Умберто Еко

С Википедије, слободне енциклопедије
Умберто Еко
Eco, Umberto-1.jpg
Умберто Еко, италијански писац и филозоф
Пуно имеУмберто Еко
Датум рођења(1932-01-05)5. јануар 1932.
Место рођењаАлесандрија
 Краљевина Италија
Датум смрти19. фебруар 2016.(2016-02-19) (84 год.)
Место смртиМилано
 Италија
ШколаУниверзитет у Торину
ЕпохаФилозофија 20. и 21. века
РегијаЗападна филозофија
Школа филозофијеСемиологија
херменеутика
ИнтересовањаЕстетика
епистемологија
рецепционистичка критика
историја средњег века
ИдејеОтворено дело
метафора
границе тумачења

Умберто Еко (итал. Umberto Eco; Алесандрија, Пијемонт, 5. јануар 193219. фебруар 2016)[1] био је италијански писац, филозоф, естетичар, семиолог, теоретичар књижевности, есејист и историчар средњег века. Познат је по својим романима и есејистичким делима.

Биографија[уреди | уреди извор]

Током 1960-их бавио се естетиком и истакао се као један од најзначајнијих представника авангарде у италијанској култури. Припадао је књижевном покрету Група 63. Био је оснивач књижевних часописа Il Marcatre и Il Quindici. У свом истраживачком раду бавио се проучавањем средстава масовног информисања у оквиру семиологије и естетике применом структуралистичког метода. Естетика телевизијског искуства, естетске структуре директног преношења, слобода догађаја и детерминација, анализа поетског језика, отвореност и теорија информација, теме су којима се бавио.

Радио је пет година као уредник у редакцији за културу у Radiotelevisione Italiana (RAI) РАИ од 1954. до 1959. године.[2]

Помно је пратио и луцидно анализирао савремену културу, комуникације, универзум информација и информациону естетику. Поред опште семиологије, бавио се семиологијом визуелних порука, семиологијом архитектуре, епистемологијом структуралних модела и семиолошком границом. У оквиру херменеутике и теорије књижевности бавио се семиологијом текста, тумачењем метафора, проблемом кривотворења и фалсификата и границама тумачења.

Од 1971. био је редовни професор естетике визуелних комуникација и семиологије на Универзитетима у Торину, Милану, Фиренци, Универзитету Колумбија у Њујорку, Јејлу и гостујући професор на многим факултетима.

Године 1980. објавио је филозофско-детективски роман Име руже[2] који је постао један од најчитанијих и најпревођенијих романа. Еков други роман, Фукоово клатно такође је доживео велики успех.

Бавио се писањем, живио у Милану и Риминију са супругом Ренатом која је историчар уметности. На Универзитету у Болоњи водио програм из комуникологије. Писао је колумну за L’Espresso названу La bustina di Minerva (Минервина сваштара).

За роман Име руже добио је Premio Strega 1981. године.[3]

У браку са професорком немачке уметности Ренатом Рамж имао је сина и ћерку.[2][4]

Награде и почасти[уреди | уреди извор]

  • Еко је добио преко 30 почасних доктората на многим угледним универзитетима широм света.[2]

Дела[уреди | уреди извор]

Теоријска дела[уреди | уреди извор]

  • Естетски проблем у св. Томе Аквинског 1956. (Il problema estetico in San Tommaso)
  • Уметност и лепо у естетици средњег века 1959, (срп. изд.1994)
  • Отворено дјело 1962, (Opera Aperta 1962, срп. изд.1965)
  • Џојсове поетике, (срп. изд. 1965)
  • Култура, информација, комуникација 1968, (La struttura assente 1968, срп. изд. 1973)
  • Напомене уз Име руже, 1983 (Postille al 'Nome della rosa' 1983)
  • Минервина сваштара, (La Bustine di Minerva 2000, антологија новинских колумни и коментара 1994)
  • Кант и кљунар (Kant e l'omitorinco 1997, 1997)
  • Списи о моралу
  • Како се пише дипломски рад (срп. изд. 2000)
  • Границе тумачења 1995, (I limiti dell'interpretazione, срп. изд.2001)
  • О књижевности, (Sulla letteratura, срп. изд. 2002)
  • Минимални дневник (Diario Minimo1963, Il secondo Diario Minimo 1990)
  • Казати готово исту ствар 2003, (Dire quasi la stessa cosa, срп. изд. 2011)
  • Историја лепоте 2004, (срп. изд. 2008)
  • Историја ружноће 2008.
  • Бескрајни спискови, 2009.[5]
  • Исповести младог романописца 2013.

Романи[уреди | уреди извор]

Књиге за децу[уреди | уреди извор]

  • Бомба и генерал (La bomba e il generale, 1966, Rev. 1988)
  • Три космонаута (I tre cosmonauti, 1966)
  • Gli gnomi di Gnu, 1992

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Umberto Eco”. britannica.com. Приступљено 18. 1. 2022. 
  2. ^ а б в г „Умберто Еко - писац који је веровао у моћ стрипова”. BBC News на српском (на језику: српски). 2022-02-19. Приступљено 2022-02-20. 
  3. ^ Bookstore, Italian (2015-11-11). „The Name of the Rose”. Italian Bookstore (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-20. 
  4. ^ „Umberto Eco obituary”. the Guardian (на језику: енглески). 2016-02-20. Приступљено 2022-02-20. 
  5. ^ Р, З. Бескрајни спискови” Умберта Ека”. Politika Online. Приступљено 2022-02-20. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]