Умберто Еко

Из Википедије, слободне енциклопедије
Умберто Еко

Умберто Еко, италијански писац и филозоф
Умберто Еко, италијански писац и филозоф

Пуно име Умберто Еко
Информације
Датум рођења 5. јануар 1932.
Место рођења Алесандрија (Италија)
Рад
Епоха Филозофија 20. и 21. века
Регија Западна филозофија
Школа филозофије Семиологија, херменеутука
Главна интересовања Естетика,епистемологија,рецепционистичка критика, историја средњег века
Значајне идеје Отворено дело, метафора, границе тумачења
Утицаји од Џејмс Џојс, Шарл Бодлер,Хорхе Луис Борхес, Чарлс Сандерс Перс, Имануел Кант, Клод Леви-Строс, Роланд Барт, Морис Мерло-Понти, Антонио Грамши,Теодор Адорно, Жан Пијаже, Франц Кафка, Луиђи Паресон, Бенедето Кроче, Артур Конан Дојл, Жерар де Нервал.

Умберто Еко (итал. Umberto Eco; Алесандрија, Пијемонт, 5. јануар 1932) је италијански писац, филозоф, естетичар, семиолог, теоретичар књижевности, есејист и историчар средњег века. Познат је по својим романима и значајним есејистичким делима.

Током 1960-их бавио се естетиком и истакао се као један од најзначајнијих представника авангарде у италијанској култури. Припадао је књижевном покрету Група 63. Био је оснивач књижевних часописа Il Marcatre и Il Quindici. У свом истраживачком раду бавио се проучавањем средстава масовног информисања у оквиру семиологије и естетике применом структуралистичког метода. Естетика телевизијског искуства, естетске структуре директног преношења, слобода догађаја и детерминација, анализа поетског језика, отвореност и теорија информација, теме су којима се бавио. Радио је пет година као уредник у редакцији за културу у Radiotelevisione Italiana (RAI) РАИ од 1954. до 1959. Помно прати и луцидно анализира савремену културу, комуникације, универзум информација и информациону естетику. Поред опште семиологије бавио се семиологијом визуелних порука, семиологијом архитектуре, епистемологијом структуралних модела и семиолошком границом. У оквиру херменеутике и теорије књижевности бавио се семиологијом текста, тумачењем метафора, проблемом кривотворења и фалсификата и границама тумачења. Од 1971. био је редовни професор естетике визуелних комуникација и семиологије на Универзитетима у Торину, Милану, Фиренци, Универзитету Колумбија у Њујорку, Јејлу и гостујући професор на многим факултетима. Године 1980. објавио је филозофско-детективски роман Име руже који је постао један од најчитанијих и најпревођенијих романа. Еков други роман, Фукоово клатно такође је доживео велики успех. Бави се писањем, живи у Милану и Риминију са супругом Ренатом која је историчар уметности. На Универзитету у Болоњи води програм из комуникологије. Пише колумну за L’Espresso названу La bustina di Minerva (Минервина сваштара). Има сина и ћерку.

За роман Име руже добио је Premio Strega 1981.

Биографија[уреди]

Рад на чланку је у току




Почасни докторати[уреди]

  • Еко је добио преко 30 почасних доктората на многим угледним универзитетима широм света.

Библиографија[уреди]

Теоријска дела[уреди]

  • Естетски проблем у св. Томе Аквинског 1956. (Il problema estetico in San Tommaso)
  • Уметност и лепо у естетици средњег века 1959., (срп. изд.1994.)
  • Отворено дјело 1962., (Opera Aperta 1962, срп. изд.1965.)
  • Џојсове поетике, (срп. изд. 1965.)
  • Култура, информација, комуникација 1968., (La struttura assente 1968, срп. изд. 1973.)
  • Напомене уз Име руже, 1983 (Postille al 'Nome della rosa' 1983.)
  • Минервина сваштара, (La Bustine di Minerva 2000, антологија новинских колумни и коментара 1994.)
  • Кант и кљунар (Kant e l'omitorinco 1997, 1997.)
  • Списи о моралу
  • Како се пише дипломски рад (срп. изд. 2000.)
  • Границе тумачења 1995., (I limiti dell'interpretazione, срп. изд.2001.)
  • О књижевности, (Sulla letteratura, срп. изд. 2002.)
  • Минимални дневник (Diario Minimo1963, Il secondo Diario Minimo 1990.)
  • Казати готово исту ствар 2003., (Dire quasi la stessa cosa, срп. изд. 2011.)
  • Историја лепоте 2004., (срп. изд. 2008.)
  • Историја ружноће 2008.
  • Бескрајни спискови
  • Исповести младог романописца 2013.

Романи[уреди]

Књиге за децу[уреди]

  • Бомба и генерал (La bomba e il generale, 1966, Rev. 1988)
  • Три космонаута (I tre cosmonauti, 1966)
  • Gli gnomi di Gnu, 1992

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката: