Умберто Еко
| Умберто Еко | |
|---|---|
Умберто Еко, италијански писац и филозоф
|
|
| Пуно име | Умберто Еко |
| Датум рођења | 5. јануар 1932. |
| Место рођења | Алесандрија Италија |
| Датум смрти | 19. фебруар 2016. (84 год.) |
| Место смрти | Милано Италија |
| Школа | Универзитет у Торину |
| Епоха | Филозофија 20. и 21. века |
| Регија | Западна филозофија |
| Школа филозофије | Семиологија херменеутика |
| Интересовања | Естетика епистемологија рецепционистичка критика историја средњег века |
| Идеје | Отворено дело метафора границе тумачења |
| Утицаји од | Џејмс Џојс Шарл Бодлер Хорхе Луис Борхес Чарлс Сандерс Перс Имануел Кант Клод Леви-Строс Роланд Барт Морис Мерло-Понти Антонио Грамши Теодор Адорно Жан Пијаже Франц Кафка Луиђи Паресон Бенедето Кроче Артур Конан Дојл Жерар де Нервал |
Умберто Еко (итал. Umberto Eco; Алесандрија, Пијемонт, 5. јануар 1932 — 19. фебруар 2016) био је италијански писац, филозоф, естетичар, семиолог, теоретичар књижевности, есејист и историчар средњег века. Познат је по својим романима и значајним есејистичким делима.
Током 1960-их бавио се естетиком и истакао се као један од најзначајнијих представника авангарде у италијанској култури. Припадао је књижевном покрету Група 63. Био је оснивач књижевних часописа Il Marcatre и Il Quindici. У свом истраживачком раду бавио се проучавањем средстава масовног информисања у оквиру семиологије и естетике применом структуралистичког метода. Естетика телевизијског искуства, естетске структуре директног преношења, слобода догађаја и детерминација, анализа поетског језика, отвореност и теорија информација, теме су којима се бавио. Радио је пет година као уредник у редакцији за културу у Radiotelevisione Italiana (RAI) РАИ од 1954. до 1959. године. Помно је пратио и луцидно анализирао савремену културу, комуникације, универзум информација и информациону естетику. Поред опште семиологије, бавио се семиологијом визуелних порука, семиологијом архитектуре, епистемологијом структуралних модела и семиолошком границом. У оквиру херменеутике и теорије књижевности бавио се семиологијом текста, тумачењем метафора, проблемом кривотворења и фалсификата и границама тумачења. Од 1971. био је редовни професор естетике визуелних комуникација и семиологије на Универзитетима у Торину, Милану, Фиренци, Универзитету Колумбија у Њујорку, Јејлу и гостујући професор на многим факултетима. Године 1980. објавио је филозофско-детективски роман Име руже који је постао један од најчитанијих и најпревођенијих романа. Еков други роман, Фукоово клатно такође је доживео велики успех. Бавиo се писањем, живиo у Милану и Риминију са супругом Ренатом која је историчар уметности. На Универзитету у Болоњи водиo програм из комуникологије. Писао је колумну за L’Espresso названу La bustina di Minerva (Минервина сваштара). Има сина и ћерку.
За роман Име руже добио је Premio Strega 1981. године.
Садржај
Биографија[уреди]
 |
Овај одељак треба проширити. |
Почасни докторати[уреди]
- Еко је добио преко 30 почасних доктората на многим угледним универзитетима широм света.
Библиографија[уреди]
Теоријска дела[уреди]
- Естетски проблем у св. Томе Аквинског 1956. (Il problema estetico in San Tommaso)
- Уметност и лепо у естетици средњег века 1959., (срп. изд.1994.)
- Отворено дјело 1962., (Opera Aperta 1962, срп. изд.1965.)
- Џојсове поетике, (срп. изд. 1965.)
- Култура, информација, комуникација 1968., (La struttura assente 1968, срп. изд. 1973.)
- Напомене уз Име руже, 1983 (Postille al 'Nome della rosa' 1983.)
- Минервина сваштара, (La Bustine di Minerva 2000, антологија новинских колумни и коментара 1994.)
- Кант и кљунар (Kant e l'omitorinco 1997, 1997.)
- Списи о моралу
- Како се пише дипломски рад (срп. изд. 2000.)
- Границе тумачења 1995., (I limiti dell'interpretazione, срп. изд.2001.)
- О књижевности, (Sulla letteratura, срп. изд. 2002.)
- Минимални дневник (Diario Minimo1963, Il secondo Diario Minimo 1990.)
- Казати готово исту ствар 2003., (Dire quasi la stessa cosa, срп. изд. 2011.)
- Историја лепоте 2004., (срп. изд. 2008.)
- Историја ружноће 2008.
- Бескрајни спискови
- Исповести младог романописца 2013.
Романи[уреди]
- Име руже (Il nome della rosa, 1980)
- Фукоово клатно (Il pendolo di Foucault, 1988)
- Острво дана пређашњег (1995) (L'isola del giorno prima, 1994)
- Баудолино (Baudolino, 2000)
- Тајанствени пламен краљице Лоане (La misteriosa fiamma della regina Loana (2004))
- Прашко гробље (Il cimitero di Praga, 2010)
- Нулти број (Numero zero, 2015)
Књиге за децу[уреди]
- Бомба и генерал (La bomba e il generale, 1966, Rev. 1988)
- Три космонаута (I tre cosmonauti, 1966)
- Gli gnomi di Gnu, 1992
Спољашње везе[уреди]
- Еков говор у Алесандрији о Биљном и минералном памћењу у коме расправља између осталог о енциклопедијама.
- Porta Ludovica - Опширан извор о Умберту Еку.
- Умберто Еко, Поетика отвореног дела - Дело Умберта Ека на српском језику.
- Умберто Еко: Како сте? - из „Минималног дневника“
- Да ли Умберто Еко негира новинарство („Политика“, 20. децембар 2015)
- Умро Умберто Еко (Б92, 20. фебруар 2016)
- Одлазак великог поклоника лепоте („Политика“, 20. фебруар 2016)
