Умберто Еко
Умберто Еко | |
---|---|
![]() Умберто Еко, италијански писац и филозоф | |
Пуно име | Умберто Еко |
Датум рођења | 5. јануар 1932. |
Место рођења | Алесандрија![]() |
Датум смрти | 19. фебруар 2016.84 год.) ( |
Место смрти | Милано![]() |
Школа | Универзитет у Торину |
Епоха | Филозофија 20. и 21. века |
Регија | Западна филозофија |
Школа филозофије | Семиологија херменеутика |
Интересовања | Естетика епистемологија рецепционистичка критика историја средњег века |
Идеје | Отворено дело метафора границе тумачења |
Умберто Еко (итал. Umberto Eco; Алесандрија, Пијемонт, 5. јануар 1932 — 19. фебруар 2016)[1] био је италијански писац, филозоф, естетичар, семиолог, теоретичар књижевности, есејист и историчар средњег века. Познат је по својим романима и есејистичким делима.
Биографија[уреди | уреди извор]
Током 1960-их бавио се естетиком и истакао се као један од најзначајнијих представника авангарде у италијанској култури. Припадао је књижевном покрету Група 63. Био је оснивач књижевних часописа Il Marcatre и Il Quindici. У свом истраживачком раду бавио се проучавањем средстава масовног информисања у оквиру семиологије и естетике применом структуралистичког метода. Естетика телевизијског искуства, естетске структуре директног преношења, слобода догађаја и детерминација, анализа поетског језика, отвореност и теорија информација, теме су којима се бавио.
Радио је пет година као уредник у редакцији за културу у Radiotelevisione Italiana (RAI) РАИ од 1954. до 1959. године.[2]
Помно је пратио и луцидно анализирао савремену културу, комуникације, универзум информација и информациону естетику. Поред опште семиологије, бавио се семиологијом визуелних порука, семиологијом архитектуре, епистемологијом структуралних модела и семиолошком границом. У оквиру херменеутике и теорије књижевности бавио се семиологијом текста, тумачењем метафора, проблемом кривотворења и фалсификата и границама тумачења.
Од 1971. био је редовни професор естетике визуелних комуникација и семиологије на Универзитетима у Торину, Милану, Фиренци, Универзитету Колумбија у Њујорку, Јејлу и гостујући професор на многим факултетима.
Године 1980. објавио је филозофско-детективски роман Име руже[2] који је постао један од најчитанијих и најпревођенијих романа. Еков други роман, Фукоово клатно такође је доживео велики успех.
Бавио се писањем, живио у Милану и Риминију са супругом Ренатом која је историчар уметности. На Универзитету у Болоњи водио програм из комуникологије. Писао је колумну за L’Espresso названу La bustina di Minerva (Минервина сваштара).
За роман Име руже добио је Premio Strega 1981. године.[3]
У браку са професорком немачке уметности Ренатом Рамж имао је сина и ћерку.[2][4]
Награде и почасти[уреди | уреди извор]
- Еко је добио преко 30 почасних доктората на многим угледним универзитетима широм света.[2]
Дела[уреди | уреди извор]
Теоријска дела[уреди | уреди извор]
- Естетски проблем у св. Томе Аквинског 1956. (Il problema estetico in San Tommaso)
- Уметност и лепо у естетици средњег века 1959, (срп. изд.1994)
- Отворено дјело 1962, (Opera Aperta 1962, срп. изд.1965)
- Џојсове поетике, (срп. изд. 1965)
- Култура, информација, комуникација 1968, (La struttura assente 1968, срп. изд. 1973)
- Напомене уз Име руже, 1983 (Postille al 'Nome della rosa' 1983)
- Минервина сваштара, (La Bustine di Minerva 2000, антологија новинских колумни и коментара 1994)
- Кант и кљунар (Kant e l'omitorinco 1997, 1997)
- Списи о моралу
- Како се пише дипломски рад (срп. изд. 2000)
- Границе тумачења 1995, (I limiti dell'interpretazione, срп. изд.2001)
- О књижевности, (Sulla letteratura, срп. изд. 2002)
- Минимални дневник (Diario Minimo1963, Il secondo Diario Minimo 1990)
- Казати готово исту ствар 2003, (Dire quasi la stessa cosa, срп. изд. 2011)
- Историја лепоте 2004, (срп. изд. 2008)
- Историја ружноће 2008.
- Бескрајни спискови, 2009.[5]
- Исповести младог романописца 2013.
Романи[уреди | уреди извор]
- Име руже (Il nome della rosa, 1980)
- Фукоово клатно (Il pendolo di Foucault, 1988)
- Острво дана пређашњег (1994) (L'isola del giorno prima, 1994)
- Баудолино (Baudolino, 2000)
- Тајанствени пламен краљице Лоане (La misteriosa fiamma della regina Loana (2004))
- Прашко гробље (Il cimitero di Praga, 2010)
- Нулти број (Numero zero, 2015)
Књиге за децу[уреди | уреди извор]
- Бомба и генерал (La bomba e il generale, 1966, Rev. 1988)
- Три космонаута (I tre cosmonauti, 1966)
- Gli gnomi di Gnu, 1992
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Umberto Eco”. britannica.com. Приступљено 18. 1. 2022.
- ^ а б в г „Умберто Еко - писац који је веровао у моћ стрипова”. BBC News на српском (на језику: српски). 2022-02-19. Приступљено 2022-02-20.
- ^ Bookstore, Italian (2015-11-11). „The Name of the Rose”. Italian Bookstore (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-20.
- ^ „Umberto Eco obituary”. the Guardian (на језику: енглески). 2016-02-20. Приступљено 2022-02-20.
- ^ Р, З. „„Бескрајни спискови” Умберта Ека”. Politika Online. Приступљено 2022-02-20.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Еков говор у Алесандрији о Биљном и минералном памћењу у коме расправља између осталог о енциклопедијама.
- Porta Ludovica - Опширан извор о Умберту Еку.
- Умберто Еко, Поетика отвореног дела - Дело Умберта Ека на српском језику.
- Умберто Еко: Како сте? - из „Минималног дневника“
- Да ли Умберто Еко негира новинарство („Политика“, 20. децембар 2015)
- Умро Умберто Еко (Б92, 20. фебруар 2016)
- Одлазак великог поклоника лепоте („Политика“, 20. фебруар 2016)
- Италија, стрип и књижевност: Умберто Еко - писац који је веровао у моћ стрипова (Б92, 19. фебруар 2022)