptaciju romana koji je napisao i režirao Kit Morison na YouTube kanalu kompanije. Rana verzija ove predstave izvedena je na različitim lokacijama u Novoj Škotskoj 2018. godine.

U novembru 2021. Audible je objavio adaptaciju priče u kojoj glume Kolin Salmon kao Šerlok Holms i Stiven Fraj kao doktor Džon Votson.[25]

Pozorište[uredi | uredi izvor]

Godine 2007, Peepolykus Theatre Company je premijerno izveo novu adaptaciju Baskervilskog psa u pozorištu Vest Jorkšir u Lidsu. U adaptaciji Džona Nikolsona i Stivena Kenija, produkcija uključuje samo tri glumca, a kritičari su je pohvalili zbog fizičke komedije. Nakon turneje po Velikoj Britaniji, prebačen je u pozorište u londonskom Vest Endu. The Daily Telegraph opisao ju je kao „neverovatno divnu parodiju”, dok je The Sunday Times hvalio njenu „ludu veselost zbog koje ćete se osećati sasvim razumno”. Ovu adaptaciju nastavljaju da predstavljaju i amaterske i profesionalne kompanije širom sveta.[26]

Scenski nastupi su takođe izvođeni u Velikoj Britaniji u dramatizacijama Džoun Najt, Kler Malkolmson, Harija Mičera i Rodžera Sansoma, između ostalih. Mičerova verzija je producirana tri puta, a svaki put je on glumio Holmsa.[27]

Ken Ludvig je autor adaptacije pod nazivom Baskervil: Misterija Šerloka Holmsa koja je premijerno prikazana u pozorištu Arena Stage u Vašingtonu u januaru 2015. i pozorištu McCarter Theatre u martu 2015. godine.[28]

Godine 2021. adaptacija Stivena Kenija i Džona Nikolsona za scenu za Peepolykus, u režiji Tima Džeksona i Lot Vejkman, bila je na turneji po Velikoj Britaniji u produkciji pozorišta Original Theatre Company i Bolton's Octagon Theatre.

Video igre[uredi | uredi izvor]

Baskervilski pas je poslužio kao primarna inspiracija za poslednji slučaj u igri The Great Ace Attorney: Adventures, u kojem se protagonista udružuje sa Šerlokom Holmsom kako bi istražio misterije na osnovu različitih naslova u Holmsovoj hronologiji.

Sherlock Holmes and the Hound of the Baskervilles je ležerna igra kompanije Frogwares. Razlikuje se od originalne radnje uvođenjem jasnih natprirodnih elemenata. Uprkos nekanonskom zapletu, igra je dobila pozitivne kritike.[29]

Srodni radovi[uredi | uredi izvor]

  • Film Život i smrt pukovnika Blimpa (1941) sadrži reference na Baskervilskog psa.
  • Časopis Mad je satirirao ovaj roman u 16. izdanju (oktobar 1954) kao „The Hound of the Basketballs”, delo Bila Eldera.
  • Diznijev crtač Karl Barks parodirao je ovu priču filmom Viskervilski pas (1960), sa ujakom Skrudžom u glavnoj ulozi.[30]
  • U izdanju Volt Diznijevih stripova i priča iz 1965. predstavljen je Basketvilski pas, u kojem su glavne uloge tumačili Miki Maus, Šilja, Gledston Gander i Pluton, kao i Šerlok Maus, doktor Šlja, ser Gledston Basketvil i pas.
  • Godine 1971, nemački vokalni duo šlagera Sindi i Bert obradio je revolucionarnu hevi metal pesmu Paranoid iz 1970. godine, grupe Black Sabbath, sa tekstovima zasnovanim na Baskervilskom psu kao „Der Hund von Baskerville”. Ova verzija sa teškim hamond orguljama, predstavljena u TV emisiji[31] sa sićušnim pekinezerom koji je predstavljao naslovnog psa i sa plesačima koji se vraćaju na svoja mesta, podstakla je radoznalost kolekcionara i postala je dokument cajtgajsta iz 1971. godine.
  • Stejplton se ponovo pojavljuje u verziji Divovskog pacova Sumatre (1976) Ričarda L. Bojera. Ispostavilo se da on nije umro, kao što su Holms i Votson pretpostavljali, već je pobegao drugim putem, počinivši dalje zločine i zaklevši se da će se osvetiti Šerloku Holmsu.
  • Vilijam od Baskervila, protagonista romana Umberta Eka Ime ruže (1980), franjevački je fratar i detektiv, inspirisan Šerlokom Holmsom i možda Vilijamom Okamskim, kao i drugim stvarnim i izmišljenim likovima.
  • Baskervilski pas imao je kratku ulogu u animiranom filmu Magična biblioteka (1994).
  • Baskervilski pas je lik u natprirodnoj manga seriji Hellsing (1997–2008), autora Koute Hirana.
  • Spajk Miligan je satirizovao ovaj roman u svojoj knjizi Baskervilski pas prema Spajku Miliganu (1997), kombinujući elemente originalnog romana sa serijalom sa Bejzilom Ratbonom.
  • Vresište (1998), roman u seriji Lori R. King o Šerloku Holmsu i Meri Rasel, koristi ovo okruženje i različite elemente radnje, a Holms se kasnije vraća u Dartmur.
  • Knjiga Pjera Bajarda Šerlok Holms je pogrešio (2008) ponovo otvara slučaj i, pažljivim preispitivanjem svih indicija, oslobađa psa od svih nedela, uz to tvrdeći da se stvarni ubica izvukao sa zločinom za koji uopšte nisu sumnjali Holms, bezbrojni čitaoci knjige tokom prethodnog veka — pa čak, u izvesnom smislu, i sam autor.
  • Misteriozni elementi Baskervilskog psa korišćeni su kao inspiracija za demonskog psa Plutona u anime seriji Crni Batler (2011–2017).

