Умберто Еко

Умберто Еко
	Умберто Еко, италијански писац и филозоф
Пуно име	Умберто Еко
Датум рођења	5. јануар 1932.
Место рођења	Алесандрија; Краљевина Италија
Датум смрти	19. фебруар 2016. (84 год.)
Место смрти	Милано; Италија
Школа	Универзитет у Торину
Епоха	Филозофија 20. и 21. века
Регија	Западна филозофија
Школа филозофије	Семиологија; херменеутика
Интересовања	Естетика; епистемологија; рецепционистичка критика; историја средњег века
Идеје	Отворено дело; метафора; границе тумачења
	Утицаји од Џејмс Џојс; Шарл Бодлер; Хорхе Луис Борхес; Чарлс Сандерс Перс; Имануел Кант; Клод Леви-Строс; Роланд Барт; Морис Мерло-Понти; Антонио Грамши; Теодор Адорно; Жан Пијаже; Франц Кафка; Луиђи Паресон; Бенедето Кроче; Артур Конан Дојл; Жерар де Нервал;

Умберто Еко (итал. Umberto Eco; Алесандрија, Пијемонт, 5. јануар 1932 — 19. фебруар 2016)^[1] био је италијански писац, филозоф, естетичар, семиолог, теоретичар књижевности, есејист и историчар средњег века. Познат је по својим романима и есејистичким делима.

Биографија[уреди | уреди извор]

Током 1960-их бавио се естетиком и истакао се као један од најзначајнијих представника авангарде у италијанској култури. Припадао је књижевном покрету Група 63. Био је оснивач књижевних часописа Il Marcatre и Il Quindici. У свом истраживачком раду бавио се проучавањем средстава масовног информисања у оквиру семиологије и естетике применом структуралистичког метода. Естетика телевизијског искуства, естетске структуре директног преношења, слобода догађаја и детерминација, анализа поетског језика, отвореност и теорија информација, теме су којима се бавио.

Радио је пет година као уредник у редакцији за културу у Radiotelevisione Italiana (RAI) РАИ од 1954. до 1959. године.^[2]

Помно је пратио и луцидно анализирао савремену културу, комуникације, универзум информација и информациону естетику. Поред опште семиологије, бавио се семиологијом визуелних порука, семиологијом архитектуре, епистемологијом структуралних модела и семиолошком границом. У оквиру херменеутике и теорије књижевности бавио се семиологијом текста, тумачењем метафора, проблемом кривотворења и фалсификата и границама тумачења.

Од 1971. био је редовни професор естетике визуелних комуникација и семиологије на Универзитетима у Торину, Милану, Фиренци, Универзитету Колумбија у Њујорку, Јејлу и гостујући професор на многим факултетима.

Године 1980. објавио је филозофско-детективски роман Име руже^[2] који је постао један од најчитанијих и најпревођенијих романа. Еков други роман, Фукоово клатно такође је доживео велики успех.

Бавио се писањем, живио у Милану и Риминију са супругом Ренатом која је историчар уметности. На Универзитету у Болоњи водио програм из комуникологије. Писао је колумну за L’Espresso названу La bustina di Minerva (Минервина сваштара).

За роман Име руже добио је Premio Strega 1981. године.^[3]

У браку са професорком немачке уметности Ренатом Рамж имао је сина и ћерку.^[2]^[4]

Награде и почасти[уреди | уреди извор]

Еко је добио преко 30 почасних доктората на многим угледним универзитетима широм света.^[2]

Дела[уреди | уреди извор]

Теоријска дела[уреди | уреди извор]

Естетски проблем у св. Томе Аквинског 1956. (Il problema estetico in San Tommaso)
Уметност и лепо у естетици средњег века 1959, (срп. изд.1994)
Отворено дјело 1962, (Opera Aperta 1962, срп. изд.1965)
Џојсове поетике, (срп. изд. 1965)
Култура, информација, комуникација 1968, (La struttura assente 1968, срп. изд. 1973)
Напомене уз Име руже, 1983 (Postille al 'Nome della rosa' 1983)
Минервина сваштара, (La Bustine di Minerva 2000, антологија новинских колумни и коментара 1994)
Кант и кљунар (Kant e l'omitorinco 1997, 1997)
Списи о моралу
Како се пише дипломски рад (срп. изд. 2000)
Границе тумачења 1995, (I limiti dell'interpretazione, срп. изд.2001)
О књижевности, (Sulla letteratura, срп. изд. 2002)
Минимални дневник (Diario Minimo1963, Il secondo Diario Minimo 1990)
Казати готово исту ствар 2003, (Dire quasi la stessa cosa, срп. изд. 2011)
Историја лепоте 2004, (срп. изд. 2008)
Историја ружноће 2008.
Бескрајни спискови, 2009.^[5]
Исповести младог романописца 2013.

Романи[уреди | уреди извор]

Име руже (Il nome della rosa, 1980)
Фукоово клатно (Il pendolo di Foucault, 1988)
Острво дана пређашњег (1994) (L'isola del giorno prima, 1994)
Баудолино (Baudolino, 2000)
Тајанствени пламен краљице Лоане (La misteriosa fiamma della regina Loana (2004))
Прашко гробље (Il cimitero di Praga, 2010)
Нулти број (Numero zero, 2015)

Књиге за децу[уреди | уреди извор]

Бомба и генерал (La bomba e il generale, 1966, Rev. 1988)
Три космонаута (I tre cosmonauti, 1966)
Gli gnomi di Gnu, 1992

Референце[уреди | уреди извор]

^ „Umberto Eco”. britannica.com. Приступљено 18. 1. 2022.
^ ^а ^б ^в ^г „Умберто Еко - писац који је веровао у моћ стрипова”. BBC News на српском (на језику: српски). 2022-02-19. Приступљено 2022-02-20.
^ Bookstore, Italian (2015-11-11). „The Name of the Rose”. Italian Bookstore (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-20.
^ „Umberto Eco obituary”. the Guardian (на језику: енглески). 2016-02-20. Приступљено 2022-02-20.
^ Р, З. „„Бескрајни спискови” Умберта Ека”. Politika Online. Приступљено 2022-02-20.