Prijem[uredi | uredi izvor]

Dana 5. novembra 2019, Baskervilski pas se pojavio na BBC listi 100 „najinspirativnijih” romana, koju je objavio BBC News.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Rendell, Ruth (12. 9. 2008). „A most serious and extraordinary problem”. The Guardian. Pristupljeno 8. 12. 2018. 
  2. ^ „The Big Read - Top 200 Books (2003)”. BBC. 2. 9. 2014. Pristupljeno 31. 10. 2012. 
  3. ^ „The Best Sherlock Holmes Stories”. Bestofsherlock.com. Pristupljeno 2014-06-23. 
  4. ^ Vivian, Lt.Col. J.L., (Ed.) The Visitations of the County of Devon: Comprising the Heralds' Visitations of 1531, 1564 & 1620, Exeter, 1895, p.125, pedigree of Cabell of Buckfastleigh
  5. ^ Spiring, Paul (2007). „Hugo Baskerville & Squire Richard Cabell III”. BFROnline. Arhivirano iz originala 23. 9. 2015. g. Pristupljeno 18. 2. 2021. 
  6. ^ „Cabell Tomb — Buckfastleigh”. Devon Guide. 2007. Pristupljeno 29. 3. 2009. 
  7. ^ Vivian, pp.125,370
  8. ^ „Buckfastleigh Church”. Legendary Dartmoor. 22. 11. 2007. Arhivirano iz originala 22. 06. 2014. g. Pristupljeno 29. 3. 2009. 
  9. ^ Weller, Philip, The Hound of the Baskervilles - Hunting the Dartmoor Legend, Devon Books, Halsgrove Publishing, c.2002, quoted in [1]
  10. ^ „Mansion said to have inspired The Hound of the Baskervilles on sale for £3m”. Wales Online. 10. 3. 2013. 
  11. ^ „Weird Norfolk, UK - Scary dogs and Sherlock Holmes”. BBC Norfolk. 29. 10. 2014. 
  12. ^ „Publication of the Hound of the Baskervilles”. History Today. 
  13. ^ Stock, Randall (2019-05-04). „The Hound of the Baskervilles: A manuscript census”. bestofsherlock.com. Pristupljeno 2020-03-08. 
  14. ^ „Doyle, Sir Arthur Conan (1859–1930). Autograph manuscript leaf from The Hound of the Baskervilles, first serialized in The Strand Magazine, August 1901–April 1902, published in book form by George Newnes, on 25 March 1902”. Christies Auction House. Pristupljeno 9. 10. 2013. 
  15. ^ Dickerson, Ian (2019). Sherlock Holmes and His Adventures on American Radio. BearManor Media. str. 41, 76. ISBN 978-1629335087. 
  16. ^ Dickerson, Ian (2019). Sherlock Holmes and His Adventures on American Radio. BearManor Media. str. 96—97. ISBN 978-1629335087. 
  17. ^ de Waal, Ronald Burt (1974). The World Bibliography of Sherlock Holmes. Bramhall House. str. 386. ISBN 0-517-217597. 
  18. ^ de Waal, Ronald Burt (1974). The World Bibliography of Sherlock Holmes. Bramhall House. str. 388. ISBN 0-517-217597. 
  19. ^ Payton, Gordon; Grams, Martin, Jr. (2015) [1999]. The CBS Radio Mystery Theater: An episode guide and handbook to nine years of broadcasting, 1974–1982 (Reprinted izd.). McFarland. str. 195. ISBN 9780786492282. 
  20. ^ Coules, Bert. „The Background”. The BBC complete audio Sherlock Holmes. Pristupljeno 12. 12. 2016. 
  21. ^ Coules, Bert. „The Hound of the Baskervilles”. The BBC complete audio Sherlock Holmes. Pristupljeno 12. 12. 2016. 
  22. ^ Wright, Stewart (30. 4. 2019). „The Classic Adventures of Sherlock Holmes: Broadcast log” (PDF). Old-Time Radio. Pristupljeno 1. 5. 2020. 
  23. ^ Briggs, Nicholas (2011). „The Hounds of the Bakervilles”. Big Finish Productions. 2.3. Pristupljeno 5. 4. 2020. 
  24. ^ „The Hound of the Bakervilles”. L.A. Theatre Works. 2014. Pristupljeno 25. 1. 2022. 
  25. ^ „The Hound of the Bakervilles”. Audible. 2021. Pristupljeno 25. 1. 2022. 
  26. ^ „Licencing, The Hound of the Baskervilles, Peepolykus Theatre Company”. Peepolykus.com. Arhivirano iz originala 28. 10. 2014. g. Pristupljeno 2014-10-28. 
  27. ^ „Home”. Thestage.co.uk. Pristupljeno 2. 11. 2021. 
  28. ^ Purcell, Carey (15. 1. 2015). „Ken Ludwig's Baskerville: A Sherlock Holmes mystery makes world premiere tonight”. Playbill. Pristupljeno 2. 1. 2018. 
  29. ^ „Sherlock Holmes and the Hound of the Baskervilles”. bigfishgames.com. Pristupljeno 2. 6. 2016. 
  30. ^ Uncle Scrooge #29, Dell, 1960.
  31. ^ "Cindy & Bert - Der Hund von Baskerville (1971) Black Sabbath "Paranoid" Cover" https://www.youtube.com/watch?v=ZgTB4gLzsgo

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Baskervilski pas na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Баскервилски_пас&oldid=27365562”